Oni dolaze: Vukota Markišić, učenik generacije Tehničke škole „Ivan Sarić“

Razgovoramo u biblioteci njegove, sada već bivše škole. Bibliotekarka ga hvali: “Vukota je kulturan, fin, vaspitan i lep!” – dodaje, uz osmeh. Informatičar koji voli i da čita – ohrabrujuće zvuči… Vukota Markišić, elektrotehničar informacionih tehnologija, sada student informacionih tehnologija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, imao je tu čast da se kao đak generacije Tehničke škole “Ivan Sarić”, na završnoj svečanosti upriličenoj za maturante, u Velikoj većnici Gradske kuće, za govornicom, obrati učenicima i nastavnicima:

- Hvala profesorima na znanju koje su nam preneli tokom ove četiri godine i što su nas, pored toga, naučili bezbroj stvari nevezanih za gradivo, između ostalog - zašto kamila ne jede pesak, ili - zašto Java programeri nose naočare! Hvala im što su odlagali kontrolne kada nam je to trebalo ili kada smo samo prekasno krenuli da se spremamo, što su dolazili pre početka časova da nam objasne gradivo koje nam nije jasno, što su slobodno vreme trošili radeći sa nama na projektima i bili naša ogromna podrška. Osim znanja podjednako važno je i prijateljstvo. Veliko hvala želim da uputim i svom odeljenju, koje je moj boravak u ovoj školi učinilo nezaboravnim! Sve uspomene, sećanja i anegdote, ostaće urezane u mom pamćenju i srcu kroz dalji život…

Prestižna titula “učenik generacije” u njegove ruke nije otišla slučajno. Naprotiv. Osim odličnih ocena, Vukota je tokom četiri godine srednje škole beležio uspehe u raznim oblastima,  različitim projektima.

-    Projekat “Ghost Chase” osvojio je prvo mesto u okviru “Lauda” radionica za pravljenje igara i aplikacija, koje se fokusiraju na učenje programiranja aktivnim putem. Iza projekta stojimo David Šimoković, Leon Mandić Buila (dizajn) i ja. Tu je i prvo mesto u kategoriji – film, na takmičenju “RAF Challenge”. Zanimljivo je da smo u film (čija je tema odgovor na pitanje – šta te pokreće), ubacivali kompjuterski generisane stvari (na primer leptira), kao i kadrove snimljene dronom. Na foto-konkursu “Razglednica iz školske biblioteke”, osvojili smo drugo mesto, razglednicom inspirisanom Harijem Poterom, gde sam u foto-šopu dodavao reference iz “Harija Potera” i izvršio foto-manipulaciju. Kada kažem, “osvojili”, mislim na druga Aleksandra Čokića, a veliku pomoć i podršku u ovom i drugim projektima pružila mi je devojka Jovana Mirović. Naš zajednički uspeh je i treće mesto za film na konkursu “Filmić”, zahvaljujući kojem smo učestvovali na Filmskom festivalu Ravno Selo.

Film, kao i fotografija, njegova je velika ljubav. Još kao mali bavio se fotografijom, sa 18 kupio kameru, snima kratke video klipove, čak i reklame za dve kompanije – eto i prve zarade! Planira da kupi i novi objektiv... Ipak, dileme nema - glavna preokupacija je programiranje:

-    To me je i dovelo prvo u ovu srednju školu, a posle i na fakultet. Uvek sam voleo da budem za računarom, zainteresovao se za programiranje, poželeo to da upišem. Škola je ispunila očekivanja, stekao sam široko znanje iz ove oblasti, koje nosim sa sobom. Zahvalan sam profesoru Nikoli Krmpotiću, profesorki Dorini Sekošan koja je predavala moj omiljeni predmet (veb programiranje), a posebno odeljenjskom starešini Danijelu Mandiću, koji je uvek bio tu - da nam poželi brz oporavak kada se ne osećamo dobro, da nam opravda časove kada bi nam kasnio autobus, da nas podrži u svemu što radimo, i bude, ne samo odeljenski starešina, već i iskren prijatelj svakome od nas. Pamtiću svaki tridesetominutni odmor na praktičnoj nastavi, Milanovo iskreno izvinjenje na času geografije ili brojanje potencijalnih jedinica usred pismenog da vidimo hoće li se isti ponavljati! Kada, nakon četiri godine provedene u srednjoj školi, sagledam sve, shvatam da je ovo bilo jedno nezaboravno i prelepo iskustvo, sa meni dragim osobama.

Rano je prognozirati da li će i fakultet ispuniti očekivanja, ali nikada nije rano za želje i planove:

-     Voleo bih da što više usavršim znanje iz programiranja, da se bavim time, da mi to bude stalan posao, a filmom da se bavim sa strane. I u budućnosti sebe vidim u Srbiji, o inostranstvu za sada ne razmišljam.

Za sve četiri godine srednje škole Vukota je u svakodnevno putovao iz Lovćenca u Suboticu. Sat u jednom i sat u drugom pravcu, puna dva sata putovanja dnevno. Trebalo mu je neko vreme da se navikne, kaže, a posle je sve išlo svojim tokom.

-    Prepodnevna smena - ustajanje u 5 i 40, po mraku, u 6 i 10 kreće autobus. Kada sam u školu išao popodne, vraćao sam se autobusom u 19 i 15 – u pola 9 bio kod kuće. Nisam hteo da idem u dom...

Prvi kompjuter dobio je sa osam godina, a prvi bolji – u prvom srednje. Ne krije da sate i sate provodi za računarom, igra igrice sa društvom (“Counter Strike”, “League of Legends”...), ali pročitaće i sve lektire! Profesorka Svetlana Kulić (koja je mu je, između ostalog, pomagala pri izradi filma kao mentor, savetovala ga i ohrabrivala) može to da potvrdi. Od računara će ga, osim knjige, odvojiti i sport. Rado će zaigrati košarku sa društvom, posebno leti, rasterećen od obaveza... Do nove jeseni i novog početka.

Nagrade, diplome i drugi uspesi u dosadašnjem toku školovanja

• Treće mesto na smotri kratkog filma FILMiĆ,
• Prvo mesto na RAF Challenge-u u kategoriji ,,Kratak film”,
• Prvo mesto za najbolju video igru u okviru radionice LAUDA,
• Drugo mesto na konkursu ,,Razglednica iz školske biblioteke”
• Učešće na Ravno Selo film festival povodom osvojenog trećeg mesta na smotri kratkog filma FILMiĆ