SUgrađani: Aleksandar Marton - "Ovde me svako poznaje, a to se platiti ne može!"

Ulazite u časovničarsku radnju, i kao u crtanom filmu očekujete da se svi satovi oglase u isto vreme, da sve kukavice “zakukaju” u pun sat. Ali ne. U maloj radnji u ulici Dimitrija Tucovića - kao da je vreme stalo. Ili da protiče na neki sebi svojstven način... Raskošno, plastično cveće – uvek u cvatu, a na zidovima, policama... stotine satova. Budilnika, zidnih, velikih, malih... Stoje. Ili kazaljke teraju po svom. Malo im i zavidimo, dok vlasniku – uraru, sataru, časovničaru (kako vam drago) Aleksandru Martonu, čije ime poprima obrise legende, postavljamo pitanje – koji je tačan?! “Sve je to ostavljeno, ne mogu da se poprave, nemaju delove... Najtačniji je ovaj, moj sat, ali nisam ga još navio” – dok vlasnik ponosno na vitrini pokazuje svoj stari sat, supruga Marija, njegova desna ruka, sa kojom je u braku već 46 godina, dodaje: “On ima problema sa tim navijanjem jer teško može stati na stolicu, a mora stati da bi ga navio...”. Zbog toga i svega ostalog, tu je i jedan digitalni sat. Tačan je – primećujemo, a gospođa dodaje: “Tu je samo zato što ima radio, slušamo vesti...”.

Aleksandar i Marija, oboje Subotičani bili i ostali, upoznali su se pre pedesetak godina, na mestu današnjeg “Simpa” kod Kapele sv. Roke, gde je on radio u časovničarskoj radnji, kod zlatara i satara Ivana Kuraija, a ona u obližnjoj cvećari.

- Venčali smo se ’74. godine. Prvo nam se rodila ćerkica (sada je u Budimpešti, završila psihologiju i radi na istraživanju tržišta, ima ćerku), a nakon tri godine rođen je i sin - živi u Subotici, bavi se pripremom za digitalno štampanje, ima dva sina - mlađi je gimnastičar i sa svojih devet godina već ima devet zlatnih medalja, a stariji je hokejaš i fantastičan je! – dok pokazuju fotografije unučadi (osim satova jedini predmeti na policama), deda i baka nastavljaju priču o svojim naslednicima, i jasno je kao dan da im ova tema izuzetno prija. - Moramo da pohvalimo i snajku, dobra je prema porodici, kuću drži čisto, a deca su poslušna, sve rade - savijaju svoje zoknice, stavljaju veš, hrane pse, divno! Jako vole životinje, imaju godišnju kartu za Zoološki vrt, idu biciklom familijarno... Naravno, piše nam i ćerka iz Budimpešte, znamo gde su, šta rade, ali sada, zbog ove situacije, nažalost već skoro godinu dana nismo se mogli uživo sastati, samo preko “Skajpa”.

POSLE 20 GODINA DOŠAO PO SAT - “Svojevremeno, čovek došao po ženski sat ostavljen pre 20 godina! Kaže, prelistavao je knjige i našao cedulju – ispostavilo se da je sat na popravku donela ćerka koja je otišla da živi u Ameriku! Takođe, posle jednog telefonskog poziva, našli smo jedan “Doksa” sat koji je neko doneo na popravku pre 15 godina! I jedan gospodin iz Splita doneo sestrin, mali ruski budilnik. Kažem da sam ja ’86. godine već popravljao ovaj isti sat! On - to je nemoguće, moja sestra živi u Splitu, ona je časna sestra i nikada nije bila u Subotici! Ostavio je, popravio sam i kada je došao po sat, kaže - jeste, imate pravo, doneo je moj brat blizanac...”.

Na pitanje kako se neko kome je mehanika “u krvi”, snalazi sa modernim, digitalnim tehnologijama, gospodin Marton odgovara:

- Da mi je neko pre 25 godina rekao da ću naučiti da radim na kompjuteru, rekao bih – nemoguće! Nikako! Nikada me to nije interesovalo, ali onda polako... Sin mi je jako puno pomogao jer njemu je kompjuter u malom prstu! Počeo je sa “ZX Spektrumom” i uvek ga usavršavao – otišao je po hleb i nikada kusur nije vratio, nego je stavljao novac na stranu pa sam mu zamenjivao za marke... Od njih smo dobili kompjuter i on me je naučio.

A zanatu kojim se bavi već decenijama, naučili su ga u “Aurometalu”, gde je, kao učenik tadašnjeg MEŠC-a, tri godine odlazio na praksu.

- Otac je bio mašinbravar, mama radila u “Partizanu”, a ja probao svašta! Hteo sam čak i za pilota da učim, da bih se na kraju zaposlio u “Aurometalovom” servisu, odnosno dobio mogućnost da učim i izučim zanat. Posle sam otišao u armiju, tamo bio spasilac, a uža specijalnost bila je pretraživanje ruševina. Tako sam ’69. godine, posle zemljotresa bio u Banjaluci, i u novinama je izašao zapis “Odred hrabrih”, gde sam pomenut kao urar Marton iz Subotice. Završio sam i kurs u Višoj školi civilne odbrane i bio u civilnoj odbrani kao kapetan, aktivirao se za vreme bombardovanja...

Samostalno radi od 1987. godine, i pamti neka bolja, mnogo bolja, vremena.

- Toliko je posla bilo da je i supruga radila sa mnom – rastavljala satove, mesečno smo imali po 600 popravaka! Sada imamo tri-četiri mesečno, i uglavnom živimo od stavljanja baterija, s tim da koristim samo fine “Renata” švajcarske baterije i ako je nakon šest meseci ne stavim, vraćam dobavljaču i dobijam friške - zato mogu odgovarati da će dve do tri godine raditi. Upisujem datum i za to odgovoram - ako u međuvremenu sat stane ili nešto nije u redu, to besplatno napravim! Zato se mušterije vraćaju i za sada su zadovoljne. Najveći problem je to što više ne dobijamo delove za mehaničke satove – pre smo mogli za ruske satove delove nabavljati iz Mađarske, ali kako su Mađari proterali Ruse, više ih nema! Nekada u Beogradu, “Rapid” je prodavao ruske delove, a “Juvela” švajcarske i moglo se kupiti... Po zakonu, šest meseci do godinu dana imam obavezu da čuvam satove koje mušterije ostave, ali ja sam i čuvao i po 15, 20 godina, i sada su mi jedina pomoć ovi ostavljeni satovi po koje vlasnici nisu dolazili desetinama godina! Zahvaljujući njima, možemo ponekad iskoristiti delove i pomoći drugima.

LUPA I MAJICA KRATKIH RUKAVA - “Na naočarima imam zalepljenu lupu, uveličavajuće staklo. Više se ne može kupiti, čuvam je kao zenicu oka! Prvo što mi časovničari naučimo jeste da držimo lupu na očima! I sve vreme, zimi, leti, ja sam u kratkim rukavima, važno je jer mi smeta ako rastavim sat na komade, rukavom mogu da povučem pa da padne i slomi se”.

Pomoć drugima, empatija, iskreno pitanje – kako si... danas su sve ređi. Zato je neobičan i lep gest, kom smo i sami prisustvovali, kada skromno odevena mušterija, dođe po popravljen i sat i ostavi 200 dinara bakšiša – da majstor popije kafu...

- Poslednjih nekoliko godina nema više onog debljeg srednjeg sloja, sve je više siromašnih. I što je interesantno, ni jedan čovek u kravati i skupoj odeći neće vam ostaviti ni 50 dinara! Kada napravim nešto malo, siromašan pita koliko, kažem – ništa, to je sitnica! A on neće izaći da ne ostavi 50 ili 100 dinara, a onaj bogatiji kome smo i više napravili, kada pita šta sam dužan i kažem – ništa, on - hvala lepo i ode! Kako radim već 50 godina sa ljudima, imam iskustva. Uvek morate biti ljubazni, dvojezično pozdraviti – dobar dan, jo napot (a dobio sam već i sa jedne i sa druge strane).

U radnji koja je vremenom postala orijentir za mnoge druge u ulici (prekoputa “Martona”, pored “Martona”, na strani gde je “Marton”...) radno vreme danas traje tri sata. Ne može duže. Bolest. Godine. Obaveze. Sve to zajedno: “Znate, 70 godina je 70 godina!” – reći će. Uz osmeh i uzdah. Ali nisu godine ono što ga tišti.

- Imam penziju, 26.000 dinara - za 40 godina, dva meseca i 19 dana! I onda od toga živeti... Jako teško, pogotovo što smo tri meseca bili zatvoreni za vreme vanrednog stanja, a sve morali plaćati iako nismo imali nikakve zarade. Srećom da su deca pomogla. Zakupninu plaćamo gradu i povećali su je, ali ove godine predao sam molbu u Privrednu komoru Srbije i dobio sertifikat “Pet prstiju”, potvrdu da radim ručno i bez zaposlenih radnika, i time uspeo da smanjim zakupninu, odnosno da ostane kao što je bila.

SVI PITAJU ŠTA ĆE BITI - “Koliko ja znam, u Subotici još jedan gospodin radi kao časovničar, ali zvanično, na papiru, ja sam jedini. Naš četvorica smo ’68. godine završili zanat. Od toga trojica su već umrla. Svi pitaju šta će biti. Ne znam, o tome niko ne razmišlja. A kod nas dolaze čak iz Beograda, Sombora, Kanjiže, Hrvatske...”.

Ipak, uprkos (po)teškoćama sa kojima se susretao i susreće; nemaštini protiv koje se bori; kreditima koje je dizao i mora da otplaćuje... da opet bira, isto bi izabrao. Jedan grad, zemlju. Od supruge saznajemo da je imala kuma u Australiji, takođe časovničara, koji ih je zvao, znajući da je Marton dobar majstor. Napravio nam mesta, dođite samo! – rekao je. “Ali nikad u životu nije ostavio Suboticu! Kaže - ja ne idem, volim ovu Gradsku kuću!”.

- Jednom, peške smo išli kući, vodili sinčića, imao je tri ili četiri godine... Ljudi me pozdrave, pitaju kako ste. Sin pita – tata, tebe svako poznaje?! I kada me je jedna gospođa arogantno upitala - da li vam se isplatilo što ste ostali, kažem – jeste! Jer mene ovde svako poznaje, a to se platiti ne može! Tako bih bio stranac uvek.