Монодрама: Исповест Дмитрија Карамазова

МОНОДРАМА

Ф. М. Достојевски "Браћа Карамазови"

ИСПОВЕСТ ДМИТРИЈА КАРАМАЗОВА

изводи

Небојша Дугалић, глумац

Небојша Дугалић је рођен у Краљеву 1970. године. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду 1994. године, у класи професора Владимира Јевтовића. Данас ради као редовни професор на Академији уметности у Београду. Низ улога остварио је на сценама Народног позоришта, Београдског драмског позоришта, Атељеа 212, Југословенског драмског позоришта, Крушевачког позоришта, Битеф театра… Међу многобројним признањима која су додељена Небојши Дугалићу истичу се: награда "Златни витез" на Међународном фестивалу у Москви 2006. године, за глуму у представи Златно руно, годишња награда Народног позоришта за улогу Чезареа у Маски Милоша Црњанског, награда "Ошишани јеж" за најбољег младог глумца на фестивалу Дани комедије у Јагодини, награда "Стојан Дечермић" за најбољег младог глумца и "Златни витез" за најбоље глумачко остварење 2004. године за улогу Мишкина у Идиоту Фјодора Михајловича Достојевског, у режији Стеве Жигона, награда "Миливоје Живановић" на Глумачким свечаностима у Пожаревцу и годишња награда Народног позоришта за улогу Сигисмунда у представу Живот је сан Педра Калдерона де ла Барке, "Стеријина награда", награда "Љубиша Јовановић" у Шапцу и награда критике за најбоље глумачко остварење у сезони 1998-1999. за улогу Петра у представи Говорна мана Горана Марковића, "Стеријина награда", затим нагреде "Зоран Радмиловић", па Новосадског отвореног универзитета, публике Стеријиног позорја, повеља "Миливоје Живановић" за улогу Карађоза у Проклетој авлији, још један "Златни витез" за главну улогу у представи Павиљон бр.6 и многе друге. Небојша Дугалић је освојио значајне награде и у области режије међу којима су два "Сребрна витеза" за представу Павиљон бр. 6 и за монодраму "Исповест Дмитрија Карамазова" 2010. године, награда на фестивалу у Шапцу за најбољу режију 2009. године, награда публике за најбољу представу на фестивалу у Брчком за представу Омер-паша Латас 2007. године…

"Исповест Дмитрија Карамазова" представља монодрамску адаптацију дела романа Ф. М. Достојевског у којем Дмитриј Карамазов, непосредно пред свој суноврат, одлучује да свој очај каже брату Аљоши, његовом „ангелу на земљи“, и да га из безизлаза замоли за немогуће – да од оца иште помоћ у новцу. То је ситуациони оквир догађаја у којем се испреда прича о мртвом чвору њихових судбина у који су се неразмрсиво заплели и Дмитриј и отац и Иван и Катарина Ивановна и Грушењка, и сви око њих, а Дмитриј Карамазов је онај из кога се та неразмрсивост извија у вапај да се разреши неразрешиво.
"Широк је човек, мој Аљоша, сувише широк… Ја бих га сузио" - овим речима Дмитриј Карамазов као да проговара сву своју немост пред збитијем којим је судбином затечен. Немост пред оним неизмењивим, непредочивим, оним чему се не да видети лице, а што непрестано подрива све наше земно трајање, оним незахвативим било каквим појмом и, уопште, било каквим одрељењем. Постојање ослоњено на одсуство било каквог ослонца, нагони све јунаке Достојевског на готово махниту ирационалност поступања, до те мере да се чини како у два различита тренутка чињења, уопште није реч о истом субјекту, који, уз то, као да не представља ништа друго до пуку ветрометину разума и неразума, и голу немоћ да се наслути било каква одгонетка. Дмитриј је сав у теснацу ове "широкости" која се не да сузити…