SUgrađani: Andrija Anišić - “Kada se poklopi ono šta Bog želi od tebe i šta ti želiš”

Iznad vrata Crkve sv. Roka u Keru osvanula je plava zvezda repatica, čije dublje značenje otkriva Biblija, a svima koji tuda prolaze najavljuje veliki praznik… Božiću se radovao još kao dete (i stoički podnosio “šiške i šamare” kada toga dana nije otišao u školu), a raduje mu se i sada, kao odrastao čovek, posvećen svešteničkom pozivu. Pozivu koji je, po njegovim rečima, odabrao njega. A najbolje je kada se želje poklope… I zato župnik Andrija Anišić za sebe kaže da je sretan čovek. A njegova vedra priča, propraćena čestim osmesima, u kojoj smo, uz zamedljanu rakiju (obaveznu za Božić!) uživali dve nedelje uoči praznika, to potvrđuje.

- Rođen sam u Hrvatskom Majuru, naselju koje je potpadalo pod Malu Bosnu, i ja sam u crkvu išao u Malu Bosnu, tamo sam i kršten. To je oko šest kilometara od našeg salaša. Svake nedelje prepodne na misu u crkvu - zimi pešice, leti biciklom. Nekada i na seljačkim kolima, a kada je bio sneg - na sankama, sa konjima. To je bio doživljaj! Naša porodica nije propuštala ni jednu misu. Da li je neko od mojih bio sveštenik? Ne. Otac se bavio zemljoradnjom, majka domaćica. Moji su roditelji imali sedmoro dece, četvoro je, nažalost, umrlo (meesec dana su samo doživeli), a sestra, brat i ja smo ostali. Bio sam šesti po redu, svi su pričali da sam bio najgori, i – jesam! Najnestašniji, najnemirniji. Kada sam došao iz škole, prvo što je bilo jeste da bacim torbu u zapećak i uzmem loptu i ganjam je! Nisam voleo raditi, ali živeli smo na salašu, naravno da sam morao. I radio sam… Moj brat, hvala Bogu, ima troje dece, svi su oženjeni i imaju decu, sestra ima šestoro. Lepa porodica…

“ŠIŠKE” ZA BOŽIĆ - “Osnovnu školu pohađao sam u vreme komunizma i sećam se, kada me je razrednica Marija Šefčić pitala šta ću biti, govorio sam u trgovačku školu ili da neću ići dalje, a ona me je pitala zašto - ti si dobar đak, a ja sam se stideo reći da hoću da budem sveštenik. Bojao sam se jer mi smo dobijali i “šiške” i šamare kada za Božić nismo očli u školu! Posle, kada smo imali susrete povodom male mature, ispričao sam joj to. I bila je ponosna jer sam postao sveštenik, završio neke visoke škole...”.

Odgovore smo prilagodili srpskom jeziku, umesto ijekavice - ekavicu, a umesto reči poput “obitelj”, koju naš sagovornik izgovara, koristimo – porodica. Smisao je isti, a to je važno.

- Kada sam otišao u “Paulinum”, onda je sestra rekla da je to zato što “nije voleo radit”! (smeh) Ali to naravno nije razlog. Pravi razlog je skoro neverovatan ali istinit. Vezan sam za Suboticu od petog razreda, kada sam kao đak putnik krenuo u OŠ “Ivan Milutinović” (što je tu pored) i putovao svakoga dana do kraja osmog razreda, i sa jednom sestričinom (sestrom od tetke) dogovarao - mi ćemo ići u trgovačku školu! I živeo sam u tom uverenju do jednog momenta. Sećam se njive i sećam se događaja. Bio sam sedmi razred, brat i ja kopamo kukuruze, i on me pita - šta ćeš ti biti, a ja mu kažem - ja ću u trgovačku. Onda me on na to pita - a ti ne bi mogao biti sveštenik?! Ja se zamislio - pa mogao bih… Od tog trenutka samo sam to govorio – ja ću bit’ sveštenik! Kada sam, nakon ne znam koliko godina, brata pitao - sećaš li se kada si me to pitao, on je odgovorio da se uopšte ne seća! Tako Bog na različite načine poziva ljude...

“DIDAČKA” DOZVOLA - “Redovno vozim. Sad su mi produžili dozvolu na pet godina, ovu “didačku”! smeje se. Rekli su mi – punite 65 godina i morate pred komisiju. Išao sam i prošao. Vozim od 1980. godine – prvi put sam polagao dan nakon objave smrti predsednika Tita i, naravno, pao sam, pa sam se vadio na to da su bili uplakani pa nisu videli kako dobro vozim. Na kraju sam peti put iz cuga položio vožnju! (smeh)".

Nakon toga bez trunke dileme, uveren da je to – to što Bog od njega želi, opredeljuje se za Biskupijsku klasičnu gimnaziju u Subotici, a po završetku upisuje bogosloviju na Filozofsko-teološkom institutu u Zagrebu. Magistrirao je i doktorirao na delima Ivana Antunovića, stavivši akcenat na teme – bračni i porodični moral; versko-moralna obnova braka i porodice.

- Ja sam iz njegovih dela izvukao model – uz pomoć mentora pokušao pokazati i dokazati da u njegovim delima ima puno toga što je aktuelno i u naše vreme. I to mi je drago. Mislim da je većina problema i poteškoća sa kojima se sveštenici u svom svešteničkom, pastoralnom radu susreću, upravo vezana za brak i porodicu. To područje me je zanimalo i to sam posle povezao sa biskupom Ivanom Antunovićem koji je napisao jako puno članaka, puno knjiga, a niko nije doktorirao na njegovom radu i to mi je bio podsticaj. U pripremi za doktorat pročitao sam deset hiljada stranica različitog formata…

I malo ih prilagodio – dodajemo, aludirajući na reči vernika koji ističu kako su njegove propovedi pitke i razumljive, a neretko se dotiče i tema koje su za neke – tabu.

- Kažem im - budite dobri! I pre braka i u braku i uvek. Naravno, ja kao sveštenik izlažem nauk katoličke crkve i uveren sam da problema ne bi bilo ako bi se mladi, i u pripremi za brak i posle, u braku i porodici, pridržavali onoga što crkva uči. Ja to njima i kažem na završničkom kursu i na venčanju – ako se budete pridržavali ovoga što Bog traži od vas kao muža i žene, a kasnije roditelja, onda ćete ostvariti idealan brak i sretnu porodicu. To kažem sa velikim uverenjem. Neki kažu – znamo koliki su se venčali u crkvi, a nisu sretni i rastali su se. Odmah znam odgovor i to vrlo jasan – zato što se nisu pridržavali onogo što Bog traži od njih! I to je vrlo lako dokazati. Ono osnovno, čime recimo bračni drugovi, posle porodica, dokazuju da žele slediti taj Isusov put ljubavi, ili živeti po Božijim zapovedima, jeste da svaki dan mole Boga i nedeljom idu na misu; i na ispoved i pričest – po mogućnosti. Božije zapovesti treba vršiti u svemu, a ne - ova prva mi se sviđa, čevrta mi se ne sviđa, osma mi se sviđa… To je kao kada vadiš grožđice iz kolača – pojedeš grožđice, ovo ti se sviđa, to ne.

PUPAK GENERACIJA - “Kada dođe letnje vreme, mladi dolaze na veronauk, na molitvi obično stoje, a pupkovi iskočili! Tako kratke majice nose. Onda sam im rekao - šta ste vi, pupak generacija?! To nije u redu, šta to radite… Oni kažu šta vama smeta naš pupak! Reko’ ne smeta meni - VAMA smeta! To je opasno za vase zdravlje, stalno pirka vetar na to područje… Jedna koja se najviše bunila, posle kaže – kako ste znali, ja sam čitavo leto bila u bolnici jer sam imala upalu bubrega i jajnika…”.

Jedan od njegovih glavnih apostolata i ono čime se ponosi, jeste veronauk za odrasle, koji nisu kršteni, ili su samo kršteni, a nisu primili ostale sakramente. Kroz ova “predavanja” (koja i dalje drži – 15. januara počinje novi ciklus) prošlo je oko dve hiljade ljudi.

- Ono što u toj pripremi uvek ističem, jeste upravo to – ako hoćete biti dobri hrišćani (naravno, prvo dobar čovek) pridržavajte se onoga što crkva svima nama nudi, a to su sredstva koja nam pomažu da budemo dobri ljudi. To volim raditi i kao plod moga rada, tih koji su kao odrasli išli na veronauk, imam sigurno jednu trećinu u crkvi. A oni mladi koji su osam godina išli na veronauk, oni odlepršaju! Kad završe, kad se krizmaju, onda – zbogom, doviđenja, crkvo! I vrate se za venčanje. To je bolno, ali je činjenica, I to ne samo u Subotici, nego i drugde po svetu. Jasno je meni, to su mladi, u traženju, važno je da ostane temelj, i možda će im jednog dana doći - ja sam to tamo čuo, učio...

OD “LIVOG” KRILA DO UREDNIKA - Fudbal mu je bio i ostao strast. Kad zaigra, onda je “livo” krilo, za vreme Svetskog prvenstva strastveni navijač, i priznaje da je umesto na izložbu, ostao gledat’ utakmicu! Ali kod obaveza je vrlo savestan, pa će se tako svakodnevno uključiti u program “Radio Marije”, koji uređuje, a čak 150 brojeva uređivao je katolički list “Zvonik”. I priznaje da se umorio. Zato kaže: “Želja mi je da do penzije budem barem malo samo župnik…”.

Osim u crkvi, svoja moralna načela i znanje godinama prenosi i putem predavanja u okviru predmeta – moralno bogoslovlje, na Teološko-katehetskom institutu. Put do trenutnog položaja nije bio lak. Sanjao je o tome kako će otići u župu, a prvi posao dobio je u arhivi, a zatim radio kao vaspitač u Semeništu. Prethodno je tri meseca zamenjivao župnika u Maloj Bosni. Ukupno pet godina pomagao je pokojnom biskupu Zvekanoviću, bio mu daktilograf, da bi ga biskup Penzeš postavio za sekretara – taj period pamti kao lep, ali istovremeno i naporan.

- To opet nije bilo ono što sam ja želeo, a želeo sam da budem na župi, da radim sa ljudima. Moja izreka bila je – ljudi su moja strast; ja želim razgovarati sa njima, pomagati im… iz ovoga što znam iz iskustva, iz onoga duhovnoga šta crkva uči. Nažalost, župnik Blaško Dekanj je iznenada umro i onda je raspisan konkurs - ko želi u Ker, i ja se javio. Dobio sam najviše bodova i došao. I, eto, sad sam već 39 godina sveštenik, od toga 28 godina ovde, u Keru. Da li sam se pokajao? Ne, nikada! Često kažem mladima da je najbolje bit’ sveštenik (smeh). Najbolje je ako uspeš otkriti šta Bog želi od tebe i šta ti želiš – ako se te dve stvari poklope, onda nema problema da čovek bude sretan.

U trenutku kada smo razgovarali, zbog predstojećeg Božića, njegov radni dan izgledao je malo drugačije. Za početak – ranije ustajanje zbog misa zornica.

- U ovom vremenu pre Božića malo je napornije, ustajanje u pola šest, misa, doručak, obaveze, ručak, poslepodne sahrane, razgovori, uveče imamo razne susrete ili idem u posete ako me zovu - to je blagoslov. Sada pripremamo i paketiće za sve koji će doći na božićnu misu, a siromasima u župi na Badnjak ćemo takođe odneti pakete pomoći. Ima i puno događanja u hrvatskoj zajednici, gde se očekuje moje prisustvo, budući da sam predsednik udruge bunjevačkih Hrvata “Dužijanca”. Pri kraju godine su susreti, koncerti… ali stignem i spavati.

SVIM LJUDIMA DOBRE VOLJE - “U božićnoj noći anđeli su na nebu klicali – slava na visinama Bogu, a na zemlji mir ljudima miljenicima njegovim, ljudima dobre volje. Svim vernicima koji slave Božić, bilo po gregorijanskom, bilo po julijanskom kalendaru, želim sretan Božić i puno mira, radosti i ljubavi – MIR BOŽIJI, HRISTOS SE RODI, te blagoslovljenu i sretnu Novu godinu Gospodnju 2023”.

Iako voli san (uključujući i onaj popodnevni), njega je najviše bio lišen u vojsci, koju je služio u Mariboru, rod – streljačka pešadija. Za ovaj period vezuju ga lepa sećanja.

- Kad sam bio u vojsci, ustajao sam u 4 i 15. To je bila ogromna kasarna i da bi se svi izređali na doručku, morali smo ustajati ranije. Ali bilo je dobro, bio sam čak i unapređen jer sam znao kucati na mašini pa sam bio kurir komandantu bataljona. Dobro sam prošao u vojsci, premda su imali podatke da sam završio ovu klasičnu versku gimnaziju. Nadređeni je rekao - onaj mali pop, znao sam da će biti dobar vojnik... Najveći problem je bio kada me je politički komesar pitao (a ja tipkam molbe za prijem u Savez komunista), gde je tvoja, a ja kažem - nemam ništa protiv, ali ja sam vernik pa to ne ide zajedno. Tako sam se izvuk’o…