SUgrađani: Atila Kovač - "Uvek sam hteo da dam više!"

Godine prolaze, galopiraju, a on ostaje isti – konstatujete. Isti imidž, kovrdžava kosa, blagi osmeh i usredsređenost. Koncentracija. Na posao, na ljude. Fokus u oku i - objektivu. Na licu bora - nula. Bar se ne vide... “Kakav matori, nisam hteo da se menjam!” – izgovara rečenicu kojom započinjemo razgovor. Oštrimo pero i spremni smo za (unapred pozitivnu) priču fotografa Atile Kovača.

-    Radim to što volim i to se vidi. Kada radi to što voli, čovek se mnogo bolje oseća. Nekada mi izgleda kao da nemam ni jedan radni dan! Kada se posao spoji sa ljubavlju, sa strašću, to više nije posao. Kada odem nešto da fotkam, meni to ne predstavlja obavezu u smislu hajde sad opet da radimo, nego imam istraživački pristup, potrebu da napravim bolje nego što sam juče odradio i to mi daje snagu. A pored toga, činjenica da sam privatnik daje mi veliku slobodu jer mogu svoj život da organizujem tako kako mi odgovara. Sloboda je neprocenjiva!

SAM SVOJ GAZDA - “Od 2002. godina vlasnik sam firme FOTO FOKUS, i to mi je bio najbolji potez! Više nisam toliko u tim novinskim vodama, bavim se reklamnom fotografijom, dugi niz godina fotkam za Narodno pozorište, i za mađarsku i za srpsku dramu - nadam se, na obostrano zadovoljstvo. Jedno vreme mislio sam da više neću fotografisati svadbe zato što je svaka (bila) ista. Međutim, otišao sam na “Fotokinu” u Keln, najveću izložbu fotografije u svetu, i video kako i šta ljudi rade. I fascinirao se! Kada sam se vratio, rekao sam - ili ćemo raditi tako ili nećemo raditi! Sada opet ima nekih novih trendova koje pokušavamo da pratimo – i firma i ja”.

Za razliku od miliona drugih ljudi, priznaje da je imao i ima tu privilegiju, i sa setom priča o svom ocu koji tu sreću, zbog objektivnih razloga, nije imao.

-    Moj tata je bio bravar, a hteo je da bude profesor – išli su mu jezici, znao je lepo da crta, da slika. Ali u to vreme (rodio se 1943), nije imao mogućnosti za to.  Porodica je bila siromašna i on je ceo život radio kao bravar u “Bratstvu”. Video sam po njemu da to nije to, da odlazi i vraća se sa posla, a nije zadovoljan, i uvek je pričao o jezicima, da je mogao time da se bavi, samo da su bila neka druga vremena. I da je nastavio da crta... Mi čuvamo te njegove slike i klinci ih gledaju. On nije imao tu sreću koju sam ja imao.  

TRI SINA – POMOĆ I PONOS - “Moji sinovi: Akoš (19), Tamaš (17) i Andor (13) često mi pomažu. Kada imamo neki posao, dođu sa mnom i fotkaju – sva trojica! Hoće da rade i nije im teško. Videćemo ko će nastaviti ovo, ali nije problem da dođu da rade. Da, baš mi pomažu” – priča ponosni otac, dodajući da nije lako sa troje dece, ali je lepo. Pogotovo kada decu izvedeš na pravi put…

Ali je zato imao razumevanja za želju svog sina koji je “bacio u vodu” petice i skoro godinu dana školovanja, i upisao fotografski smer.

-    Bio sam poslednja generacija devetog i desetog razreda, kada sam pročitao neki članak o tome da se posle 20 ili 30 godina, ponovo otvara fotografska srednja škola u Subotici, u tadašnjoj Građevinskoj školi. Imao sam mali problem sa roditeljima zato što sam se ispisao iz škole, sledeći svoje snove  - hteo sam da budem fotograf i na papiru. Fotografija po svaku cenu! Bilo je stani-pani, ali pristali su na to moji roditelji – nisu ni imali izbora. Tata se nasmejao, kaže - dobro, vidim da nema tu šta... Samo je dodao – batalićeš celu jednu godinu... Ali mene to nije doticalo! Upišem se opet u prvi razred i to je bilo to.

Ali ljubav prema fotografiji rodila se godinama ranije.

-    Bio sam treći ili četvrti razred osnovne škole, kada sam pogledao neki film. Ne sećam ga se tačno, ali dobro pamtim detalje - mračnu komoru koja me je fascinirala, velike objektive... I tako je počelo. Već sa deset godina odlučio sam da ću da budem fotograf! Kada sam prvi put uzeo aparat u ruke (neki stari tatin), povuklo me je i jednostavno nije bilo povratka! Bio sam stidljivo dete, ne baš pričljiv, možda mi je falilo i malo samopouzdanja, ali sve se promenilo! Meni je fotografija pomogla u životu – možda nisam znao tako da se izražavam rečima, bila mi je frka da se pojavim pred ljudima, na školskim priredbama, kada sam video puno ljudi, trema... Ali fotografija je sve to rešila.

ODEM I VRATIM SE - “Rođeni sam Subotičanin, i super se osećam u svom gradu. Ali povremeno odem da fotkam u inostranstvo. Mađarska, Austrija, Švajcarska, Lihtenštajn - to su destinacije koje nekad posetim – fotkamo, zaradimo neke pare, vratimo se i potrošimo tu”.

Sa fotoaparatom u rukama, poraslo je i samopouzdanje jednog dečaka, a samim tim i hrabrost. Jer trebalo je odvažnosti i pokucati na vrata redakcije lista “Mađar so” - u petom razredu osnovne škole!

-    Bukvalno, kucao sam i rekao - dobar dan, ja sam Atila Kovač i voleo bih da fotografišem! Došao je Ferenc Kišimre, urednik subotičke rubrike, nasmejao se, kaže - sine, drago mi je što si došao! Nije do sada imao priilike da vidi da neko tako kuca na vrata, uđe i traži posao. Bili su prijatni i rekli da fotografišem ono što mislim, pa će videti da li ih interesuje... Kada su videli da ja svaki drugi, treći dan nešto donosim, da to nije šala, nego da sam ozbiljno shvatio, postao sam njihov saradnik i to su bile prve pare koje sam zaradio od fotografije.

APARAT VS TELEFON - “Danas telefoni odrade dosta - i to je sasvim u redu do nekog A4 formata. Kada su se pojavili telefoni i digitalni aparat, imali smo veliki problem – ne samo mi, nego sve fotoradnje. Kada sam otvorio, bilo nas je 14 ili 15 u gradu, sada je taj broj znatno manji. Danas je situacija drugačija, ljudima jednostavno fale te slike, zato što uspomene nestaju sa hard diska, CD-a… Ne znaš da li ćeš moći da učitaš, imaš problem kako da pregledaš te slike… Bezbroj puta ljudi dođu, kažu - spasi slike! Možemo sa memorijske kartice, nekih hard diskova, ali ako ima fizičkih oštećenja, to je već druga priča. Mislim da u poslednje vreme imamo porast broja ljudi koji izrađuju fotografije i to uglavnom po 100-150 odjednom”.

Zavoleo je novinsku fotografiju, dinamičan posao. Preko leta čak menjao “velikog” fotoreportera, ponekad morao da pokazuje legitimaciju jer ljudi nisu verovali da se dečak bavi tako ozbiljim poslom... Seća se perioda kada je na praksu odlazio i u “Subotičke novine”, učeći tajne zanata od Saše Sedlaka i pokojnog Zlatka Jovanova kog, kako kaže, izuzetno ceni zato što je “bio strašan fotoreporter i da je radio bilo gde drugde u svetu, postigao bi svetsku slavu jer je imao toliko šlifa za fotografiju”... Fotografiše i za lokalni nedeljnik “Dane”, objavljuje i u drugim novinama. Za vreme rata radi za “Asošijeted pres”.

-    Nije to bilo nešto spektakularno i hvala bogu što je tako! Ali i posle rata nastavio sam da sarađujem sa tom agencijom i fotkao sve bitnije događaje - kada su se Đinđić i Orban sastali u Subotici, pomračenje Sunca, magareće trke, kada je tigar pobegao iz Zoološkog vrta (sticajem okolnosti, baš sam bio na Paliću kada su iznosili ubijenog)... Ja sam uvek hteo da dam više za dobru fotografiju, maksimum! Ako je trebalo, čekao sam satima da se nešto pojavi, visio na skelama kada su popravljali crkvu u Aleksandrovu... Na konjičkim trkama u Zobnatici, kada su gurali konje u start mašinu, hteo sam da budem što bliže, da napravim dobru fotku, da se vide lica ljudi, a Joso Poljaković, sa kojim sam često išao na teren, kaže - nisi normalan, mogao bi konj da te povredi... Bilo je bezbroj tih situacija.

Nedavno je otvorio izložbu kolegi i prijatelju Damiru Vujkoviću, a sada se nosi mišlju o samostalnoj izložbi. “Kada sam seo i pregledao arhivu, video sam da imam sjajnih fotografija i više nemam dilemu da li treba napraviti izložbu od tog”...