SUgrađani: Armand Mesaroš - "Vremena nikada nisu ni za šta, osim ako ih ti ne napraviš!"

U šali će reći da danas i “Rolingstonsi sede kući, a kamoli mi!”. I nasmejemo se, ali nekako gorko, misleći pritom na sve one koji se profesionalno ili amaterski bave muzikom, a korona ih zaustavila u pola koraka. Zamrzla u vremenu... Od kada se 15. marta 2020. vratio iz Dubrovnika sa jednog koncerta, za ovih godinu dana mogu se na prste jedne ruke nabrojati sve svirke koje je imao! Ali stičemo utisak da je profesionalni muzičar, bas gitarista, neizostavni deo subotičke (i ne samo subotičke) rok i džez scene, Armand Mesaroš – optimista u poplavi pesimizma. Sagovornik koji, kao terapija, prija u bolesno vreme... A kada nas je nekoliko puta u toku razgovora, podsetio na poznate stihove: “Muzika je put do sreće” (posebno ih pamti generacija “Muzičkog tobogana”!), setili smo se da je nekada, za dobro raspoloženje, dovoljno samo – uključiti radio.

- Stvari se ne dešavaju, koncerti ne postoje, mi smo branša koja je prva zatvorena i koja će verovatno poslednja biti puštena. Svedoci smo i žrtve, po prvi put u životu, jedne globalne priče, ali nadam se da će što pre da prođe. Kažemo “ova luda vremena”, ali kada analiziram istoriju popularne muzike, stalno se vraćam na to da su uvek bila neka luda vremena! Zapravo, vremena nikada nisu ni za šta, osim ako ih ti ne napraviš, ne učiniš lepšim!

JA SAM TIMSKI IGRAČ! - “Sebe ne doživljavam kao čoveka koji je u centru pažnje i vuče sve konce. Ja sam timski igrač koji učestvuje u projektima, uz malu pomoć prijatelja – svaki projekat u kojem sam zapravo jeste jedna GRUPNA stvar! Ne osećam se kao individualac u smislu ja pa ja, volim da budem deo tima. Nije to nikakva lažna skromnost, sebe sam prepoznao kao nekog iz pozadine koji može da doprinese – da bude jedna boja na slici... Odlučio sam da moja uloga bude da posmatram ljude i sve te stvari koje oni rade i pronađem svoje mesto u tome”.

I zato se ne predaje. Sadašnjost oblikuje po svojim merama, i s vremena na vreme sastaje se sa prijateljima – muzičarima, i snima autorsku, instrumentalnu muziku. Više u terapijske svrhe...

- Da li će od toga nešto biti na kraju, videćemo, ali meni je uvek bio važan taj proces! Proces stvaranja mi je najvažniji, a ono šta će posle biti sa tim, nekako mi je manje važno. Nikada mi nije bio cilj da postanem popularan ili radim ovo ili ono, već sam taj proces stvaranja muzike, ta magija koja me i dan danas drži budnim! I nisam džabe rekao da je muzika put do sreće – sreće koju je posebno u poslednjih nekoliko godina teško dostići, pronaći. Zapravo, šta je ona? Individualna neka stvar... A muzika je toliko velika stvar da ja duboko verujem da ne samo za svakog ima mesta, nego još ima i beskonačno praznog mesta! Idealna metafizička stvar koja i muzičaru i konzumentu muzike može da donese gomilu sreće!

ŽIVIM U SADAŠNJOSTI - “Trudim se, živim u sadašnjosti, nemam neke neostvarene želje i ambicije, zapravo čini mi se da sam uspeo da ostvarim sve osim porodice - to nadam se da nije kasno. Ali ni to nije neki cilj, imam teoriju da će se ili desiti ili ne, ali nisam neko ko isključivo radi svaki dan na tome...”.

A ne krije koliko mu je srećnih trenutaka donelo i samo školovanje, bavljenje muzikom na jedan drugačiji način. Završio je Školu za savremenu muziku i džez (Kőbányai Zenei Stúdió) u Budimpešti, u kojoj se radi po programu čuvenog “Berkli” koledža u Bostonu, gde je imao prilike da uči od najboljih muzičara Istočne Evrope.

- To četvorogodišnje iskustvo je nezaboravna stvar koja mi se desila, dala energiju koju dan danas nosim sa sobom! Zanimljivo je da sam prethodno završio Ekonomsku školu i upisao Ekonomski fakultet u Subotici, koji sam napustio kada je počelo bombardovanje – u šali kažem da sam ekonomiju ostavio u prošlom milenijumu! U onom ludilu devedesetih nismo imali jasnu sliku o tome šta bismo želeli... Pošto mi je muzika bila veliki hobi, ja sam u jednom momentu prelomio i rekao - ili ću da se bavim stvarima koje me zanimaju ili se neću baviti ničim! To mi je nekako i fer jer JA sam zadužen za sve dobre stvari koje ću da doživim, isto tako i za loše. Kada bih radio nešto što me ne zanima, stalno bih imao osećaj da sam nesrećan zbog nekog drugog. Ovako - nesrećan sam ili srećan isključivo zbog sebe.

Za muziku je vezan od malih nogu, a roditelji (kji se nisu bavili muzikom) podržavali su ga u svemu, pa i u profesionalnom bavljenju sportom!

- Godinama sam trenirao tenis i košarku, a sada samo vozim bicikl i volim sa drugarima da odigram basket i sparingujem na teniskom terenu sa nekim ko poznaje taj sport. Ali je muzika uvek bila paralelno prisutna kao hobi koji se razvio u moj životni poziv.

JEDNU PICU MOLIM! - “Moj prijatelj Marko Tomović i ja došli smo na ideju da se snađemo u ovoj bezizlaznoj situaciji i odlučili da otvorimo piceriju - isključivo radi dostave. On je pica majstor sa dugogodišnjim iskustvom, a ja nemam nikakve veze sa picom osim što je volim, ali ponudio sam se da marketinški ispratim i budem njegova desna ruka – sve što on ne stiže dok je u testu (smeh), da eto ja završim! Postojimo četiri meseca i vidljivi smo na tržištu. Mi smo jedna mala picerija, ali čini nam se i nadamo se da smo za kratko vreme uspeli da postignemo ozbiljan rezultat. Plan je da prođemo čitavu godinu da vidimo gde se nalazimo – dostava se pokazala kao idealna stvar u ovo ludo vreme, kao jedini moguć posao”.

Iza njega je 20 godina profesionalnog bavljenja muzikom. Član je benda “Etno džez orkestra” (Ethno Jazz Orchestra), sastavljenog od prijatelja, a praktično najboljih studenata džez odseka Akademije u Beogradu. Bend funkcioniše već četiri godine i snimio je prvi album koji u nekoj bližoj budućnosti treba da izađe za PGP RTS.

- Poslednjih 15 godina svoj rad bazirao sam na radu sa mladima. Ta energija koju mladi pružaju za mene je fascinantna i svaki put se osećam sjajno kada imam priliku da sa mladim i talentovanim ljudima delim, ne samo binu nego čitavo iskustvo! Jedan sam od osnivača i “Junior mjuzik studija” (Junior Music Studio), koji u Subotici postoji od 2006, i na osnovu kog se u Muzičkoj školi i otvorio džez odsek dve godine kasnije. “Studio” je i deo novog Centra za savremenu kulturu i umetnost, iza kojeg stoje članice Udruženja “Klara i Rosa” (Daniela Mamužić, Gordana Vukov Ciganjik), neka vrsta unije udruženja subotičkih, koja je između ostalog pokrenula odličan internet radio koji se zove “Plac” - ja sam urednik emisije “Improvizovana muzika Subotice”, koja se emituje sredom u 21 čas.

LOKALPATRIOTA - “Veliki sam lokalpatriota koji zapravo nikakve veze nema sa Suboticom, s obzirom na to da nisam deo nekog klasičnog subotičkog mejnstrima. Ali volim ovaj grad i on mi daje dovoljno inspiracije i snage - tu su mi prijatelji, a moj život je zasnovan na druženju sa kvalitetnim ljudima – okružen sam sjajnim ljudima koji me inspirišu”.

I dok pušta muziku, seća se nastupa uživo, posebno jednog iz 2019, kada je kao deo “Rok opere” Novog Sada, na zatvaranju Beogradskog festivala piva – nastupao pred 100.000 ljudi! U svežem sećanju mu je i turneja i sjajna saradnja sa popularnim pevačem Željkom Samardžićem... Bio je i još uvek je deo priče vezane za čuveni Festival “Omladina”, koji je nakon 2011. i tog retrospektivnog koncerta, nastavio da živi na jedan drugačiji način.

- Zbog korone, nažalost neće biti Festivala koji bi ove godine slavio 60 godina postojanja! Iz istog razloga nije održan ni prošle godine. Imao sam veliku želju da dam svoj doprinos da taj Festival na bilo kom nivou postoji! Nisam ga nikada svojatao, bio samo tehnička podrška, neki lik koji je živeo u nadi da je taj Festival potreban, ne samo mladima, nego Subotici. To bi trebalo da se prepozna na nekom višem nivou jer jako puno entuzijazma je uloženo u njega, a on vremenom splasne. Zato bih voleo da se pojave neke nove generacije koje bi čitavu tu infrastrukturu dobile na izvol’te!

ZAČINSKO BILJE I JEDAN ORAH - “Nedavno sam kupio potkrovlje Umetničke radionice “Medijala”, i prve komšije su mi bračni par Viktorija i Goran Vuletić, važni ljudi u mom životu. Slobodno vreme provodim sa njima, pomažu mi, puno znače! Imamo i zajedničku baštu (prostor koji će biti popunjen začinskim biljem), dvorište i veliki orah ispred kuće... Viktorija vodi računa o biljkama, a Goran i ja smo više tehnička podrška kada treba nešto da se kopa... To je detalj iz svakodnevice koji mi znači”.

Do tada će, po svemu sudeći, proći još dosta vremena. I te nove generacije moraće da se strpe i sačekaju nastupe, koncerte, svirke – uživo. Nikom nije lako. Ali uvek se nađe način.

- Nisam počeo da se bavim muzikom da bih sedeo u sobi, sa slušalicama, i preko interneta razmenjivao podatke sa istomišljenicima na drugom kraju svetu! Ali okolnosti su me naterale, i ja kao posmatrač ovog prelaska iz starog u nešto novo, želim da budem u toku sa vremenom i prihvatim sve te stvari, mada to još dugo neće moći da zameni taj nastup uživo. Ali to je jedna tehnička stvar koja je neminovna – nešto što ne samo da dolazi, nego je zapravo već tu! Zato sam još za vreme vanrednog stanja prošle godine osmislio jedan projekat koji sam nazvao “Kovid sešni” i pokušao da preko interneta motivišem svoje prijatelje muzičare koji su sedeli zatvoreni kao i ja - slagali smo instrumentalnu muziku svako iz svoje sobe i onda sam sve te deonice izmiksao, spojio, i napravio devet pesama, satkanih od imena: Gabor Lenđel, Jasna Jovićević, Gabor Bunford, Zoran Dukić, Goran Evetović, Miodrag Marjanov, Vudu Popaj.... bojim se da ću nekog izostaviti! To je jedina dobra stvar čitave priče - što tehnologija omogućava da iz svoje sobe digitalnim putem svoju kreaciju na neki način završiš i iskažeš.