Oni dolaze: Dušan Trbulin, đak generacije OŠ „Bosa Milićević“ u Novom Žedniku

Kao pravi domaćin, dočekuje nas na vratima škole. „Dobro došli!“ - izgovara glasno, sa ponosom u glasu, i već znamo da ovaj đak nema tremu... Vodi nas do biste Bosiljke Milićević sa upisanom godinom rođenja i smrti (1917 – 1940), čije ime nosi osnovna škola u Novom Žedniku. I dok se podsećamo hrabre, prerano otišle studentkinje ekonomije, čiji portret krasi ulaz školske zgrade, iz prošlosti u sadašnjost vraćaju nas zvuci udaranja ping-pong loptice – na jednom od stolova za stoni tenis, koji se nalaze u holu škole. „Tu se učenici često okupljaju“ – objašnjava Dušan Trbulin, Vukovac i učenik generacije OŠ „Bosa Milićević“ u Novom Žedniku, i nastavlja da nas vodi kroz objekat koji jako dobro poznaje. I voli.

- Prvo idemo do zbornice po ključeve pa ćemo u biblioteku. Ona nije velika, ali ima svu potrebnu literaturu. Ovo, u atrijumu, je drvo banane! I to imamo.

Osim što poseduje sposobnosti profesionalnog vodiča, Dušana Trbulina su za titulu najboljeg učenika  „kandidovali“ pre svega rezultati koji je postigao, ali i odnos prema radu, drugovima, nastavnicima...

- Јedan od najvećih uspeha jeste osvojeno prvo mesto na opštinskom takmičenju u programiranju dronova, za koje je, osim mene, zaslužan i Nikola Oparnica, tada učenik sedmog razreda. Zadatak je bio da preko računara zadajemo komande i putem WiFi signala upravljamo dronom, kako bi savladao prepreke i sleteo na odredište – stigao do cilja, najpreciznije što može! Nije bilo lako, konkurencija jaka, a ja nemam svoj dron, već sam vežbao na školskom, učio kod kuće. To mi je mnogo pomoglo.

Da škola, u okviru svojih mogućnosti, maksimalno izlazi u susret učenicima, dokazuje i činjenica da je za potrebe jednog snimanja, Dušanu bila ustupljena i školska kamera.

- Učenici Mihailo Vasić, Sara Oparnica i ja snimili smo amaterski o film o Bosi Milićević: o njenom radu, delu, o tome šta je učinila za selo... Tu je veliku ulogu odigrao i nastavnik srpskog jezika, razredni starešina Borislav Stanić. Film „Bosa“ prikazan je na Festivalu kratkometražnog filma u Beogradu i zadovoljni smo jer je prošao selekciju i našao se u konkurenciji za nagradu, pogotovo ako se uzme u obzir da su neki od učesnika pravi profesionalci...

Nastavljajući priču o školi, Dušan će istaći da je „Bosa“ kao seoska škola napredna i da učenici imaju dobre uslove, kažu - po opremljenosti ispred nekih gradskih škola... Sada polako sumira utiske na novom mestu, novom životnom poglavlju – u Tehničkoj školi „Ivan Sarić“, a mi ga pitamo zašto ga je posebno privukao smer – elektrotehničar informacionih tehnologija.

- Zanima me programiranje, dodatno sam ga zavoleo kroz rad u školi. Odmalena su me privlačili kompjuteri (prvi sam dobio sa četiri godine od bake i deke!). U početku mi je sve bilo zanimljivo, sve sam hteo da vidim, da istražim. Od jednostavnih igrica tipa „Pilići...“ i „Jutjuba“, došao sam do ozbiljnijih stvari – programiranja u „Pajtonu“ i rada u „Fotošopu“. Svi kažu – to je profesija budućnosti, i zato nema stajanja! Kada završim srednju školu, voleo bih da upišem Fakultet tehničkih nauka i nastavim da se usavršavam u ovoj oblasti.

I dok su studije još (samo) u planu, realnost je srednja škola i odvajanje od sela, drugara, nastavnika... Poglavlje koje neće zaboraviti.

- Svakako ću dolaziti da posetim nastavnike i društvo, škola mi je ostala u srcu, nedostaje mi ta pozitivna atmosfera... Ovih osam godina bilo je veoma uzbudljivo, i nas 18 zajedno smo prošli razne prepreke, i lepo i ružno. Zanimljivo je da smo se pred kraj svi potpisali na zid, što se nastavnicima nije svidelo pa smo morali da šmirglamo i krečimo. A mi smo samo hteli da generacijama koje dolaze ostavimo nešto za uspomenu (smeh).

Kod ove teme shvatamo da su i đaci generacije, baš kao i svi, skloni nestašlucima i imaju svoje vrline i mane. Jednu od njih otkriće nam Dušan, možda i nesvesno, kada prizna da je „lenj da ustanem“, ali će zato u školu uvek doći na vreme, i u učionicu ući minut-dva pre nastavnika. A posle časova često je ostajao, igrao fudbal i košarku, stoni tenis... Ima li hobi?

- Fudbal sam trenirao šest godina. Što se sporta tiče, danas odlazim u teretanu – ovu u Žedniku, koju je obezbedila mesna zajednica. Volim lov i pse. Volim da budem sa životinjama, u prirodi, šumi, prostranstvu... Imam nemačkog lovnog terijera – po papirima ime mu je Azra. Pse sam zavoleo uz priče, uz ljude iz sela koji se time bave.

I na kraju, ne želi da završi bez da je pomenuo ime žene kojoj, kako kaža, duguje mnogo.

- To je moja učiteljica Slavica Batinica – ona je od nas napravila ljude! Zahvalnost dugujem i razrednom starešini, kao i direktorici Suzani Nikolić.

Nagrade, diplome i drugi uspesi u dosadašnjem toku školovanja

• Pohvalnica za postignute izuzetne rezultate u učenju i vladanju u 8,7,6,5,4,3,2,1.a
• Pohvalnica za postignute izuzetne rezultate iz Srpskog jezika i književnosti u 8.a
• Pohvalnica za postignute izuzetne rezultate iz Matematike  u 8.a
• Pohvalnica za postignute izuzetne rezultate iz Fizičkog i zdravstvenog vaspitanja u 8.a
• Pohvalnica za postignute izuzetne rezultate iz Tehnike i tehnologije  u 8.a
• Diploma za kros RTS-a  za osvojeno 3.mesto 6.a
• Diploma za kros RTS-a  za osvojeno 2.mesto 5.a
• Osvojeno 1. mesto na Opštinskom takmičenju iz tehnike i tehnologije učenika osnovnih škola Subotice.
• Diploma “Vuk Karadžić”
• Đak generacije.