ETNOFEST World music festival: Naked

Nejked. Njihova muzika ukorenjena je duboko u specifičnoj fuziji globalnog i urbanog gruva sa Balkanom. Nisu imuni ni na druge muzičke uticaje koje kupe na svojim, sada već svetskim turnejama. Nije im stran ni ekskurz u slobodnu muzičku formu. Ako ih pitate: “Zapad ili istok?”, odgovoriće vam kompozicijama koji spajaju romske uticaje oličene u zvuku violine, u istoj ravni sa reskim zvukom saksofona koji donosi balkanski plehani kolorit sa izletima u totalnu imrpvozaciju, usidrenim u snažnim bas linijama i metronomski tačnim ritmovima. Oni su novi zvuk Beograda i Balkana.

Zahvaljujući odličnom menadžmentu, organizovanosti, pa i žestokoj samoinicijativi, prisutni su na svim značajnijim sajmovima muzike u Evropi. Puno rade, ali i imaju podršku od svoje izdavačke kuće Narrator Records iz Budimpešte, za koju su izdali svoje poslednje albume. Pa i ovaj najnoviji pod nazivom “Yes”, za koji je moja malenkost i pripremila jednu skromnu recenziju. Čitajte dole.

Naked na Etnofestu, ponovo! YES!

Branislav Radojković – bas
Đorđe Mijušković – violina
Goran Milošević – bubnjevi
Rastko Uzunović – klarinet, saksofon

– – – – –

Naked “YES” (2017)
Recenzija objavljena u 32 broju magazinu Etnoumlje.
Dejan Vujinović

Album sam dobio u ruke dok je još bio vruć. Prevruć. Bane i Goran su preuzeli nekoliko kopija, možda svega jednu kutiju CD izdanja od proizvođača, na putu ka WOMEX-u koji se održavao u Katovicama. Iako sam ga te večeri ovlaš preslušao, čekao sam trenutak kada zaista njihovom materijalu mogu da se posvetim, a što se dešava najčešće tokom vožnje na dužim relacijama. Što automobilom, što biciklom, uživam u tim momentima prepuštenosti muzici. A kada je na jednom takvom putovanju Naked “prosvirao”, nisam imao sumnje da je reč o vrlo ozbiljnom izdanju.

Ipak, intro albuma u vidu prve numere, što zbog tehničkog rešenja, nivelacije zvuka ili nečeg trećeg, mislim da odstupa od ostatka materijala, te me je pogrešno naveo da se zapitam šta će se do kraja slušanja neočekivano dogoditi. Album i putovanje zapravo počinje snažnim groove numerama “Osvetli mi pute” i “Čaršija”. Kada već u prve dve kompozicije imate izrazito poklapanje melodijskih instrumenta, tj. melodijskih sekcija koje sviraju violina i saksofon – muzička izvedba dobija na snazi i upečatljivosti. I ne samo to. Ona postaje svojevrstan iskaz, kojim Naked kaže “tu smo, jači nego ikad i spremni da vam predstavimo naš ugao, naše viđenje savremene balkanske muzike”. Nakon prvog preslušavanja početnih numera, pomislio sam da bih voleo da je ceo album uvezan ovim uparivanjem na relaciji Rastko Uzunović – Đorđe Mijušković. Inače, ne mogu a da ne spomenem, često se pribojavam domaće muzike u kojoj harmonika ima dominantnu notu. Strahujem i zazirem ponekad i od violine. Da li je to samo moja uobrazilja da ovi instrumenti imaju tendenciju da nas odvedu u neportebnu balkansku muzičku patetiku?! Međutim, već zbog pomenute uvezanosti sa reskim saksofonom, kao i umerenosti i načina na koji su violinske deonice odsvirane, počinjem da se oslobađam, izgleda nepotrebnog straha. Naked vam ponekad dođe kao dobra psihološka terapija.

I taman kada sam pomislio da ne bih zamerio ukoliko bi neke numere duže trajale, eto i “Kuće od blata” koja traje šest minuta. Da li da spominjem sticaj okolnosti da upravo čitam Gatrijevu “Kuću od zemlje”!? I opet violina, koja je počela da mi godi. U slučaju ove numere, ne bi mi čak ni smetalo da je ona na nekoj distorziji. Jer, bila bi numera još uvrnutija da je još za nijansu tvrđa. S druge strane, promena sa alt saksofona ka klarinetu, ovde je legla baš kako valja.

Nadam se da mi muzika iz cirkusa ne pada na pamet slučajno. I da to nije zbog spota za “Libertu” koji sam imao prilike da vidim. Jer, muzički ambijent koji se sve više ističe na albumu, me upravo podseća na neke vrlo dobre zapadnoevropske plehane orkestre koji su na world music scenu u predhodnih 20-tak godina doneli ovaj zvuk, poput npr. belgijsko-francuskog VETEX-a. “Čizmarsh” pored jasne i definisane glavne teme, donosi i dozu improvizovanog, pa opet sa merom i bez poriva da ovim pristupom kompozicija odleprša u domen eksperimentalne muzike. Nakon tog prvobitnog seta numera 2-3-4-5-6 koje čine jednu zaokruženu celinu, numere “Biće dobro” i “Uđite slobodno” donekle umiruju strasti, baš kao i “Crossroads” čiji početak je zapravo jedna parafraza Satijevog Gnossienna, ali i numera u kojoj me iznenađuje pojava ženskog vokala. Tal Tura Ben Ari iz Izraela je za poslednje dve numere podarila svoj lep i snažan glas. Da li je ovo samo nastavak saradnje sa gostujućim umetnicima, slučajnost da nakon Amira Gwircmana koji je gostovao na predhodnom albumu opet imamo saradnju sa izraelskim umetnicima, ili  možda naznaka da bismo u nekom narednom periodu Naked ponovo mogli da vidimo kao kvintet, ovaj put sa vokalom kao standardnim članom petorke?!

Bez obzira na razliku u ambijentima koju nam donosi prva polovina albuma u odnosu na nešto svedeniju završnicu, Naked su albumom “Yes” nastavili tamo gde su stali sa predhodnim izdanjima, koketirajući sa finim muzičkim fuzijama, koristeći tradicionalne motive i zadržavajući, sada već prepoznatljiv Nakedov groove. Ovaj pristup i dobro planiranje, već ih je odvelo u Južnu Ameriku, na baltičku turneju, u Indiju, a 23. juna ove godine, albm “Yes” će predstaviti i publici 15. Etnofest world music festivala na Paliću.