SUgrađani: Anastazija Mrđa - "Bilo šta da krenem, moram to da završim!"

Već sam ulaz na odeljenje za transfuziologiju Opšte bolnice Subotica, „desno od glavnog“, skrajnut i ušuškan, nagoveštava da ćete ovde možda zateći i osetiti atmosferu drugačiju od turobne, bolničke - one na koju su navikli bolesni ljudi... Ljubazna sestra na ulazu odvešće vas do samih vrata ordinacije načelnice odeljenja, koja, osim uobičajenog kancelarijskog, skromnog enterijera, krije i proleće u nagoveštaju - tek ubrane visibabe, narcis u saksiji koji počinje da cveta (dar zahvalnih pacijenata) i uramljen dečiji crtež sa natpisom: „Krv život znači“. Naklon do poda svima koji prekorače prag ovog odeljenja, spremni da daju dragocenu tečnost onima kojima je neophodna ili će neophodna postati. A naklon zaslužuje i dr Anastazija Mrđa, načelnica odeljenja (i sama davalac, mada to ne ističe), koja, vođena devizom da „krv uvek treba da čeka pacijenta, a ne obrnuto“, zajedno sa kolegama čini sve da (se) to i ispoštuje. I u tome uspeva. Godinama.

-    Do 2017. godine, kada je izašao novi zakon o transfuzijskoj medicini, u Srbiji je postojalo pedesetak službi za transfuziju, koje su obavljale delatnost prikupljanja krvi dobrovoljnih davalaca, procesuiranja, testiranja... Razvijeno dobrovoljno davalaštvo i naše angažovanje uticalo je na to da ostanemo jedna od sedam službi u zemlji, koje rade sa dobrovoljnim davaocima krvi (u Vojvodini to su Novi Sad i Subotica), ostale su ukinute. Osim na dobro razvijeno dobrovoljno davalaštvo, pozivali smo se i na našu lokaciju (pogranično mesto, pored auto-puta, gde je potrebno da krv bude stalno dostupna, a ne da zavisimo od drugih ustanova koje će nam je prosleđivati), i tako smo, našom aktivnošću, ostali i radimo kao ovlašćena tranfuzijska ustanova. Prikupljamo krv na terenu subotičke opštine, Bačke Topole i Kanjiže, i faktički mi za sve naše potrebe imamo dovoljne rezerve krvi! Prošle godine imali smo 6.688 davalaca (bilo je više prijavljenih, ali 11 posto otprilike je neki prosek koji se odbije iz zdravstvenih razloga). Od toga 60 posto su davaoci koji dolaze ovde, a 40 posto prikupimo na terenskim akcijama, u saradnji sa Crvenim krstom Subotice, Bačke Topole i Kanjiže. U neko zlatno doba, osamdesetih godina, dok su postojala velika državna preduzeća koja su brojala nekoliko hiljada zaposlenih, bilo je i do 17.000 uzetih jedinica krvi! Polako se vraćamo u neke bolje vode, na zlatne brojke koje smo imali - svake godine imamo sve više i više davalaca. Naravno, korona je učinila svoje, tu smo imali drastičan pad kao i svi u svetu, kada je procenat odbijenih bio mnogo veći jer su i davaoci bili bolesni ili u kontaktu sa nekim bolesnim. Ali otkad je korona prošla, zvanično broj raste.

GREŠKE SE NE OPRAŠTAJU - „Na kraju godine, kada se skupi ceo naš kolektiv, uvek volim da istaknem, pohvalim svoje kolege jer trudimo se da budemo odgovorni, savesni, da radimo najbolje što možemo, da znam da  nismo napravili ni jednu profesionalnu grešku - bez obzira na to da li je u pitanju lekar, tehničar, ili čovek na bilo kom radnom mestu. Zahvalna sam na tome što smo takvi i želim da takvi i ostanemo. Ovo možda nije tako težak posao, ali je jako odgovoran i zahteva stalnu kontrolu, prisutnost - greške se ne opraštaju! Jednom greškom možemo nekoga da ubijemo! Ne sme da bude grešaka u našem radu. I nije ih ni bilo“.

Načelnica od 2014, već 33 godine provela je na ovom odeljenju, obavljajući posao u kojem se potpunosti našla i pronašla, i do kojeg ju je dovelo nešto više od slučaja. Sudbina možda.

-    U mojoj porodici lekara nije bilo, ali to je bila moja želja još od ranog detinjstva. Rođena sam Subotičanka, tu sam odrasla, išla u osnovnu školu („Ivan Milutonović“), pa deveti, deseti razred. Posle završenog opšteg obrazovanja trebalo je upisati srednju (stručnu) školu, a ja sam upisala Srednju medicinsku u Somboru! U Subotici tada nije postojao smer - pedijatrijska sestra, koji sam želela, smatrajući da ću i ako ne završim fakultet, jednog dana raditi sa decom. Vremenom sam shvatila da ja to ne mogu i ne želim da radim – to je lep, ali i jako odgovoran, stresan posao, zapravo mislim da je najveća odgovornost u našem zdravstvu raditi sa decom! Bila sam dobar đak, učenik generacije, i i zato su roditelji, kada sam im rekla da ću ići u Sombor, rekli  - u redu. Imali su poverenja u mene, sve je bilo sjajno, može! Posle nedelju dana vratim se kući iz Sombora, sretna jer sam se dogovorila sa direktoricom da se ipak prebacim u Suboticu, ona je kontaktirala školu, sve rešeno! Bila sam mlada, šesnaest, sedamnaest godina, pa je nedelju dana odvojenog života (nisam nikog poznavala, nije bilo mobilnih telefona) bilo dovoljno da kažem mami i tati - ja ću se vratiti! A tata mi kaže - ne, sada ćeš ostati gde si! (smeh) Mi smo tako vaspitani u porodici (i starija sestra i ja) da kad nešto kreneš, nešto započneš, daš sebi zadatak, to ćeš da završiš - do kraja. Nema odustajanja! Tako sam naučena kao dete i tako je tokom celog mog životnog i radnog veka, i u kući, privatno, i na poslu. To je odlična škola. Imaš neku želju, teraj do kraja! To je moja vodilja u životu - bilo šta da krenem, moram da završim! Nešto što sam ponela iz svoje kuće i porodice.

Rečeno - učinjeno! Nakon završene srednje škole (u Somboru), upisuje i završava Medicinski fakultet u Novom Sadu.

-    Kao mladi lekar, vi ste jedna otvorena knjiga, prolazite period kada morate da čekate, nije bilo radnih mesta... U potrazi za poslom, obilazila sam Dom zdravlja, Hitnu pomoć, Dispanzer za decu, i u jednom momentu javili su mi da, ukoliko sam zainteresovana, dođem u Bolnicu, gde ima slobodno mesto na transfuziji. U to vreme ja sam o tome znala nešto osnovno iz fiziologije, predmeta na drugoj godini, ali došla sam, naravno, i od tada pa do sada - tu sam! Kao da vas je neko od gore pogledao – ovo je idealan posao za mene, po mom shvatanju, mojim željama i afinitetima; načinu na koji razmišljam, kako vidim ženu koja želi i da ostvari karijeru i da ima porodicu - i jedno i drugo. Oblast zdravstva je takva da od čoveka traži velika odricanja. Da bi bio uspešan, gradio ime, stekao znanje i iskustvo, lekar mora tokom celog svog radnog veka da se usavršava. Ne kažem da toga ovde, u transfuziji, nije bilo, ali je radno vreme prihvatljivije, mi imamo samo prepodnevni rad, uz pripravnost, tako da sam nekako uspela da uskladim i porodicu i karijeru.

KORAK DALJE - „Kada je dr Knežević otišla u penziju, postala sam načelnik odeljenja i „nasledila“ ovo mesto. Direktor bolnice tada je bio dr Bićanin koji me je pozvao na razgovor – pitao kako vidim odeljenje, šta bih promenila... Navela sam mu sve što želim da uvedem i zadovoljna sam - naša Služba je sada modernija, uveli smo neke nove tehnologije, transfuziološki informacioni sistem, procesuiranje, automatizaciju, aparate za pročišćavanje krvi... Gledamo da i naša Služba ide u korak sa tehnolgijama koje su dostupne na našem tržištu. Za sve ove godine učestvovala sam na mnogim međunarodnim i domaćim kongresima, izlagala stručne radove, imala i nekih usmenih izlaganja. Član sam republičke stručne komisije za transfuzijsku medicinu, član predsedništva Srpskog lekarskog društva - sekcije za transfuziologiju. Tu su i razna priznanja..."

Priznaje da nije bilo lako. Specijalizacija, koju je završila u Beogradu, išla je u paketu sa velikim odricanjima jer kod kuće je već imala dvoje male dece. Koju je trebalo ostaviti - na sreću, u sigurnim rukama.

-    Mislim da je najgori period jedne žene lekara kada mora da ostavi porodicu i decu i ode u drugi grad i tamo provede vreme. Morate da imate podršku i supruga i cele porodice, što sam ja, naravno, imala - moji roditelji su bili tu i da pomognu i da uskoče, da čuvaju decu. Dobro se sećam tog perioda kada sam išla ulicama Beograda i vidim majke sa decom, a ja sama... Ali čovek se navikne, to je odricanje koje se mora podneti - u zdravstvu je tako.

Iako je i kasnije bilo (povremenih) odlazaka od kuće - kongresa, seminara, simpozijuma, razmišljanja o promeni grada, zemlje, a posebno radnog mesta – nije bilo.

-    Nisam želela da odem iz zemlje, iz Subotice, zbog odgovornosti prema roditeljima, ali ljubavi prema ovom gradu. Volim svoj posao na koji sam odlazila sa ljubavlju - ja nikada nisam ustala ujutru kada treba da idem na posao, a da sam osećala da ne želim!

Posao transfuziologa podeljen je na dva dela, od kojih prvi podrazumeva rad sa dobrovoljnim davaocima – zdravim, uglavnom mlađim ljudima, sa kojima, kako kaže naša sagovornica, lekar razvija poseban odnos.

-    Vi te ljude često viđate, postanete bliski sa njima, podstičete ih u tome šta rade, i znate da to čine iz ljubavi i želje da nekom pomognu. Sa druge strane, tu je laboratorijski deo – epruvete, dijagnostika, identifikacija, kao i detekcija, testiranje... Ovo na zidu je kalendar akcija koje organizujemo svake godine. Na kraju kalendarske godine napravimo plan akcija za sledeću - terenske akcije koje ćemo odraditi i toga se strogo pridržavamo. Osim toga, krv se može dati svakim radnim danom od 7 do 10, ovde u Službi za transfuziologiju.

PRAVO U METU - „Nekada, dok sam bila mlada, bavila sam se streljaštvom i bila uspešna - prvak Srbije u kategoriji pionira. Kako sam otišla u Sombor, prestala sam da se bavim streljaštvom i sad mi je žao što nisam nastavila, možda bih uspela da na tom polju postignem nešto više...“.

Na naše pitanje, otkriće da je i sama dala krv desetak puta, ali i istaći imena takozvanih apsolutnih rekordera – među muškarcima tu se izdvaja dr Geza Cekuš (krv dao 190 puta), dok je među ženama to Dolores Pletikosić (117 puta). Među rekorderima nalazi se i Petar Čolić, bivši tehničar koji je ceo radni vek odradio na ovom odeljenju! Puno je onih koji su krv dali sto i više puta, a možda bi dali i još (koji put) da nisu dosegli starosnu granicu jer, podsećamo, davaoci mogu biti ljudi od 18 do 65 godina. I kada već govorimo o godinama, podatak vredan pažnje (i divljenja) jeste taj da je iza nje i supruga više od 40 zajedničkih godina i - dvoje dece.

-    Mi smo se upoznali još '82. godine, za vreme studija bili zajedno, a sada imamo dva odrasla sina koji imaju svoje živote. Mlađi (29) će biti veterinar, stariji (33) je studirao stomatologiju, ali bavi se drugim poslom. Suprug, Subotičanim, ekonomista po struci, radi u „Elektroremontu“. Oboje smo tu, pred završetak karijere - meni je ostalo još dve i po godine do penzije i nadam se da će me tu sačekati unučići... (smeh)