Predstava: Mađar(ski)
Koprodukcioni partneri:
Mađarsko državno pozorište „Čiki Gergelj“ (Temišvar) i Pozorište „Kosztolányi Dezső“ (Subotica)
Reditelj: Andraš Urban
Kompozitor: Irena Popović
Koreograf: Aniko Kiš
Kostimograf: Marina Sremac
Maske: Daniela Mamužić
Instruktor psihodrame: Boris Telečki
Dramaturg: Kornelia Goli
Igraju:
Aniko Kiš
Emeše Nađabonji
Boris Kučov
Imre Elek Mikeš
Emilija Borbelj B.
Žolt Čata
Eniko Eder
Rita Lorinc
Emeše Šimo
Oršolja Cumbil
Što se tiče etničkog identiteta kao osnovnog identiteta, kako god pokušavali da ga opišemo ili definišemo različitim, suštinskim obeležjima, na kraju dolazimo do zaključka da ga određujemo kao jezički identitet. To je takoreći jedina konkretnost. Ljude koji žive manjinski život istovremeno određuje sopstvena manjinska, koliko i većinska zajednica, a na kraju krajeva i takozvana matična država. Manjinski ljudi ne mogu da budu nešto drugo, s obzirom da ih iz svih pravaca neprekidno i prenaglašeno opterećuju tom činjenicom. Zbog različitosti i osećanja dužnosti neprestano su suočeni sa identitetom koji im određuje i većinski narod i sopstvena manjinska zajednica. Manjinski čovek ne može da bude nešto drugo. I na paradoksalan način upravo zbog toga postaje nešto drugo. On je u stvari metafora drugačijosti. Ne pripada ni tamo ni ovamo. Nema svoju domovinu. Ima, međutim, osećaj posebnog identiteta koji je teško opisati. Dok istovremeno svet posmatra sa kompleksom inferiornosti i superiornosti. Podređen je, a ipak s osećanjem nadmoći gleda na stvari. Hoće da bude prihvaćen, a da istovremeno ostane nešto drugo. Na isti način na koji predstavlja drugačiji etnički identitet želi da dozvoli sebi luksuz drugačijosti, isto kao i ljudi koji to mogu sebi da dozvole.
U suštini mnogo puta smo već prikazivali po čemu smo drugačiji, a po čemu slični i takoreći vam već blasfemično guramo pod nos sve što smatramo da je istina o vama, kao i o nama. Stereotipi, velike istine, kritike, nedostatak, poraz ili pobeda političke, tačnije društvene odgovornosti ovde i sada ne predstavljaju više od inspiracije, nisu važnije od teme o negiranju jednog govornog, etnički omeđenog jezik. Ukoliko se to ne razume na mađarskom jeziku, razumeće se na drugi način. Mađarski jezik ionako razumeju samo Mađari. Ne zanima me šta je ono što nam je zajedničko ili šta nas razlikuje. Na kraju krajeva svrha jezika nije da prenosi etničke sadržaje, mnogo više je način da se progovori o univerzalnim temama, da se izrazi sveobuhvatna ljudskost. Na kraju krajeva o tome se i radi u predstavi. O jednom ljudskom jeziku. O jednom ljudskom i pozorišnom govoru. Ovaj pozorišni događaj postoji i u predjezičkom i u postjezičkom stanju. I to je istinito kao estetika i poezija jezika. Ne želi rečima da pripoveda, niti da bude ispričan. Zašto?
Predstava nije na mađarskom jeziku. Prevod nismo obezbedili.
