SUgrađani: Andrej Barna - "Ćutim, guram, treniram: odem i odradim!"

Jedan je od najmlađih sagovornika u rubrici. Ali ne manje uspešan. Naprotiv. Iza sebe ima uspehe za koje mnogima ni dva života nisu dovoljna, ali i dalje je jednako skroman, dovoljno glasan ali ne i preglasan, svestan svojih vrednosti, ali ne hvali se njima... Odgovara kada je pitan, zahvali se kada ga pohvale... On je trenutno najbrži srpski plivač (i ne samo trenutno!), reprezentativac Srbije, olimpijac, šesti na svetu (zamalo i peti!), ponikao u subotičkom „Spartaku“ i ostao mu veran do dana današnjeg. Andrej Barna, baš onaj za koga su u komentarima ispod teksta o najnovijem uspehu, sugrađani napisali: „Radi u tišini i napravi vrhunski rezultat“.

-    To je zato što ne volim puno da pričam, da govorim. Nisam navikao ni ovako „medijski“ da pričam, puno stvari da otkrivam... Jednostavno ćutim, guram svoje, treniram, spremam se za (velika) takmičenja; odem i odradim! Zadovoljan sam šestim mestom na Svetskom prvenstvu u Dohi (na 100m slobodno), ali cilj je – bolje. I uvek kada se dostigne neki rezultat, cilj je - šta može sledeće da se uradi... Mislim mi je već u Dohi peto mesto bio realan plasman, ali u finišu sam uzeo neki ekstra zaveslaj i tu izgubio to peto mesto – bio sam previše blizu cilja i nisam dobro predvideo daljinu, malo se „zapucao“ u zid i tako mi je izmaklo peto mesto! Teško da bi brže od petog mogao, to mi je nekako bio maksimum, ali svakako i ovo šesto mesto je super rezultat...

SPORT U GENIMA ILI... - „Mlađi brat Filip je jako uspešan košarkaš, vodeći igrač („Spartak Office Shoes“). U čemu je tajna? Mislim u istrajnosti! Trenirao sam sa ljudima od kojih su neki bili stvarno talentovani, i više od mene, ali jednostavno nisu hteli da ostanu u sportu. Ja sam stalno imao cilj u glavi, to me je vuklo da svaki dan idem na trening, da se maksimalno trudim, jurim što bolje rezultate! Naravno, da bi se postigao vrhunski rezultat, ipak treba biti rođen za taj sport... Volim i druge sportove – svake godine idem na skijanje, jako volim tenis“. 

Sledi Evropsko prvenstvo, gde se, kako kaže, sprema da ide na medalju, i onda, u julu - Olimpijske igre u Parizu. Iako su mu ovo već druge (nakon onih u Tokiju 2021), biće prve „prave“.

-    Zbog situacije sa koronom, bile su to neobične Olimpijske igre, pomerene - nije bilo publike, a stadioni koji primaju po 20.000 ljudi, bili su prazni! Organizatori su zapravo zatvorili ceo jedan grad, sve dok se Igre nisu završile, pa nismo ni videli druge ljude! Ni na otvaranju nije bio taj doživljaj, uopšte! Tako da čekam Pariz...

A od Pariza očekuje – finale! Svoj cilj izgovara kao iz puške.

-    To sam sebi zacrtao, pošto sam u Tokiju bio deveti, falilo mi je jedno mesto za finale! Ali pre toga Evropsko u Beogradu - ne mora daleko da se putuje (smeh).

A ako otputujemo u prošlost, videćemo da je i te kako potrebno da se trudi i radi i odriče i želi i voli ukoliko je cilj - postizanje rezultata poput njegovih.

-    To je zapravo jako neobična priča – u početku sam pokušavao sve „redovne“ sportove kao što su košarka, fudbal, tenis... ali nekako se nisam pronalazio u njima. Zbog društva i okolnosti jednog leta krenuo sam na plivanje i mislio da ni od plivanja neće biti ništa zato što sam se bojao da spustim glavu u vodu! Pomislio sam, biću vaterpolista sa glavom (na) gore, hvatala me panika kada sam morao da spuštam glavu... Reko' možda ni plivanje nije sport za mene, ali ipak sam ostao i počeo brzo da napredujem, da „spuštam“ ta vremena, te rezultate, i mislim da sam već sa dvanaest godina postavio prvi nacionalni rekord na 50m kraul i to me je nekako održalo u ovom sportu i sve više i više stvaralo tu ljubav. Voleo sam te trke, ta takmičenja i uspeo da doguram do nekih ozbiljnijih juniorskih rezultata.

VIDIM IH NA TRIBINAMA - „Tata (i kum) su me naučili da plivam – bili smo na moru, pokušavao nešto, bio baš mali... Roditelji su danas ponosni, često idu na takmičenja sa mnom i njima je još veći pritisak nego meni! Sećam se, 2022. bili smo u Budimpešti na Svetskom, gde sam bio deveti, bio sam baš spreman, ali finale mi je izmaklo za stotinku! (Ne)sreća je odigrala svoje, i ne uđem... Ali vidim ih na tribinama - njima teže nego meni! Imam veliku podršku od njih. Kada dođem kući, tu je mamina kuhinja - volim musaku, uzlivancu, prasetinu... dosta toga (smeh)“.

Upravo činjenica da je dva puta bio peti na juniorskom Evropskom i deveti na juniorskom Svetskom, omogućila mu je mesto na prestižnom koledžu u Americi, gde je i danas.

-    Završio sam (osnovne) studije, ostao da treniram kao profesionalac, i od tada sam tamo – pa malo tu, malo tamo. Dolazim kada imam takmičenja i(li) za praznike . Volim Suboticu, volim što je sve blizu, što ima puno ljudi, živi grad - naspram Amerike gde je pusto - u centru samo poslovne zgrade, posle pet sati prazno! Odem na Palić, volim da prošetam i Radijalcem i Dudovom šumom - trčim po tartan stazi.

I dalje član PK „Spartak“ Subotica, rado se seća svojih trenera. Pamti imena, savete...

-    Moj matični klub je „Spartak“ i uvek mu se vraćam! Kada sam u Srbiji, takmičim se za njih. Jedan od prvih trenera - Milan Jovanović (koji je i dan danas u „Spartaku“), pa Ivan Šoštarec koji je danas u Americi (sa njim imam super odnos), a onda me je preuzeo Bojan Race - kod kog sam i danas. Počeo sam u bazenu u Dudovoj šumi (onda „Prozivka“ nije ni postojala). Imao sam osam godina, bilo je leto; sećam se, bazen podeljen tako da se pliva popreko, ne uzduž - dvadeset staza, svi plivaju, puno dece, velike grupe, na svake dve-tri staze - jedan trener. I ja sam tako plivao, ne razmišljajući previše... Jednostavno, odradio trening i otišao kući! Posle, kada sam čuo kako su neki moji drugovi prešli u takmičarsku grupu, javio mi se prvi „hint“, pitanje kako bih i ja mogao da se domognem te grupe u koju su prelazili brži, stariji. To mi je postao cilj.  

NISAM (BIO) ZA EKONOMIJU... - „Srednju školu pamtim najviše po drugarima! I danas se družimo – imao sam sreće što sam imao jako dobro društvo, odeljenje IV-3. Sećam se, kako su bili stolovi, iza je bio malo prostora i tu smo igrali neki fudbal, često se kartali, pa kad nas uhvate profesori... Sedeo sam u poslednoj klupi, sa Davorom Franciškovićem i stalno smo se smejali - nikako nismo smeli da sedimo zajedno, a ipak jesmo, i često su nas izbacivali sa časa jer smo ometali nastavu! Srednju školu pamtiću više kroz druženje nego kroz učenje. Nisam voleo da učim, izvlačio sam se koliko sam mogao (tek na univerzitetu počeo ozbiljnije da shvatam školu jer to me je zanimalo...). Zahvalan sam drugarici Anđeli Dženopoljac, koja mi je jako puno pomagala, bila kao tutor  - objašnjavala mi gradivo koje nisam razumeo. Ipak ja za tu ekonomiju nisam bio..."

Treninzi su postali sastavni deo svakodnevice, a pauzi nije bilo mesto jer „ako praviš pauze, izgubi se osećaj za vodu“. Da li je i koliko bilo teško?

-    Dešavalo se da sam umoran, završim trening, ne radi mi se domaći, ne ide mi se u školu, hoću da spavam, ali jednostavno se pregura! U srednjoj školi, kada sam počeo da stvaram ozbiljnije rezultate, uspeli smo da se dogovorimo sa profesorima, da mi izađu u susret, da bih stigao da odradim dupli trening - ustajao sam pre šest pa do osam na treningu, od osam idem u školu. Ipak, to je trajalo kratko, previše me je zamaralo... Posle treninga jako sam voleo šećer, nešto slatko uvek morao da pojedem. Sada imam rituale. Napet mi je život, sve nešto žurim, pa se držim te rutine – ujutru uvek pojedem granolu, neku žitaricu, a kada se vratim sa treninga - kajganu sa avokadom, tost... nešto malo jače.

Andrej je Subotičanin, ponikao u, može se reći – sportskoj porodici.

-    Otac Robert bavio se atletikom - skok uvis. Bio juniorski vicešampion Jugoslavije u to vreme! Interesantno, otac nije ni spominjao da je bio sportista, to smo brat i ja preko babe i dede saznali! Mama je kratko trenirala gimnastiku... Tata je građevinski inženjer, a mama magistar tehnoloških nauka. I brat i ja želeli smo da se bavimo sportom. Znali smo – to te čini ispunjenim jer posle škole imaš previše vremena, i umesto da ideš po ulicama, lutaš i „zezaš“ se, posvetiš se sportu i to ti posle omogući plaćeno šklovanje, steknu se radne  navike... Ako dostigneš profesionalni nivo, tu su i dobra primanja, dobri uslovi za život. Sve u svemu, dobra strana života.

VIŠE OD IDOLA - „Oduvek mi je idol bio Čaba Silađi! Ugledao sam se na njega,  ne samo zato što je jako uspešan sportista, nego i intelektualno sposoban lik koji je završio fakultet sa visokim ocenama, super se snašao u životu. Jako dobra osoba. Dugo se poznajemo, redovno čujemo, bili smo zajedno u reprezentaciji...“.

Završivši OŠ „Kizur Ištvan“, upisuje Srednju ekonomsku, gde dobija zvanje finansijskog administratora.  U ekonomiji se nije pronašao.

-    Po odlasku u Ameriku, upisujem finansije, ali taj prvi semestar bio mi je jako težak, uopšte mi se nije sviđalo i prebacio sam se na programiranje, gde sam se baš pronašao – prijala su mi ta predavanja, sve što su profesori pričali, uspeo sam lako da zapamtim, za razliku od onih finansija... Zašto Amerika? Od malih nogu znao sam za Čavića, da je studirao u Americi, znalo se da se karijera često nastavlja na tim koledžima. Tamo je sve na profesionalnom nivou, imamo ogromne timove sa nutricionistima, pet-šest trenera samo za bazen, pa kondicionih trenera... Već u trećem srednje počele su da mi stižu ponude sa stipendijama - na osnovu rezultatata. Tu su skauti koji dođu i gledaju potencijalne plivače. Zapazili su me 2015. i tada su počele ponude – bilo ih je sigurno više od dvadeset! Svi troškovi pokriveni. Napravio sam listu deset najboljih univerziteta (u Americi) koji su, ne samo sportski orijentisani, nego i dobre škole, i izabrao „Lujvil“ (Kentaki) i otišao u leto 2016, sa osamnaest godina.

U VODI I NAD VODOM - „Šta mi prolazi kroz glavu dok plivam? Pokušavam da ne razmišljam jer u trci je jako bitno da se ne razmišlja previše. Mora da se zada cilj, jedan detalj na koji se fokusirate. Ako previše razmišljate, pogrešićete. Na treninzima se razmišlja (o tehnici, o detaljima, o liniji u vodi...), a u trku dolaziš kad si to sve već navežbao, i samo pustiš memoriju da odradi svoje...“.

Iako je bio mlad, odlazak od kuće nije mu tako teško pao...

-    Bio sam uzbuđen! Nisam razmišljao o tome da odlazim, nego - šta me čeka tamo... Vreme je proletelo u tom dinamičnom životu: jutarnji trening, predavanja, obroci, poslepodnevni trening, teretana, učenje... nema se vremena. Aklimatizuješ se. Završio sam komjuterske nauke, sa specijalizacijom u sajber obezbeđenju (cyber security). Čim sam završio, upisao sam postdiplomske studije, i vraćam se u avgustu, posle Olimpijade, da završim master. Voleo bih da vodim normalan život, da se zaposlim, putujem, malo da uživam... Sa plivanjem sam proputovao, ali ništa nisam video – hotel, bazen i to je to! Od kada sam počeo, sport mi je ceo život, nisam imao mnogo vremena za neke druge stvari. Želim da budem uspešan i u nekim drugim aspektima života. Prvo Amerika, posao, da steknem iskustvo, zaradim, a posle – Evropa i malo opušteniji život. Tamo je napeto, žuri se svuda, saobraćaj... a ja sam ipak odrastao u Subotici, nisam navikao na to. Voleo bih da živim negde na obali, bolje se osećam blizu vode. Može Italija, Španija, Grčka... Da sam na jedan avion, na sat-dva od kuće...