SUgrađani: Alenka Ponjavić Vojnić - "Ne možeš samo sesti pa se misliti! - ja sam to u muzici naučila"

Trogodišnja devojčica, putujući sa roditeljima, u vozu, išla je od kupea do kupea – i pevala! Ne zna se da li je već tada neko od putnika pomislio da prisustvuje prvim (javnim) nastupima buduće operske pevačice, koja je svojim glasom plenila u prestižnim koncertnim dvoranama širom sveta, ali “to nešto” u njoj na vreme je prepoznala nastavnica muzičkog Eva Balažević, već u petom razredu osnovne škole. I dok je jedna dvanaestogodišnjakinja gledala prvu operu u životu – Verdijev “Nabuko” u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, nastavnica se okrenula prema njoj i rekla: “Ovako ćeš ti jednoga dana!”. I reči se obistiniše. Jer negde između Londona, Pariza, Osla, Bergena, Amsterdama, pa Škotske, Velsa, Nemačke, Belgije, Amerike, čak i Zimbabvea (!), pre osam godina, na jednom novogodišnjem koncertu, operska pevačica Alenka Ponjavić Vojnić, pevala je u istom tom pozorištu, na istoj sceni gde je gledala prvu operu u životu. “Ispunila mi se želja!” – dodaće meko, sa osmehom. Ali nije vila zamahnula štapićem. I uspeh se nije desio preko noći. Izazovi su nicali (i niču) na njenom putu, naučivši je umeću tranzicije - iz jedne situacije u drugu. Ali važno je da – osoba uvek ostaje ista.

- U mojoj porodici niko nije imao muzičko obrazovanje, ali svi su bili muzikalni – pogotovo sa mamine strane, aktivni u crkvenom horu... Moja pratetka bila je, kažu, divna pevačica, jedna od mojih tetaka takođe divno peva, taj talenat ili glas nekako promiče kroz porodicu... I ja sam već u osnovnoj školi pevala u horu i solo, ali, poštujući želju roditelja, upisala Ekonomsku školu, posle i Ekonomski fakultet. Ipak, u želji da naučim jezik, sa 19 godina odlazim u Englesku, u okviru razmene studenata. Tamo ostajem 24 godine.

MARA I ALEKS - “Moji blizanci Marija i Aleksandar (zovemo ih Mara i Aleks), imaju pet i po godina. Govore engleski, sviraju klavir, uče da igraju šah... Oboje vole muziku. Nismo baš ranoranilačka porodica, volimo ujutru da se mazimo, pa zajedno da pravimo doručak i zajedno ga jedemo, na miru. Onda vrtić, pa kada dođu kući, opet smo zajedno. Posvećena sam im potpuno”.

Ne možemo da je zamislimo u oblasti ekonomije – iskreni smo, a ona se smeje i objašnjava - “Tata i mama želeli su da me zaposle u banci, eventualno da mi otvore cvećaru – i ja to jako cenim, ali to nije bio moj put...”. Prvi posao u Engleskoj dobija kao bebi-siterka. A kada se angažman završio i povratna karta već bila u njenim rukama, odlučuje da – ostane.

- Trebalo je za pet dana da putujem kući, ali rekla sam sebi da ću ostati ako za četiri dana nađem stan! Tu noć presedela sam na železničkoj stanici i sutradan, dok sam pregledala oglasne table, priđu mi dve Italijanke, kažu da su našle stan, treba im još jedna cura. Rekoh - može! Povratnu kartu više nisam imala, pare sam potrošila, ali mi niko nije rekao da ne mogu da radim! I počela sam u jednom sendvič-baru, posle u restoranu, a kada sam odlučila da ću ipak probati da studiram pevanje, bila i spremačica - preko dana spremala kuće, a uveče radila u restoranu. Ali i dalje nisam imala novca za studije... Radim tako u restoranu, dođem do stola, dve cure pričaju, ali me ignorišu - ja stojim i čekam sa onim svojim blokčićem, i čujem nešto vrlo interesantno – spominju stipendiju! To je bilo pre “Gugla” - kada su ljubazno dale informaciju, nisam mogla dočekati, sutra ujutru otišla sam gde su mi rekle! I stvarno su mi rekli da je moguće dobiti stipendiju za taj i taj univerzitet, ali ako imate odgovarajući prosek iz srednje škole, i ako to fakultetu odgovara.

(MALO) SELO OD 300.000 - “Mnogi me pitaju da li bih se preselila u London, ili negde drugde, da li mi Subotica odgovara... Da, zato što imam malu decu i mislim da je Subotica predivna od aprila do oktobra - možete sve da uradite peške, imate sportiće, aktivnosti za decu, možete sesti, popiti kafu... Kvart u kojem sam živela u Londonu (koji je bio moje malo selo koje sam obožavala), imao je 300.000 stanovnika! I to je bio MALI kvart. A Subotica je još lepši manji kvart...”.

Iz Subotice joj šalju papire koje prevodi. Našla je i profesoricu pevanja, ona je odvodi kod jedne koja je predavala na čuvenoj Kraljevskoj akademiji, da vidi - ima li uopšte šanse!

- U prvi mah kaže – okej je, dođi na prijemni za nekoliko godina... Za pola sata zaključi – zaista je dobro, možda jedna godina... Da bi mi do kraja časa poručila – konkuriši u septembru! I tako odem ja sa svom svojom papirologijom na Kraljevsku akademiju, uplatim takse, a oni mi napišu da ne mogu dobiti audiciju jer nikada nisam išla u muzičku školu! Onda sam ih nazvala i rekla – vi ste meni uzeli 50 funti za ovo da me niko ne može čuti, to je neverovatno! Kupiću šator, postaviću ga ispred i dok god neko ne dođe da me čuje, ja neću otići, a vi kako hoćete! Ne prođe deset minuta, zovu me, ali ipak nisam otišla... Opredelila sam se za “Gildhol” akademiju (Guildhall School of Music & Drama), odmah su me primili, ali ne za stalno - dali su mi jednu godinu pod uslovom da je položim sa određenim prosekom i pohađam sve časove. Od nas osamnaestoro, devetoro je diplomiralo; od nas devetoro, dvoje je išlo na postdiplomske; od nas dvoje - ja sam dobila ful stipendiju od “Gildhold” akademije!

Završila je dva odseka (profesor je pevanja, a poseduje i diplomu izvođača), kao i specijalističke studije - ekvivalent naših magistarskih. Mecosopran u početku, godinama i napredovanjem u tehnici, postaje sopran.

- Sama priroda toga kada živite negde gde je centar događanja, dovodi vas u priliku da pevate i nastupate na prestižnijim mestima (bolje da kažemo svetski poznatija). U gradu od devet miliona stanovnika ima više tih velikih sala, a ja sam imala dobru priliku, sreću ili šta već, da pevam u skoro svim! “Vigmor hol” jedna je od najpoznatijih koncertnih sala, kao na primer kod nas “Kolarac”, i vrhunac karijere u koncertnom smislu bio je kada sam tu pevala, a što se tiče opere, uskočila sam za jednu premijeru u Škotskoj, u glavnu ulogu! Učila sam samo dve nedelje pre toga, scenu videla to poslepodne, sa dirigentom pre nisam pričala, orkestar nikada čula, a to je opera od dva i po sata, gde sam ja na sceni dva sata i 15 minuta! A sve je uspelo i to smatram vrhuncem karijere, u smislu da sam se snašla, dok se sve raspadalo...

Primećujemo da “brzo uči”, sa čim se slaže, ali...

- Brzo savladam „gradivo“, mada telefonski broj, ne mogu zapamtiti! Neke stvari teško pamtim, ali muziku, note i tekst na pet-šest jezika – jednostavno mogu! I u tom “operskom svetu” u Engleskoj bila sam poznata po tome, ali bilo je previše stresno, pa sam polako prešla na drugu vrstu rada... Ali u početku, kada si sam u velikom gradu, ako se ne probijaš, ako ne zaradiš, bićeš gladan! Nema kod mame ručak! A ja sam 20 godina živela od pevanja.

OSEĆAJ DA SI VAŽAN - “Vodila sam horove u školama u kojima sam radila i tih nekoliko nastupa sa tom decom, u potpuno istoj su mi ravni kao i oni najveći koncerti koje sam držala u Londonu! Takav je osećaj. Zašto? Zato što apsolutno niko nije očekivao da će deca (ne izabrani, nego cela odeljenja) stati, lepo se obući, i disciplinovano otpevati te dve pesme kako treba! I biti sretni. Uliti im malo samopouzdanja, osećaj da si važan u ovom svetu jednom mladom čoveku od 15, 16 godina - za mene je takva privilegija i predivan osećaj! Jako volim pedagoški rad – uživala sam u njemu”.

Pre povratka u rodni grad, živela je na relaciji Brisel – Antverpen – Amsterdam, da bi u Suboticu ipak stigla iz - Londona.

- Poželela sam roditelje i brata, bratovljevo dete se rodilo, drugo već bilo na putu... U tom prvom periodu, puno sam pevala i u Subotici - za Dan grada, na novogodišnjim koncertima, u Velikoj većnici, i bila izuzetno sretna zbog toga jer su mama i tata imali priliku da me čuju! I sada kada gledam sve te snimke (gde mi je i tata, koji se u međuvremenu razboleo i preminuo, u publici), znače mi baš puno! Na tom rolerkosteru u mom životu odluka da se tada preselim ovde, u tom svetlu bila je najbolja. Pa opet London, Subotica, upoznajem čoveka sa kojim danas imam dvoje dece, i nastupa težak period u kojem sam zahvalna direktorima Hemijsko-tehnološke i Politehničke škole, koji me zapošljavaju kao profesoricu muzičkog. To je bio pomak, ne finansijski, nego više psihološki... Ali ja sam u međuvremenu već počela da razvijam i svoj biznis – sada se bavim onlajn marketingom, razvijam sopstveni brend – promovišem programe i kurseve koji obrazuju druge... Upravo sam u novoj tranziciji - postajem “trener” i pišem svoj kurs koji treba da izađe do kraja godine. U školi ne radim godinu dana, ali pevanju planiram da se vratim.

MENI KORONA TRAJE 25 GODINA! - “Ovo je jako težak posao, moraš da sediš, da naučiš sve te repertoare, da se pojaviš na vreme, budeš u formi, da nisi bolestan... Ja sam pola života sama u kući jer se bojim da ću se prehladiti, bojim se da će mi neko doneti prehladu... Meni korona traje 25 godina, meni ovo uopšte nije vanredno stanje!”.

Ističe da joj je plan (ali ne i san jer “to onda zvuči nemoguće”), da angažuje kompozitore koji će za nju napisati dva ciklusa pesama, koje bi izvodila po svetu.

- Jednostavno, nazovem svog druga Džona, pijanistu, gde ćemo - Barselona, Pariz... Kao muzičar moraš biti preduzetan, moraš da znaš i ostale stvari koje idu sa tim, ne samo stati i pevati! Ko misli da to tako funkcioniše, taj se zeznuo! I studente kojima držim privatne časove, tako učim, a tako je bilo i u Muzičkoj školi – moje učenice znale su sve - od početka do kraja, projekat je bio da sve rade – od dizajniranja plakata do repertoara! Ne možeš samo sesti pa se misliti - ja sam to u muzici naučila, ali vidim da to svuda tako ide... I ništa nije nemoguće - ako tražiš rešenje, naći ćeš ga! I kada je teško u životu, ne znači da treba odustati, nego raditi duplo više! Malo žrtvuješ na spavanju, malo na druženju, malo na drugim stvarima, ali rad na sebi nekako se uvek na kraju isplati.