Oni dolaze: Vuk Radinović, đak generacije OŠ “Sonja Marinković”

Srećni su oni profesori koji u svojim redovima imaju ovakog učenika. Ovakve učenike. Vredan, elokventan, bez trunke treme kada razgovara sa novinarima, a ima i šta da kaže. Još kako! Vuk Radinović, đak generacije OŠ “Sonja Marinković”, školovanje nastavlja u Gimnaziji “Svetozar Marković” (prirodno-matematički smer), u odeljenju I-2, koje osim njega broji još nekoliko đaka generacije. Za ovu prestižnu titulu kandidovali su ga uspesi koje je postigao tokom školovanja u osnovnoj školi, od kojih su najveći oni – matematički.

- Od prvog do petog razreda postižem zapažene rezultate na takmičenju „Kengur”, a paralelno sa tim, od trećeg razreda osvajam nagrade na opštinskim i okružnim takmičenjima iz matematike, da bih u sedmom razredu stigao do republičkog nivoa i bio treći! To mi je ujedno i najveći uspeh.

Zanimljivo je da je u osmom razredu, osim opet visokog, drugog mesta na okružnom takmičenju iz matematike, Vuk osvojio i treće mesto na opštinskom takmičenju iz geografije. A za sve to vreme beleži i sportske (košarkaške) uspehe – dokaz da se sve može kada se hoće!

- Pored škole sport je obavezan! Škola i košarka su tu negde. Nema propuštanja treninga zbog škole. U “Sonji” smo imali sjajnu ekipu, u sedmom razredu osvojili drugo mesto na međuokružnom takmičenju (košarka i basket 3x3), da bismo sledeće godine bili četvrti na republičkom takmičenju (košarka) i prvi na međuokružnom (basket 3x3).

Vuk je član KK “Spartak”, i sa drugim kadetima prvi na pokrajinskom nivou, sa plasmanom na državno takmičenje. Nije lako kada se zaređaju sportska takmičenja i školske obaveze, ali – nema odustajanja!

- Najteži period je april, maj, kada su i takmičenja i provere u školi pred kraj školske godine. Ali uspevam da se izborim sa obavezama i nisam njihov rob. Tu su obavezna druženja sa prijateljima svakog vikenda – moj način da napunim baterije. To se ne propušta! To je trougao u kom se krećem: škola, sport, druženje. Kako postižem? Važno je biti organizovan. Možda postoji manjak sna, manjak vremena, ali uspevam sve da postignem. Pokušavam i trudim se. Smatram da čovek treba (i može), ako ne da dominira u svim oblastima, segmentima, onda bar da bude aktivan. A što više – to bolje! I treba biti svestran – i sebe smatram svestranim.

A da bi razvio tu sklonost prema različitim oblastima, i postigao uspeh, osim njega samog (na prvom mestu), zaslužni su i nastavnici iz osnovne škole. Kojih se rado (i po dobru) seća.

- Tu pre svega mislim na moju razrednu Minu Francišković, koja mi je bila najveća podrška, a tu su i ostali nastavnici koji su me “terali” na razna takmičenja. Kada se setim časova, ima tu i anegdota – na primer, redovno sam u odeljenju imao ulogu učenika koji “zapričava” nastavnika kako bismo izbegli odgovaranje. Obično sam pokrenuo neku zanimljivu temu (iz života), nastavnik se raspriča, naš razgovor teče, i redovno mi je uspevalo!

Da će matematika biti njegovo (buduće) opredeljenje, znao je već u petom razredu osnovne škole, što ne treba da čudi jer je već u vrtiću znao da računa! U četvrtom razredu dao je prvi intervju za lokalnu televiziju – veliki trenutak, ponosan što je sa deset godina (već) pred kamerama!

- Došla je srednja škola, uklopio sam se. Odeljenje je kompaktno, lepo se slažemo, dobra je atmosfera. Nema ljubomore, zavisti, podstičemo, “vučemo” jedni druge da budemo što bolji. Konkurencija, ali zdrava.

Budućnost je, bar što se tiče izbora zanimanja, u ovom trenutku - maglovita.

- Još ne znam čime tačno želim da se bavim. I dalje sebe ne pronalazim na toj mapi, ali ispred mene su četiri godine – dug period. Važno je da stvari idu svojim tokom...