Apatija zaposlenih u Hitnoj pomoći

Tekst zviždaljke:

U Hitnu pomoc ljudi dolaze kada im je STVARNO potrebna pomoc, kada im STVARNO nije dobro. Iz licnog iskustva, nazalost, mogu da kazem da oni ocigledno ne misle da vam je stvarno lose (cast izuzetcima, kojih svugde ima). Da ne duzim vise, navescu svoja tri primera: 1. Prvi primer je moja rodjaka, koja odlazi u Hitnu pomoc, jer joj je ceo dan jako lose, jedva stoji na nogama. Prvo se ceka doktorica, koja trenutno nije tu (?), a kada se pojavila lize sladoled i pita: "Sta je bilo? Sta vam treba?" Kazemo da joj je lose, a ona: "Dobro, sacekacete malo", predpostavljam dok pojede sladoled. 2. Drugi primer, na zalost tragican, moj rodjak, stariji covek, odlazi u Hitnu jer nema vazduha, predinfarktno stanje, a doktor prica telefonom, privatan razgovor. Tehnicar ga zove, a on nista. Pricao je tako par minuta, sto je nama bilo kao par godina, a kada se napokon udostojio da ga primi, rodjak pada u nesvest i posle pola sata umire. 3. Treci primer sam ja licno. Bilo mi je jako lose jedan dan, moja sestra zove Hitnu da dodju, posto mi se smracilo i nikako da mi se vrati vid. Tehnicar koji se javlja, kada je ispitao za moje godine, nemam hronicnih bolesti, kaze: "Nije to nista, hajde vi nadjite neka kola, ili neka vas komsija odbaci, da ne saljemo ekipu za to". Zar je jedan telefonski razgovor bitniji od ljudskog zivota? Zar oni misle da se ljudi foliraju, prenemazu? Sada se samo pitam gde suboticani treba da potraze pomoc kada im je stvarno potrebna?