SUgrađani: Anđelko Kovačić - "Uvek kontra, ali radom sam opstajao!"

Retki ljudi mogu reći da su prvi i poslednji radni dan proveli na istom mestu. Otvorili i zatvorili vrata. A u međuvremenu istkali ceo život... Sigurna ruka, osmeh i ljubazno pitanje: kako ste... - njegov su zaštitni znak. A on je zaštitni znak “Male gostione” na Paliću. Konobar Anđelko Kovačić, iako zvanično u penziji od 2014. godine, i danas, kao i poslednjih 45 godina (koliko je proveo u čuvenom restoranu) deo dana provodi na nekadašnjem – sadašnjem radnom mestu. Na radost kolega i gostiju. Dodali bismo – i na svoju. Jer ljubav prema poslu, prema gostu, vidljiva je i opipljiva u svakom gestu, pokretu i rečenici. Pravi čovek na pravom mestu.

- Gazde su me zamolile da ostanem i obučavam mlađi kadar, učenike na praksi. Ovaj zanat je lep, njega treba samo voleti, ništa više! A svaki drugi učenik koji dođe, kaže neće on raditi ovaj posao, tu je samo da ne gubi vreme, a opredeliće se za nešto drugo. Slabo ima onih koji baš to žele... Biti ugostitelj starog kova. Ostalo ih je malo - mogu na prste jedne ruke da izbrojim! Tu pre svega mislim na Saulića sa “Majura”, Gurinovića, Ivana Sadojevića u “Patriji”, Markuša Vilmoša na Salašu “Đorđević” i Dragana Zarića koji predaje u školi. To bi bili oni koje ja smatram ugostiteljima, a za ove druge obično kažem da je to gologuzija (smeh) - došao sa ulice i tri dana radio u kafiću pa kaže - ja sam konobar. Nisi ti ni video šta je konobar! Niti znaš šta je.

A onaj ko je ovim poslom počeo da se bavi sada već davne 1974, prethodno završivši ugostiteljsku školu (Ekonomska u Subotici), sigurno da posao zna u prste!

- Čim sam završio srednju, otišao sam u vojsku, i po povratku, trećeg dana počeo da radim! U “Maloj gostioni” bilo je 12 starijih konobara koji su me prihvatili i ja sam već posle treće plate dobio status konobara, iako je po pravilu trebalo da sam šest meseci pripravnik, a narednih šest – pomoćni konobar. Toga u mom slučaju nije bilo. Pokojni Dragan Kutle me je primio, i najviše pamtim njega i Milana Brkljača – vrsne ugostitelje.

U svojoj dugog karijeri promenio je mnogo direktora, šefova... Oni su se smenjivali, on je ostajao. I nikada se nije ustručavao da kaže šta misli. Često se mišljenja nisu poklopala, ali...

- Uvek sam bio kontraš – direktorima i pretpostavljenima, ali sam radom opstajao – samo radom!

OD GLUMACA - HVALA Kakav utisak ostavlja na goste svedoči i činjenica da mu je na Filmskom festivalu zvanično uručena i zahvalnica koju je primio na Letnjoj pozornici, uz gromoglasan aplauz. “Ja sam za njih legenda! Dobar sam sa direktorom Raletom Zelenovićem, plakao mi je letos tu, žena mu je umrla... Mira Banjac me zvala da me vidi. Glumice, novinarke... sa njima sam bio dobar”.

Aktuelna situacija definitivno nije naklonjena današnjim ugostiteljima. Teže im je nego ikad, pa su tako i vrata “Male gostione” vikendom – zatvorena. A kako je bilo nekad?

- Ove mere itekako pogađaju ugostitelje. Fale gosti, prazan restoran, prazna kuća! A u zlatna vremena, bilo je duplo više stolova, poređanih sve do cveća napolju! Za mesto su me utorkom zvali za sredu, sredom za četvrtak, petkom za subotu i nedelju! Jelo se, pilo... restoran se nije zatvarao! Pa muzika, pevačica – to je bilo svaku noć, lomljenje i bacanje čaša! Ujutru dođe spremačica, očisti, i teraj dalje! Te 80-te godine, do 90-tih, najlepše su godine ugostiteljstva. Sumnjam da se te godine mogu ponoviti. Ne, to je nemoguće!

Evo i jednog od razloga za to:

- I ranije je bilo i bogatih i siromašnih, ali postojao je i taj srednji stalež koji ne postoji više - danas ili nemaš ništa ili imaš sve!

Iako nikada nije bio od onih koji “mogu da imaju sve”, da je drugačije vaspitan, verovatno bi imao mnogo više.

- Takav sam, ne mogu to da promenim. Ali zato mirno spavam. A sećam se tih direktora, bahatih, pa tatini sinovi... Šta ću, ja nisam promenio kuhinju 30 godina! Ja sam gologuz, ali čist, tako su me vaspitali – znao sam sa velikim bakšišem da dođem kući, a ćale zove miliciju, kaže – ti to nisi zaradio, vraćaj! A jednom su mi doneli novine sa tekstom i naslovom “Obraz važniji od bakšiša”. Gost kroz priču napravio razgovor, nisam ni znao da će izaći u novinama! I danas isto mislim.

O gostima govori sa poštovanjem. I uvažavanjem.

- Gost je zakon u ugostiteljstvu! Kada gost dolazi na vrata, on donosi platu! Jer ne daje nama gazda platu, ne daje niko, sem gosta. Ne mislim da sam ja nešto poseban, da se mnogo razlikujem od drugih. Tu je osmeh, priđem, sa gostom razgovaram, odakle je, kako je, je li s puta... Ako dođe i drugi, treći put, počastim ga, gledam da to bude ljudski. Zapamte to ljudi. Kada dođe nedeljni ručak, pitaju da li je Anđelko tu, zovu me, a ja već tačno znam ko gde sedi, da li puši ili ne... Gledam da se gosti opuste kao kod kuće. Pošto je nedeljni ručak na bazi švedskog stola, najmanji je problem da nekom iznesem jelo ako želi – nekome se trese ruka, ili ako je starija žena, uzmem i donesem. Verovatno od konobara i najviše zavisi da li će dobiti napojnicu ili ne - kako priđe, kako razgovara...

KAFA I BAKŠIŠ – STO EVRA “Zdravko Čolić je često dolazio kod nas, spavao u vili preko. Jednom su svirali u “Abaziji”, pripremali se za koncert na “Marakani”. Zdravko je džek. Tu su jeli, pa naruči kafu i ceđenu narandžu, ja mu odnesem, on 100 evra ili 100 maraka... Sa njim možeš pričati o svemu, tako se postavlja. Samo kapicu stavi, da ga ne prepozna svako!”.

A tokom svog radnog veka služio je zaista poznate goste – od političara, preko glumaca, do muzičkih zvezda...

- Služio sam Tita, Đinđića, Miloševića, Koštunicu, Vučića... Sećam se, Vučić je na stolu zaboravio ključeve od kola pa smo trčali za njim! Sloba je pio “Čivas”, Šešelju nisam naplatio “Šveps”, a Koštunici naplatio sendviče. Sa Tiletom sam voleo sedeti, on u papučama, pali tompus... Bilo je to u njegovoj rezidenciji Karađorđevo kod Bačke Palanke. Tamo nije mogao da ode bilo ko. Prvo su ispitali ko su ti roditelji, ko ti je baba, deda, sve živo! Dolazili su najbolji konobari iz Beograda, Novog Sada, a odavde su išli Ivica Sadojević, Andraš Popić, Markuš Vilmoš i ja. Odlazili smo za 29. novembar, 22. decembar... kada su bili neki važni datumi, ili kada su delegacije imale sastanak... Sećam se, na primer, nema teletine u kuhinji - za deset minuta sleće helikopter, evo ti teletine! Pa srebrni escajg... Mi smo nosili hranu, nisu oni voleli da šetaju! Tile je bio okej, ali Jovanka je bila jako zahtevna! Žena kao žena.

U ZAGREB KOD KARAPANDŽE “Ignacije Tonković, tadašnji direktor Zoološkog vrta, ali i “Male gostione”, slao nas je u Zagreb, kod Karapandže, dva meseca na usavršavanje. Drago mi je da sam upoznao takvoga ugostitelja, vrsnoga kuvara, bio je tu, videli smo se”.

I dok sa osmehom završava rečenicu, u priči prelazi na suprugu, Ličanku, sa kojom je u braku od 1978. godine. I nju je upoznao, a gde će drugde, nego u – “Maloj gostioni”!

- Radila je u modnoj kući u Zagrebu i ovde došla kao gost, bile su neke sportske igre. Bila je povučena, najpovučenija, a ja sam služio, i bio mlad, simpatičan, lep (smeh). Venčali smo se, ona se preselila u Suboticu. Imamo sina, majstor je za belu tehniku, i on se malo bavi ugostiteljstvom, ali nije zvanično u tim vodama. Imamo unuka, treći razred gimnazije, prepodne voli baku, poslepodne mene!

Da ne želi (ili ne može) da miruje ni u (zasluženoj) penziji, dokaz je njegovo angažovanje na drugim mestima u jednom kratkom vremenskom periodu, dok se opet nije vratio u matičnu kuću: “Radio sam u “Patriji” i na “Majuru” i mogao na još deset mesta, zvali su me, pogotovo kada su svadbe, proslave...” – reći će, a na pitanje da li ima volje i vremena za predah, odgovara:

- Ranije smo se kartali, to je bilo određeno društvo i igrali smo maltene za kafu. Žene donesu kolače, a mi se, k’o kerovi svađamo za dinar! Igrali smo od pola 8 do ponoći, kad god sam bio slobodan! Bilo je to zdravo društvo, i iako je među nama bio sudija, doktor, novinar... nikada nismo pričali ni o bolnici ni o sudstvu ni o tome šta ima novo. Ne! Dođemo, opustimo se, šalimo... To je bilo pre, a možda ću sad, pod stare dane, otići na pecanje, ali čini mi se da nisam za to...