SUgrađani: Atila Salai - "Karikaturu bi trebalo ispisati na recept!"

Listamo knjigu “Sport, umetnost i rokenrol”, čiji je autor, čitamo posvetu simboličnog naziva “Između sirćeta i meda”, koju potpisuje dobar prijatelj, očito znalac njegovog i lika i dela. Jer karikature su baš to – i sirće i med, kiselo i slatko. Umeju da nas nasmeju do suza i(li) da osmeh učine kiselim… Zavisi od toga koliko sebe poznajemo. Koliko smo spremni da priznamo. Da prihvatimo. I ako treba – promenimo. Atila Salai, poznati karikaturista iz Subotice, čiji su radovi odavno prevazišli lokalne okvire i stekli epitet “svetski”, poput psihologa lovi te (skrivene) crte, i svojim perom, satkanim od talenta i zanata, stvara novu priču.  

-    Karikatura mora malo da iskrivi realnost – pitanje je kako će to da izgleda (ljudi, dešavanja…) iz mog ugla, moje glave. Karikatura je tu da malo drugačije pokaže te stvari. Svako ima neki svoj okidač, granicu, liniju do koje ide. Zato karikatura mora malo da štipne, da kokne taj čveger po glavi pa da čovek kaže – e, to se može gledati i drugačije! Drugačije od onog kako čovek sam sebe vidi. Svako ima svoju istinu –nekome se sviđa, nekome ne, ali kod mene je uvek prisutna jedna bitna stvar – ne vređati nikoga! Samo ga podstaći da malo mućne glavom, da se zamisli, možda nasmeje, jer, na kraju krajeva, ako se nasmeje jako, iz celih pluća, to je najzdravije! Kažu da je smeh dobar za zdravlje, a moj prijatelj iz Novog Sada, legenda Pal Lephaft, tvrdi da bi karikaturu trebalo ispisati na recept jer ona je kao lek - lek za dušu, lek za celog čoveka.

Ljudi, dešavanja u zemlji i svetu, ekološke teme… - izvorišta su i polazna tačka njegovih radova. Ranije je crtao i političke karikature, ali je vremenom prestao. “Politika me sa te strane ne interesuje. Imam veći zadatak” – reći će. Vrednost njegove karikature prepoznata je u svetu. Između ostalog, pozvan je na gala veče (Golden foot) u Monte Karlo, koje se održava pod patronatom princa Alberta drugog, gde se svake godine nagrađuju - najbolji fudbaleri.

-    Moj zadatak je bio da na licu mesta crtam portrete. Crtati i izlagati u Monte Karlu, rukovati se sa vladarom i stvarati na nekoliko metara od pobednika (glavni gost bio je Đanluiđi Bufon), za mene je bila zaista velika čast. Tamo nije važno da li si belac ili crnac, kose crne ili sede, odakle si došao; važno je samo - kako si odradio posao! Tu nema nikakve politike, ne treba puno filozofirati. Možda se dičim, ali bio sam u istom rangu sa ostalima. Pozivnica mi je stigla i za gala veče olimpijskih pobednika u Mađarskoj…Volim sport, a volim i muziku. Čovek ne bi ni sanjao da će pevač poput Princa imati moju karikaturu, podeliti je na društvenim mrežama i na koncertu vas pozvati na stejdž! To je velika stvar.

Atila Salai / Privatna arhiva

Atila Salai / Privatna arhiva

Princ je za njega najbolji pevač, sve njegove pesme voli. Nažalost, nema ga više, ali ostale su njegove pesme, i jedna karikatura koja ga je vinula čak u – svemir.

-    Princ je nekako uvek bio prisutan u mom životu. Krenuo je na svetsku turneju (u prevodu “Klavir i mikrofon”), sedeo za klavirom i pevao. Došao je u Sidnej i kod mene sa javila ideja da nacrtam Sidnejsku operu i obojim je u ljubičasto, ispred nje stavim klavir, a da od gore visi jedan mikrofon. Dva dana pre koncerta on je taj crtež objavio. NASA je imala jedan javni poziv – kakv crtež biste poslali u svemir. Razmišljao sam pa na osnovu priče o „Malom princu“, nacrtao jednu planetu, ali ovog Princa, i ispod napisao da je Princ prisutan svuda u svemiru... Kada čovek pogleda tu internet stranicu, tamo piše da na sto hiljada kilometara udaljenosti postoji jedna kometa, asteroid na koji je NASA poslala, ne znam koliko crteža. Bila je to zapravo jedna sonda koja je imala zadatak da uzme uzorak, ali je simbolično na tom mestu ostavila jedan čip na kome je i moja karikatura! Za mene je to i dan danas neshvatljivo...

SARADNJA I PRIZNANJA - “Jedna od mojih objavljenih knjiga (crteža) je “Balkanski kaleidoskop”, ali tu su i druge gde se javljam u ulozi ilustratora, čiji su autori: Tibor Tot, Čaba Paško, Gabor Juhas… Za svoj rad dobio sam brojne nagrade, poput one koju mi je dodelio Sportski savez Mađarske, Udruženje mađarskih novinara Vojvodine… Prošle godine imao sam izložbu povodom jubileja, 110 godina od osnivanja Fudbalskog kluba “TSC” iz Bačke Topole, gde sam izlagao karikature aktuelnih igrača i rukovodstva, i time bio počašćen. Bilo je jako naporno, možda i danas ližem te rane, ali zadovoljan sam”.  

Nabrajujući sa kim se još sreo i ko mu je potpisao karikaturu, slušamo o zvučnim imenima poput Rodžera Votersa iz “Pink Flojda”, Rodžera Hodžsona (“Supertramp”), o jednom od najboljih džez pevača (Al Džaro), a vrativši se u lokalne okvire, tu su Dado Topić, Vlatko Stefanovski i mnogi drugi - četrdesetak portreta koje su potpisali i muzičari i sportisti lično, i dobili karikaturu na poklon! Na pitanje koliko je karikatura do sada nacrtao, odgovoriće da je brojao do pet hiljada (za vreme štampanih medija), a kada se pojavio internet, teško je (is)pratiti. Cifra se kreće u rasponu između šest i sedam hiljada, uključujući i ilustracije za knjige, plakate, korice za CD…. U vreme društvenih mreža, reći će, čovek svakodnevno dobija izložbu! Na stranicama poznatog engleskog portala objavljeno mu je pedeset crteža koje povezuje jedinstvena i uvek aktuelna tema – (engleski) fudbal.

-    Veliki sam fan “Mančester junajteda”, ta ljubav traje doveka! Sreo sam se i sa ser Aleksom Fergusonom, po meni najvećim trenerom ikada, koji je dobio karikaturu - smejao se, odneo u svlačionicu da pokaže igračima - smejali su se sigurno. Na toj stranici sam, na primer, za jedan crtež dobio 44.000 lajkova i drago mi je jer Englezi su Englezi, oni su izmislili fudbal, i onda im jedan momak iz Kertvaroša crta karikature, daje im “čvrge”, malo ih štipne, pokaže kako izgleda njihov fudbal sa vanjske strane… I bilo mi je jako drago što su to primili i što nije prošla samo jedna ili dve karikature, nego svih pedeset! U početku nisam voleo internet, društvene mreže, ali činjenica je da ti pružaju mogućnost da sebe pokažeš (u) celom svetu! Tako sam i u Dubaiju sto karikatura objavio, što se isplatilo jer su me na osnovu toga pozvali u Monte Karlo.

Atila Salai / Privatna arhiva

Kako ističe, rođeni Kertvarošanin, skućio se u dedinoj kući sa suprugom, praktično u drugoj ulici od roditeljske, ne napuštajući svoju bazu, svoj grad.

-    Moja mama bila je jako talentovana sa te, likovne strane - povukao sam na nju. Danas ima 92 godine, a najviše je crtala kada je bila mlada, prestala kada su se deca rodila. Na osnovu nekih starih razglednica (mrtva priroda, pejzaž, portret), napravila je neku rešetkastu shemu, i bez ikakvih projektora, samo “mozgom” skenirala crtež i prenela ga u većoj dimenziji, nafarbala… Nešto neverovatno!

Nasleđeni talenat (od majke) ispoljio je vrlo rano – već u vrtiću.

-    Sećam se kao da je juče bilo, jednom smo u vrtiću za doručak imali hleb sa mašću, koji se meni nije jeo, a neka deca su iz šale stavila i svoje parče u moj tanjir! Uzeo sam ga i bacio ispred ormana! Stavili su me u ćošak. Osetio sam nepravdu, bio ljut jer su svi gledali u mene i smejali mi se, pa sam, dok sam stajao, odlučio da malo škrabam – po zidu.

OD BOKSA DO - ŠETNJE “Karikatura je malo škakljiva tema, njome možeš, ne samo da štipneš, već i da bocneš, a bogami i da udariš! Nekada se osećam kao svetski prvak u boksu i zato sam sebi rekao bolje neću tako da crtam jer tome koga nacrtam možda će biti neprijatno, a meni loše. Ako karikatura baš oštro seče, to stvarno može da (za)boli…” – zaključuje pre svega čovek, a potom i bivši sportista u njemu, jer naš sagovornik godinama se bavio gimnastikom, ranije i rekreativno igrao fudbal, dok danas vozi biciklu i redovno – šeta.

Otkriva da su na njegovo stvaralaštvo najviše uticali – stripovi.

-    Stripovi su zakon za mene, i dan danas ih obožavam, pogotovo te stare, iz mog detinjstva. Sećam se, na leto smo otišli u Trst, zalepio sam se za trafiku! Odrasli smo na stripovima poput “Alana Forda”, “Zagora”, voleo “Mandraka”, “Fantoma”, normalno “Supermena” i “Betmena”, tu nema premca! Redovno sam kupovao i “Politikin zabavnik” - tamo su mi kao klincu objavili tri crteža. Možeš lutati levo, desno, ali opet se vraćam na to – crtam ljude koje doživljavam kao heroje, oni su za mene pravi, istinski super heroji! Da li je to muzičar, sportista, glumac, pisac, umetnik… ljudi koji su nešto vanserijski ostvarili. Đokovića obožavam, on je za mene No1! Sreo sam se sa njim, poklonio mu karikaturu, nasmejao se, rekao da je bolja nego on uživo! Poslednjih pet, šest godina, izlagao sam upravo pod sloganom “Superheroji”, i u tom pravcu želim da nastavim. Osim u Subotici, imao sam izložbe u Sarajevu (u okiru filmskog festivala), u Rumuniji, Kanjiži… Ja sam uvek otvoren, kod kuće imam spremnih sto crteža i već sutra ih mogu pakovati!

Završio je Politehničku (tada Građevinsku) školu, profil - tehničar za vodogradnju, i školovanje nastavio na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, smer – melioracija (uređenje i korišćenje voda u poljoprivredi). Po završetku studija zapošljava se na imanju “Bačka” u Horgošu, gde ostaje pet godina, ali izgleda deset godina starije!

-    Ko se razume u poljoprivredne radove, zna kako je to biti na suncu, na kiši, na otvorenom, petnaest sati dnevno. Ubitačno! Svaka čast tim poljoprivrednicima, mojim kolegama koje sam i crtao – divni ljudi, kakve face, pravi borci u životu. Odlazim u Mađarsku gde sam obavljao neke dekorske radove, tehnički monoton posao, i tražeći svoje mesto, otišao u baziliku “Sent Ištvan”, pomolio se - zahvalan na talentu koji sam dobio, ali na meni je da odlučim kako ću njime da baratam. Vraćam se u Suboticu, kao honorarac crtam za lokalne novine da bih 2000. godine bio primljen u “Het nap” i od tada sam tamo – moja večna matica, “rudnik” u koji sa voljom odlazim. Dobra je atmosfera, možda me ne vole svi jer sam prekritičan, stara garda. Radim kao karikaturista, obavljam pripremu za štampu, i po potrebi fotografišem – što je u sklopu sa mojom umetnošću.

Iako je crtao karikature brojnih žena, među njima nema i one posvećene supruzi, a za to postoji i konkretan (opravdan) razlog.

-    Nema prijateljice koju sam nacrtao, a da se sa njom nisam posvađao! Pomislih, ona je moja supruga, bolje da je ne crtam. Iskušenje je nacrtati (u karikaturi) lepu ženu, a da bude dobro. Kada su Edrien Brodi i Rejčel Vajs kod nas snimali film “Braća Blum”, bogami Rejčel Vajs mi je potpisala karikaturu - nije rekla kako su mi velike oči… (smeh). Nekada nacrtam karikaturu čoveka bez jednog oka. Jednostavno, kada nacrtam drugo oko, onda karikatura ne liči! Možda deluje da grafika nije završena, ali ni stari grčki kipovi nemaju ruke, glave, pa ipak je lepo. Koja mi je karikatura najdraža? Moram da priznam – od Puškaša, čuvenog mađarskog fudbalera, koji ju je dobio i - potpisao! Ferenc Puškaš bio je idol mog ćaleta koji, kada sam pozvan na večeru gde je bio i “Eči bači”, kako su ga zvali, nije verovao da ću ići! Tata nije baš bio za (moju) umetnost, ali tada sam mu video i malo kapi u očima... Čak ni njemu tako čvrstom u tom trenutku nije bilo svejedno. Bila je to velika star za njega, on ga nikada nije ni uživo video. A bilo je to iskušenje za mene, godina 1997, nisam ni znao kako da izradim crtež! Sada mi je lakše, imam rutinu…