Oni dolaze: Sara Jović, učenica generacije Osnovne muzičke škole

Ona sedi za klavirom. Leđa prava, kosa skupljena u punđu, ruke lete po dirkama... Iza nje je njen mentor i prijatelj, podrška i vetar u leđa – profesorka Tara Glončak Karapandžić. Sigurnim nastupom i biranim rečima, Sara Jović, učenica generacije Osnovne muzičke škole u Subotici, pokazuje da ni pred nastavnicom ni pred novinarima nema treme. A zašto bi i bilo – jer iako mlada, nastupala je u koncertnim dvoranama širom Evrope, pred prepunim auditorijumom. I pobrala aplauze. Sasvim dovoljno da od treme ne ostane ni „T“...

- Sara je u junu završila osmi razred OŠ „Ivan Goran Kovačić“ i, iako ima učenika koji idu paralelno u dve škole, ona je vrlo odlučna – ići će „samo“ u Muzičku školu jer zna da zauvek želi da se bavi muzikom! Klavir je počela da svira sa osam godina (što je neki standardni put) i uredno dolazila na časove. Ponosna sam što je kod mene od starta, što smo zajedno savladale prve korake. Danas je iza nje pedeset nagrada i priznanja, na državnom i međunarodnom nivou. Bila je laureat republičkih takmičenja, osvojila titulu laureata u Mađarskoj, osvajala nagrade u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Češkoj, Severnoj Makedoniji... Svuda smo išle zajedno. I roditelji – njena najvernija pratnja. Sa njima imamo jako lepu saradnju, bez njih ništa ne bi bilo moguće – naglašava prof. Glončak, i dodaje:

-    Sara je izuzetno dete! Na časove je dolazila više nego spremna. U klavir se zaljubila na prvom takmičenju na kojem se neki uplaše, ali ne i ona. Njoj su te lepe haljine, lepe devojčice i, naravno klavir – bili dodatna inspiracija.

Zanimljivo je da profesorka i učenica komuniciraju jedna sa drugom kao starija i mlađa koleginica. U pijanističkom smislu. I saznajemo da je Sara nastavnici na prvom času klavira recitovala pesme čika Jove Zmaja! Dugačke. Zna ih napamet. Bio je to početak jednog neformalnog, bliskog odnosa između profesora i učenika. Kakav se samo poželeti može.

-    Sve je počelo na prvom času, a nastavilo se na prvom takmičenju. Bilo je to 2016, u „Fantastu“ u Bečeju. Sećam se tog belog klavira... Zaljubila sam se i u klavir i u muziku pošto bez klavira nema muzike! Kada sednem za klavir, moram da uspostavim prijateljstvo sa njim – da mu kažem ĆAO, ZDRAVO, da ga pitam kako se zove... Najveći prijatelj mi je ovaj „Petrof“, a kod kuće „Feurich“ – pijanino. Za sada mali, ali će, nadam se, „porasti“ u koncertni – smeška se Sara.

I to će se, verujemo, brzo desiti. A do tada, naša mlada, ali za svoje godine izuzetno elokventna sagovornica, za potrebe intervjua priseća se svojih uspeha i nastupa na velikim pozornicama:

-    Tu je nastup u Ohridu, Češkoj, Gracu, sva velika međunarodna takmičenja gde sam morala da se suočim pre svega sama sa sobom, sa klavirom i publikom. Ne razmišljam puno o samom nastupu, pustim da sve prirodno i spontano dođe, uživam u sviranju. Smirim se, pokušavam da se setim najkritičnijih mesta, setim se da JA NJIMA držim koncert i da su došli mene da slušaju! Želja mi je da nastupam na velikim pozornicma širom sveta, da postanem profesorka za koju će ljudi čuti.  

Plan je da upiše muzičku akademiju – još ne zna da li u zemlji ili inostranstvu, a realne ambicije svoje ćerke dele i roditelji koji je podržavaju u nastojanju da ide dalje i „druži“ se sa klavirom.

-    U osnovnoj školi, paraleno sa muzičkom, imala sam odličan uspeh. Sve je stvar (dobre) organizacije. Uvek se spremam za sledeći dan, tačno znam kada je vreme da krenem. Ako sam išla u školu prepodne, popodne mi je ostajalo više vremena za muzičku školu i vežbanje klavira. A vežbam više sati dnevno – od tri pa naviše. Da li mi dosadi? Ne! Uvek je tu nešto novo, iskra neka, zvezda padalica koja samo dođe, padne i otvori mi nova vrata! Dođe mi osećaj, sećanje kako je bilo na nastupima, pitam se da li sam sada odsvirala bolje... Omiljeni kompozitori su mi: Bah, Hajdn, Šopen, Rahmanjinov... To se menja, volim prelaze iz epohe u epohu, svaka sledeća nadopunjuje onu prethodnu.  

A i Sara se nekad „nadopunjuje“ sa svojom drugaricom i mladom koleginicom Jelenom Popović, takođe učenicom Muzičke škole. Ovaj klavirski duo poetskog naziva „Muzičke iskrice“, jako je uspešan, i verujemo da će biti još puno iskri i iskrica na njihovim nastupima... A kada se ugase svetla pozornice i nastupi predah od časova, naša sagovornica posegnuće za nekom dobrom knjigom. Da li su to „Dečaci Pavlove ulice“, „Dnevnik Ane Frank“ ili „Orlovi rano lete“ – knjige koje je pročitala nekoliko puta!

- Neki misle da su lektire dosadne, ali ja sam našla čar u tome! U čitanju. U slobodno vreme čitam pesme i pripovetke, uživam u tome.