SUgrađani: Andrej Ademi - "Muzika non-stop, bez toga ne može i - ne sme"

Prvi nastup, vezan za, sada već davnu 2005. godinu i proslavu jednog osamnaestog rođendana, gde je talentovani klinac iz Subotice, sa nepunih četrnaest godina, pustio svoj moćan glas, danas pamti po, kako kaže, strašno jakoj i velikoj tremi. Onoj koja se ne zaboravlja ni godinama kasnije, kada je iza “klinca” gomila nastupa i more publike. Priznaće da od straha, koji ne može ni da opiše, nije smeo da pogleda ljude koji su ga slušali, već je, okrenut prema gitaristi, unapred strepeo od trenutka kada će i sam morati da zasvira gitaru i – suoči se sa pogledima iz mraka. “Bio je to momenat hoću li pasti u nesvest ili ne!” – otkriće Andrej Ademi, vokal, gitarista, bubnjar, autor, znalac i poštovalac muzike i svih njenih segmenata, koji, priznaje, i danas, pred svaki nastup, ima tremu. Ali – pogled u publiku; prva, druga, treća pesma, otopi (se) led, oseti puls; oslušne kako ljudi dišu; udah, izdah, i čarolija može da počne...   

-    Po struci sam grafički dizajner, završio Građevinsku školu, studirao engleski, išao i za vaspitača na Višoj pedagoškoj školi, ali nekako je uvek muzika bila glavna, na prvom mestu, i tu ostala do dana današnjeg. Čitav život mi je muzika, od najranijih dana. Zanimljivo je da se u familiji niko nije bavio muzikom, ali se muzika voli - porodično, u kući se uvek nešto slušalo (tata pogotovo, on je “kriv” za sve), od Fila Kolinsa, Stinga, do “Enigme”, “Ejsi disija” (AC/DC), “Led cepelina” (Led Zeppelin), “Vajtsnejka” (Whitesnake), neki malo meški zvuk od “Abe” (ABBA) do “Bi Džiza”  (Bee Gees), pa “Boni em” (Boney M)... Moram priznati, pratili su se i trendovi devedesetih, slušala i “Kolonija” i sve što je tu bilo... Tata je primetio da sam lepo odreagovao  (konkretno na “Ejsi disi”, od toga je za mene sve počelo), donese kući jedan CD pa drugi, pusti mi... Onda interneta nije bilo, nismo imali ni računar, samo dobro poznati, legendarni muzički stub Aiwa 5.1! Kupuje se računar, počeo sam da “kopam” malo detaljnije, ali to je bio onaj spor internet - taman mi učita pesmu i nema ga više! Snalazio sam se, prikupljao informacije, slušao bendove kako sam znao i umeo, redovno kupovao časopise, sve sam to voleo.

BUBANJ, GITARA I KASETOFON - “Bubanj je moja prva ljubav, od malih nogu, i do dana današnjeg bitan momenat u mom životu. Iz nekog razloga, bubanj sam zavoleo zbog pesme “Suada” od “Plavog orkestra”. Gitara je stupila na snagu kada sam imao deset godina. Uz pomoć nekih prijatelja, naučio sam osnovne stvari, ostalo preko sluha, sam. Slušao i skidao gitarske solo deonice pesama sa prvog albuma “Bijelog dugmeta”. Kasetofon je bio aktuelan, premotavao sam kasetu olovkom (kao i svi verovatno). To su mi neka najranija sećanja što se gitare tiče...”.

Sa pevanjem kreće u osnovnoj školi, kod nastavnice muzičkog obrazovanja Elizabete Bakoš.

-    Prvi put kada sam, najverovatnije u šestom razredu, zapevao i dobio povratne reakcije ljudi iz okoline - pohvale i reči kako to dobro zvuči, shvatio sam da je to – to! Da ću TO raditi uvek. I tako je. Nisam prestao. Sećam se jednog detalja iz perioda osnovne škole - bio sam primljen u hor, otišao i bio izbačen jer nisam mogao da idem zbog toga što sam išao na časove engleskog, koji su bili u isto vreme kad i hor! U prvom i drugom razredu srednje škole imali smo muzičko kod profesora Maćaša Murenjija, koji mi je danas veliki prijatelj. Pravio je audicije za hor, nisam bio član, ali sam dobio peticu za pevanje! (smeh) Maćaš me je 2009. pozvao da gostujem na koncertu povodom 8. marta, u Velikoj većnici Gradske kuće. Tu je počela naša dugogodišnja i jako lepa saradnja...

SNIMAMO, BIĆE ZANIMLJIVO - “Što se autorskog rada tiče, 2020. godina, koliko god bila čudna i jeziva zbog korone (nije se moglo ići nigde, nije se moglo raditi), meni je možda bila i najkreativnija. Bukvalno u kuhinji, na snimaču zvuka, beležio sam svoje ideje na gitari, pretvarao ih u nekakve pesme i kačio to na “Jutjub”, nekad čak i posle ponoći (komšije se nikada nisu žalile). Pretežno radim instrumentale, to mi ide lakše od pisanja tekstova, pričinjava mi zadovoljstvo. Još jedan detalj u vezi sa autorskim radom - Vladimir Rusić, Stanko Patarčić i ja imamo projekat pod imenom „Theresiopolis“. Neguje se neki pop-rok zvuk sa primesama drugih žanrova, zvuk muzike osamdesetih provlačiće se kroz pesme, biće svega. Čuće se, snimaju se pesme, biće zanimljivo“.

Danas se bazira na klupske svirke, mahom u rodnoj Subotici, ali nastupa i u Novom Sadu, Kikindi, Kanjiži, Senti... Beograd je u planu, možda i inostranstvo jednog dana. Sve opcije su otvorene. A odskočna daska (i vetar u leđa) za sve nastupe koji su usledili bila je 2012. godina, kada je pobedio u Velikom nacionalnom finalu “Staropramen karaoke izazov”. Uspomena na ovo fantastično iskustvo danas su snimci na “Jutjubu”, zajedničke fotografije sa dve gracije – Aleksandrom Radović i Marijom Kilibardom, i znanje koje je stekao. Koje se ne zaboravlja.

-    Za takmičenje sam saznao sasvim slučajno – tetka mi je poslala link, uz poruku - zamisli da pobediš, da odeš u Prag (to je bila nagrada na prvom nivou takmičenja, u Subotici u “Staroj piceriji”). Sećam se, takmičenje se održavalu u četvrtak, a link mi je poslat u nedelju! Otišao sam, pobedio, dobio putovanje, a posle se išlo u Beograd na veliko finale, koje se dešavalo 20. juna, baš na moj rođendan! (smeh) Bilo mi je neverovatno već to što sam prošao u top tri jer konkurencija je stvarno bila opasna! Dao sam sve do sebe, cilj mi je bio da pokažem šta znam, i kada su me proglasili za pobednika, usledio je šok, neverica; samo primam zagrljaje, pohvale i – ćutim. Otprilike nisam znao gde se nalazim, čudan ali lep osećaj - ushićenje, sreća, radost, bila je tu cela ekipa da me podrži. Nagrada je bila semestar usavršavanja glasa u školi Aleksandre Radović, što mi je mnogo pomoglo - ona ima veliko znanje i zna da ga prenese, usmerila me je. Lepo iskustvo, kupio sam “fore”, slušao je kako peva... Videli smo se i godinu dana kasnije, kada sam kao bivši pobednik bio član žirija na finalu u Beogradu.

SAM I U DRUŠTVU - “Deo sam bendova: “Black Hole Sons” (Vladimir Rusić, Stanko Patarčić, Robert Garai), “D ZOO” (Dušan Pualić, Uroš Jagodić, Andrej Pejović, Filip Budanović), “Moonlight” (Mario Mihaljčević, Boris Sekulović, Tibor Maša. Tu su ta tri benda i dobra ekipa, ali pretežno sam nastupam. Bend sa kojim sam počeo malo ozbiljnije i imao prve ozbiljnije svirke je “Tri ispod nule”, prvi autorski bend (od 2009. do 2011) – Uroš Jagodić, Dušan Pualić i ja. Drugari iz života zanimljiv repertoar i autorske pesme”.

Dodaće da veliku zahvalnost duguje i našoj (Subotičanki, ne Beograđanki, i ponosni smo na to prim. aut) Gordani Vidaković koja mu je puno pomogla: “Da nije Gordane, ko zna kako bih ja to radio i šta bih radio, Gordana je meni broj jedan!”. Što se vlasnika klubova tiče, draga mu je (bila) dugogodišnja saradnja sa Zlatkom Ilićem (i Ljiljom) i klubom “Mladost”, a jedna od najaktuelnijih vezana je za Zdenka Činčurka i njegovo “Dvorište”, gde publiku, kako vlasnik lokala ističe, često “voza na ringišpilu”, a gosti treba samo da - ubace žeton!

-    Već u subotu, 1. marta, u “Dvorištu“ nastupam sa grupom “Black Hole Suns” - Zdenko ima najinteresantnije najave za svirke na svetu, generalno, to je najinteresantniji lokal, svaki put vidiš nešto novo! Imali smo puno svirki i u lokalu “Beer & co”, dok ga je držao Jožef Čupak. Tu je i “Stara picerija” - standardno četvrtkom, nastupao sam u okviru večeri autorske muzike u “JMS klubu” i uskoro ću opet. Nažalost, ”Vudstok“ (Woodstock) je nedavno zatvoren - to je bilo sjajno mesto za svirke, kao i “Talija”, “Ljiljak” na Prozivci... Prija mi kada posle svirke priđu ljudi, zahvale se, ima onih koji redovno dolaze i posle svake dođu i kažu - opet smo uživali! Lepo. Ali uvek smatram da ima prostora za napredak, iz svirke u svirku se nešto novo nuči, svaka je drugačija, svaka priča za sebe – i to ne samo meni, nego nikome.

IZLAZE IZVOĐAČI, PALE SE SVETLA - “Bio sam deo retrospektive Festivala “Omladina” 2011, u Hali sportova. Pevao sam prateće vokale, pored Mirne Radulović i Gordane Vidaković. To je, možda mogu da kažem, ostvarenje sna! Ipak su tu nastupali mnogi sa naše scene, od jednog Zdravka Čolića do “Kerbera”, Balaševića i Montena, “Generacije 5”... Raznorazni bendovi i izvođači. Bilo mi je zanimljivo da vidim i čujem jednog Lea Martina uživo, a ja mu, sa dve cure pevam, prateći vokal, pa Maja Odžaklijevska, Kemal Monteno, Zafir Hadžimanov... Sve se ježim dok pričam ovo, vraćaju mi se scene... Ekipa je “razvalila”, sve što se sviralo, od bržih pesmica do balada, lepo smo ispratili. Predivno iskustvo, ozbiljna produkcija, ozbiljna oprema, tonske probe, lepa bina, znalo se ko šta treba da radi - izlaze izvođači, pale se svetla...”.

Iako bi bilo lepo živeti (samo) od muzike, naš sagovornik (za platu) radi od kuće, kao dizajner, u firmi “Šerlok” (The Sherlock Company), sa sedištem u Americi.

-    Već treću godinu sam tamo, lep, miran posao - ja pripadam ogranku u Beogradu, Filmska industrija je u pitanju, rade se fimovi, serije, dokumentarci - od klijenta dobijamo originalne fajlove (recimo poster za neki film), a moj posao je da ih spremim za sajt... Prvo radno mesto bilo je u fotokopirnici “Biromarket”, da bi mi se, sasvim slučajno, otvorila vrata u fotografskom studiju (Zoom photo), gde sam radio kao fotograf , ali i grafički dizajner. Fotografisanje mi je takođe postalo ljubav, ne kao muzika, ali recimo da je na drugom mestu. I danas fotografišem, ali za svoju dušu, imam neki aparatić...  

Ima prepoznatljiv (muzički) stil, prepoznatljiv i imidž. Nismo prvi koji smo mu rekli da podseća na “onog krupnog lika iz Harija Potera”.

-    Hagrid! Naravno. To mi je tata prvi rekao! (smeh) Smršao sam, radim na tome, pre svega zbog zdravlja, ranije je bila i baš duga duga kosa, ali što se brade tiče, imidž se ne menja. Ne dam! Bradu ne diram, prosto volim. U početku nije išlo, smeta pa svrbi, izgleda ovako, izgleda onako, a onda sam samo odlučio - neću se brijati! Nek izraste koliko god, na kraju mi se dopalo.

Ističe da je ponosan stric (ima mlađeg brata), da ima devojku po imenu Bojana, da voli svoj grad gde su mu prijatelji i porodica koja mu pruža veliku podršku. A muzika? Ona je uvek i - svuda.

-    Meni muzika non-stop svira, bez toga ne može i ne sme! Bukvalno, do momenta kada ustanem iz kreveta, kuva se kafa, uključuje računar, pušta se muzika... Muzika je uvek tu, a šta slušam, to zavisi od raspoloženja, od godišnjeg doba (smeh) - od roka, bluza, metala do džeza, fanka, pop, klasika... Narodnjaci? Mogu i njih da poslušam, nije problem, uz sve mogu da se veselim, ali nije mi omiljeni pravac...