Radna soba: Stolice i munje

Fondacija "Danilo Kiš" je u septembru 2014. godine raspisala poziv "Radna soba" sa ciljem da podstakne pojedince i udruženja da promišljaju svoju ulogu u zajednici, da sebe gledaju i razvijaju kao nosioce novih kulturnih strujanja i promena, te da javni prostor posmatraju i brane kao svoj. Omladinski klub “Skladište” zamišljen je, dakle, kao RADNA SOBA za sve koji se (pro)nalaze na putu ka realizaciji svojih ideja, zamisli i projekata kojima Grad i svoje neposredno okruženje čine lepšim, dinamičnijim, zdravijim i boljim. Pozorišno udruženje „Letnji bioskop“ Kelebija, FAI-AR Marsej fai-ar.com (Francuska), Akademija umetnosti Novi Sad i Fondacija „Danilo Kiš“ organizuju radionice pod naslovom „Stolice i Munje“ u periodu od 10. do 18. oktobra 2014. godine u Subotici. Iz Francuske stižu predavači koji će držati radionice o uličnom pozorištu: Fredrik Seše, glumačka igra, komedija; Marlen Lop, organizacija prostora, analiza teksta; Manu Berk, scenografija i njena muzika. Radionice plesa-pokreta vode Heni Varga i Deneš Debrei. Muzičke radionice: Attila Antal. U radu učestvuju studenti Akademije Umetnosti Novi Sad i polaznici pozorišnih radionica Fondacije "Danilo Kiš". Celodnevni intenzivni rad će se održavati u Omladinskom klubu "Skladište" Fondacije „Danilo Kiš“. Prezentacija radionice Stolice i Munje će se održati u subotu, 18. oktobra 2014. godine u Klubu Pogon (fabrika Mladost), sa početkom u 19 sati. „Stolice i munje“. Osnova i polazna tačka predstave je delo „Stolice“ novosadskog pesnika Simona Grabovca. Uloga stolice na pozornicama, stolica kao metafora ili stolica pogodna za sedenje. Predstava je istorijski pregled o ulozi stolice, piše Dafnis Der, zadužena za dramaturgiju. Šta je zapravo stolica, kakav imamo odnos prema školskoj klupi, udobnoj fotelji, prema prestolu kralja Lira, kako pleše, kako se preobražava na svetskim pozornicama, metamorfoze, značaj u hijerarhiji. U pozorištu, na sceni Roberta Wilsona, stolica je obavezna, u predstavi „Treptaj gluvog“ Sheryl Sutton sedi na stolici. „Zatim Sheryl ustaje bez drhtaja i preznoji se“, piše Janoš Pilinski u svom delu „Razgovori sa Sheryl Sutton“. I u svetu plesa je stolica često prisutna u raznim funkcijama, u predstavi „Pekinška patka“ Jožefa Nađa tokom plesne scene se pretvara u kofer ili u „Comedia Tempio" gde se od četiri stolice načini most. U performansu „Umetnik je prisutan“ Marine Abramović, izvedenom u muzeju Moma u Njujorku, ona sedi na stolici, a nasuprot nje je druga stolica, na kojoj se smenjuju lica, osećanja, energije. U narodnim običajima Lucina stolica takođe zauzima značajno mesto, kao i šamlice na kojima predilje iznedre pesme. Ni dečiju viziju ne želimo zaobići u našem istraživačkom radu, pošto jedino kao deca možemo pretvoriti stolicu u avion, kuću ili krhko jaje. Stolica u jednom trenutku postaje nerazdvojni partner čoveka, poprimi njegovu formu, a on se prilagodi njenom obliku, nosimo je sa sobom, naša Stolica je na nama. Kako postaje, kako progovara u nama, kako se mi pretvaramo u stolicu? Postavljamo pitanja i istražujemo odgovore. Kakav joj je ritam, raspoloženje, kako se manifestuje u scenskom prostoru, kako postaje scenski izvođač, partner izvođača, kako se ponaša u sred plesa u određenom prostoru. Tokom rada ćemo obrađivati teme koje u stvaraocima evociraju sećanja o stolici, o pozorišnom svetu, umetnosti, literaturi, ispitaćemo i već opisane teme iz narodne umetnosti i upotrebiti ih kao teme za improvizacije. Neiscrpne su vizije vezane za stolicu, riznica dogodovština. Stolice: stolica sa naslonom ili bez, stolica od pruća, stolica za pranje, stolica za porođaj, stolica za mužu, stolica za ljuljanje. Njena forma, oblik i raznolikost ukrasa su ponekad čudesni. Postavićemo se kao prema pravom istraživačkom radu parketa za ples u balskim salama i salonima. Ovu temu bi želeli da rezbarimo, graviramo, slikamo, furniramo i pozlatimo. Kao moto bi koristili pesmicu za decu „Zašto?“ od Britt G. Hallqvist. Britt G Hallqvist: Zašto? Zašto zovu stolicu baš stolica? Zašto kažemo za nož, nož i odakle znamo da je čupavo, čupavo? Ko je prvi dao imena stvarima? Ko je bio Kum? Ko je pokazivao na sve: „Ovo je kamen, ovo trava, ovo jelka“? Možda to i nije pravi naziv stvari? Možda su i tužne, što ne mogu reći : „Ne verujte Kumu. Ustvari, imamo mnogo lepše ime!