SUgrađani: Aleksandar Vasić - "Radio sam bukvalno po 20 sati dnevno"

Od prvog radnog dana proživeo tri života, preko glave preturio i besparicu i izobilje, prošao i prešao dug put od jednog kombija do sto kamiona - poput fudbalske lopte koja se zakotrljala u jednom jarku ispred kuće u Novom Žedniku, a završila na prepunom stadionu „Crvene zvezde“ u Beogradu, na jednom od večitih derbija... A za sve to vreme, slažu se oni koji ga (bolje) poznaju, ostao isti. Aleksandar Vasić, dečak sa sela (poreklo koje sa ponosom ističe), danas vlasnik kompanije „ADAM Sped System“ (Adam šped), u jednom danu isti stisak ruke uputiće direktoru banke nakon ručka u njegovom restoranu „Terminal“, i komšiji Peri u Novom Žedniku, koji brine o kući i konjima dok gazda nije tu...

- Moji su kolonisti – posle Drugog svetskog rata došli iz Bosne i nastanili se u Novom Žedniku. Majka krojačica, otac ekonomista. Da li sam nasledio njegove gene? On je više bio za finansije, a ja sam malo šire orijentisan - uvek me je privlačila ta logistika, organizacija, mislim da sam dobro organizovan. Dosta sam povukao na ujaka Aleksu koji je bio uspešan privrednik. Od njega sam nasledio i nadimak Aca – majka me je tako prva nazvala...

„ADAM“ – NIJE SLUČAJNO „U pitanju su početna slova imena članova moje porodice – Aleksandar, supruga Danijela, ćerka Aleksandra i sin Milan. Pre osam godina preselili smo se u Beograd, grad koji ima prednosti vezano za posao, za biznis, a opet sa druge strane ne vidim sebe u tako velikom gradu. Deca su se navikla i mislim da bi se teško sada vratili. Sin je treća godina Fakulteta organizacionih nauka, a ćerka je upisala prvu godinu psihologije. Faktički, oni u Žedniku nisu ni živeli, ali jako me raduje što oboje baš vole da dođu u Žednik i osećaju to kao svoj dom. I ja sam iskreno poslednje dve godine veći deo vremena u Žedniku, bukvalno na relaciji Aleksandrovo (firma) i Novi Žednik! Retko dolazim u centar. Možda sam se već i zasitio malo te gužve i svega. A lokaciju za firmu nisam mogao da biram, ali dobro je ispalo – za deset minuta sam na poslu!“.

A mali Aca, kao i svi dečaci, voleo je da igra fudbal sa društvom iz kraja. I imao idealno mesto za to.

- Ispred kuće nalazio se jedan veliki jarak – rupa koja je ostala kada su kopali zemlju za prugu (pošto sam živeo blizu pruge). Mi smo to malo sredili, napravili golove, i tu sam započeo svoju karijeru. Mogu reći da nisam bio neki uspešan i perspektivan fudbaler, pa sam na nagovor kuma počeo da sudim. Rang po rang, iz lige u ligu, i došao sam tu gde jesam. U mojoj sportskoj karijeri, koju mogu nazvati uspešnom, jedanaest godina sudio sam Super ligu, dve godine bio i međunarodni fudbalski sudija – sudio kvalifikacije za Ligu Evrope.

Ipak, od svih utakmica u najlepšem sećanju ostaje 151. večiti derbi, „Zvezda“ – „Partizan“.

- Bez obzira na to što svi maštaju o toj međunarodnoj sceni - viši nivo i viši rang, meni je taj derbi bio šlag na tu moju sportsku karijeru. Da to nisam doživeo, ne znam da li bih bio toliko ispunjen! To je takva situacija da se bukvalno setiš trenutka kada si počeo da pikaš loptu u tom jarku u Žedniku, igrao fudbal kao junior pa senior, i svi ti momenti ti prođu kroz glavu, i bukvalno se štipaš da se uveriš da li je to realno i da li si to stvarno doživeo da budeš i sudiš na tako bitnoj i značajnoj utakmici kao što je srpski derbi!

I danas će rado potrčati za loptom, zaigrati fudbal, ali pružiti šansu i nekim novim klincima da ostvare svoje snove.

- Moj kum Dragan Šašić i ja pomažemo Fudbalski klub „Preporod“ u Novom Žedniku, i to nam je mesto okupljanja. Sa ponosom mogu reći da dolaze i deca iz drugih sela jer imamo jako lepu školu fudbala i preko 60 polaznika! Raduje me što vidim da se ljudi polako vraćaju na selo i žele da doprinesu. Pokretači su baš ti ljudi koji su pre desetak godina otišli za Suboticu i sad se vratili.

TRI „BOSE“ I SVE BITNE! - Možda ni sam nije primetio da ga kroz život prati ime Bosiljke Bose Milićević, studentkinje ekonomije i članice Komunističke partije, koja je umrla od rana zadobijenih na demonstracijama 1939. u Beogradu. Završio je Osnovnu školu „Bosa Milićević“ u Žedniku. U Subotici – Ekonomsku srednju školu „Bosa Milićević“. A kuća u kojoj je odrastao, gde su mu baba i deda došli kao kolonisti, nalazi se, pogađate, u ulici – Bose Milićević!

Da je i sam ponikao iz malog mesta, južno od grada, nikada nije krio. Naprotiv.

- Uvek sam s ponosom isticao to da sam iz Novog Žednika - nikada nisam ni menjao adresu! I često su me pitali - gde ti je taj Žednik, a ja objašnjavao da je to jedno lepo selo pored Subotice... I kada se prisetim detinjstva, zaista smo imali mnogo dogodovština, bilo je uzbudljivo, i ja bih svakom detetu poželeo da proživi to što smo mi proživeli!

A trebalo je proživeti i preživeti i jedan neverovatan poslovni put, od stidljivih početaka do sjajne sadašnjice.

- Sasvim slučajno, dok sam igrao fudbal, upoznao sam prijatelja Josipa Čovića, koji mi je ponudio posao u špediciji. Odgovorio sam mu da ja nikada nisam imao kontakt sa tom vrstom posla, ali on mi je rekao - nešto sam prepoznao u tebi, brzo ćeš ti naučiti! I tako sam počeo da radim... Prethodno završio ekonomsku školu i u tom periodu i Višu trenersku (TIMS) u Novom Sadu. Nisam imao ambicija, ali prvenstveno vremena za nešto više. Zaposlio sam se u jednoj privatnoj beogradskoj špediciji („Timex“), da bih 2002. otvorio svoju firmu - Agenciju za transport „Adam sistem“, nakon toga – „Adam šped sistem“, a 2006. i „Adam“ filijalu u Beogradu.

Zanimljivo je da je njegova rođena sestra bila i ostala prvi zaposleni u firmi koja danas broji stotine ljudi. A počelo je – od jednog kombija!

- Bili smo podstanari, došlo je i drugo dete (samo 16 meseci razlike između njih), bukvalno na rubu egzistencije, i u tom momentu tražio sam od šefa povišicu. Rekao sam mu - šefe, nije problem da radim i duže i prekovremeno, samo da imam veće prihode! U ovom momentu to nije realno - rekao je, i obećao da će me podržati ako nađem neki dodatni posao, u smislu da će mi pomoći da uskladim dva radna vremena, ali povišica je – nemoguća. Sticajem okolnosti, u tom periodu radio sam na graničnom prelazu Kelebija, gde sam upoznao čoveka koji mi je, kada sam mu spomenuo da bih voleo nešto dodatno da radim, ponudio da kupim kombi od njega - daj šta imaš, a ostalo ćeš mi u nekom periodu dati... Bio je to Dragan Bojanović iz Lazarevca, jedan do retkih ljudi (pored mog strica Stevana Vasića i ujaka Alekse Gatarića) koji su mi finansijski pomogli na samom početku. I danas smo prijatelji, imamo jako dobar odnos, bio je moj gost kad sam otvarao logistički centar, i što je zanimljivo, on i dan danas ima jedan kombi! Raduje se mom uspehu i uvek sa ponosom ističe da mi je on prodao prvi...

KONJI – LJUBAV I HOBI „Mi, deca sa sela, uvek smo gotivili i voleli životinje, a ja sam oduvek gajio ljubav prema konjima. Moj deda je imao konje, i ja sam pre dve godine kupio dva konja koja često u slobodno vreme i uprežem u fijaker, a isto tako i jašem. Nedavno je bila fijakerijada u Žedniku, gde sam osvojio prvo mesto. Planiram time da se bavim, to mi je novi hobi, jako volim konje“.

Danas su tu četiri firme (uključujući i ortačku „Direct Steel“, sa sedištem u Beogradu, koja se bavi preradom armature), stotine kamiona, 400 zaposlenih... Pitamo ga kako postiže?!

- Za sada postižem, ali sam se umorio. Jako mi je drago što vidim da sina interesuje ovaj posao, i da želi da nastavi tamo gde ću ja, nadam se, uskoro stati pošto sam se baš zasitio. Jako rano sam počeo da radim, bio mlad, i radio bukvalno po 20 sati dnevno! I jako je teško i naporno paralelno graditi i sportsku i poslovnu karijeru.

HRAM U CENTRU SELA - Predsednik je Crkvene opštine Čantavir, pod čiju ingerenciju spada i Novi Žednik, gde se u centru sela, pored ambulante, gradi hram koji bi za oko godinu dana trebalo da bude u funkciji. „Tada neće još sve biti gotovo, ali moći će da se služe liturgije“ – obećava čovek koji svesrdno, u emotivnom i finansijskom smislu, pomaže njegovu izgradnju...

Osećanju umora svakako doprinosi i činjenica da godinama živi na relaciji Subotica - Beograd, da dva-tri dana provodi u prestonici, ostatak u rodnom gradu. Ali kada dođe u Žednik, umor nestaje, kao gumicom obrisan!

- To mi je relaksacija i energija koja mi prija, gde se jako prijatno osećam. Mene je to uzdiglo i sigurno sam zahvaljujući tome i tu gde jesam. I stvarno se ponosim Novim Žednikom i najčešće se i družim sa tim drugarima sa kojima sam odrastao. Mnogi od njih danas su naslonjeni na „Adam šped“, rade za našu kompaniju, gledao sam da uključim poznanike i prijatelje i pomognem koliko mogu. Često organizujemo skupove i druženja, kotlić i roštilj se podrazumevaju... Tu mi je kuća koju su mi braća od stričeva ustupila pošto su videli koliko mi znači i da ja najviše vremena provodim tamo. Pre deset godina tu sam kuću renovirao i napravio neki svoj kutak u etno stilu, gde provodim mnogo vremena. Kamin, mnogo kamena, drveta, prirodni materijali. A spolja ne iskače od drugih kuća u selu. Tu je čika Pero koji hrani konje – on i komšija Sale mi tamo pomažu...

Koliko mu je dragocena pomoć drugih – konstatno ističe.

- Stvarno ne želim sebe stavljati u prvi plan! Sve što pričam i čime se ponosim, to je, da kažem, timski rad i timski duh koji naša kompanija poseduje i koji je meni veoma bitan. Pre i finansija i svega želim da istaknem taj ljudski odnos. Mnogo radimo na tome. I mogu da se pohvalim da je ove nedelje održana prva „Adam šped“ akademija, gde edukujemo i usavršavamo naš mlad kadar, da budemo što bolji i što efikasniji.