SUgrađani: Bela Bodrogi - "Za mene je neuspeh ako ne mogu sam da rešim nešto!"

Prošao je i jubilarni, 20. “Interetno” festival. Uspeh je bio održati ga u datim “korona” okolnostima, ne prekidati kontinuitet, sačuvati kvalitet, misliti na sutra. Za veliku posećenost manifestaciji, koja ni ove godine nije izostala, zaslužni su građani Subotice, a za sve što im je ponuđeno – organizatori. Direktor Festivala Bela Bodrogi, generalni sekretar Mađarskog kulturnog centra “Nepker”, ne krije da je zadovoljan, čak prezadovoljan ovogodišnjim učinkom, s obzirom na situaciju. Ali “Internetno” je samo povod za priču. Aktuelni momenat koji smo iskoristili da – saznamo više. Titule su tu – neke bile, neke ostale. A ispod je - čovek, sugrađanin, komšija, suprug, otac i deda. A neki dodaju i – namćor. Pa da razbijemo mit...

- Ha, ha, to “namćor” kažu oni koji nikada nisu seli sa mnom! Neka, i treba jer ja volim da u početku postoji određena distanca, ali posle, ko me upozna, vidi pravu stranu.

Tu drugu, ili pravu stranu, videli smo i mi, na opuštenom razgovoru u prostorijama “Nepkera”, gde miriše na kafu iz automata, a stolnjaci pamte nebrojene ručkove i večere. Prava uvertira za pitanje – da li se i kako opuštate.

- Bez problema! Volim dobru muziku i belo vino - ali ne suvo, više slađe, ono koje miriše... Kao traminac, muskat... Možda ćete se iznenaditi, ali volim tvrdu rok muziku, producent sam grupe “Faust”, baš sam se nedavno čuo sa Cindrićem...

I dok su neke stvari, poput ljubavi prema muzici, konstantne, radna mesta, posao i obaveze smenjuju se. Nekada našom voljom, nekada spletom okolnosti.

- Počeo sam u “Zorci”, to mi je prvo radno mesto. U biografiji piše – upravljanje i rukovođenje pogonima, pa zamenik direktora, ali nije to tako jednostavno. Počeo sam kao pripravnik, u pogonu sumporne kiseline. Igrom slučaja, jedno vreme radio sam i u konstrukcionom birou, posle u operativnoj pripremi. Počeo sam u novembru 1981, a u julu 1982. otišao u vojsku (Šibenik, laka protivavionska odbrana), tako da faktički startujem 1983. Tri godine kasnije desio je jedan tužan događaj (tadašnji naš šef izvršio je samoubistvo), nakon čega je direktor “Zorka elana” procenio da imam kapaciteta i da sam sposoban za organizaciju radnih procesa, te me postavlja za šefa operativne pripreme. Dalje se stvari brzo razvijaju - postajem tehnički direktor “Zorka elana”, pa direktor, i direktor za sve proizvodne usluge. Paralelno počinjem da vodim i “Nepker” 1997, da bi me tri godine kasnije gospodin Kasa pitao da li bih prihvatio osnivanje “Subotičkih pijaca”...

NESVRSTANI POSLE TITA - “Mi koji smo ostali nesvrstani posle Tita i Nasera, trenutno nismo popularni, ali kada me pitaju, uvek govorim da sam nesvrstan – bio i ostao”.

U formiranje preduzeća kreće od samog početka - nabavljanja dozvola, papira, statuta...

- Da ne nabrajam! Onaj ko je osnivao preduzeće, zna šta sve treba da se uradi u startu da bi to krenulo. To isto sam ja odradio, sa svojim timom - mahom ljudima iz “Zorke”, koje sam znao i voleo i sa kojima sam i danas u dobrim odnosima. Dakle, “Zorka” je na neki način bila osnova rukovodećeg tima “Subotičkih pijaca”. To je bilo izuzetno i sudbina retko daje čoveku tako nešto - da vam se niko ne upliće ni u organizacionu shemu, ni u ljudske resurse, da može stvarno da se krene od nule! Drugo je kada vas postave za direktora u nešto što već postoji, u neku firmu gde su vam ruke vezane pa ne možete ne znam šta da učinite, a ovde stvarno sve od vas zavisi.

I danas se rado seća tog perioda, kada je pijačna delatnost bila jedna od najuspelijih, a on zadovoljan organizacijom preduzeća koje, ističe, i danas radi po istoj organizacionoj postavci. Istovremeno se osvrće i na angažovanje u upravnom odboru Udruženja “Pijace Srbije” (predsednik). Ponosan je i na vreme provedeno u Fondu za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, odnosno Upravi za kapitalna ulaganja, gde je bio zamenik direktora.

- To nije bio dug period (2014 – 2016), ali za to vreme za Suboticu je obezbeđeno puno sredstava – konkretno, u različitim fazama za izgradnju zgrade Pozorišta, za Gerontološki centar (više puta pomagali oko termoizolacije objekta...), asfaltiranje puteva, vodovodnu mrežu, a jedan od lepih momenata je da smo uspeli da završimo i Kolegijum “Evropa”, studentski dom u Novom Sadu.

Nije tajna da je tokom karijere stekao i neistomišljenike sa kojima je često dolazio u sukobe, ali pritiscima – odolevao.

- Recept je sledeći - čovek mora profesionalno, na visokom nivou da obavlja svoj posao, svoj zadatak. Moj moto su reči Denisa Dejanga koji kaže da su pobednici u stvari nekadašnji gubitnici koji su ustali i još jednom probali! I još nešto - bog mi je dao da uvek imam pozitivne ljude oko sebe. To je izuzetno, bez toga nema!

Na pomen ljudi koji ga okružuju, ne štedi reči hvale za svoj trenutni tim, “mali ali odabrani”- “Nepker” danas ima četiri zaposlena, a generalni sekretar, koji će sledeće godine obeležiti punih 25 godina na tom mestu, posao obavlja bez nadoknade. I tako je bilo od starta - dodaje. Egzistenciju obezbeđuje penzija, a ovo je – hrana za dušu.

- Godinama na rukovodećem položaju, ali nisam patio za ličnim ponosom ili priznanjem - meni su uvek ljudi bili bitni! Zajednica, grad. I u “Nepkeru, ovih 500 članova, dece, omladine, svi koji su odavde potekli za ovih 25 godina, izuzetno su priznati i dobri predstavnici u svojim strukama bilo šta da su završili i bilo gde da se nalaze. Sudbina donese da se nađemo - nikada ne znamo gde i kada, ali oni prelaze ulicu samo da me zagrle!

PORODICA - “Danas sam u drugom braku, sa suprugom Hajnalkom, i njenu ćerku Reku smatram i postupam sa njom kao sa svojim detetom! Iz prvog braka imam ćerku Žofiju, profesorku engleskog jezika, i od nje dva unuka – blizance. Sa drugom ženom imam sina Balinta koji ide na odbojku, bavi se narodnim plesom, svira violu, sve živo. Prava umetnička duša...”.

Rodom Subotičanin, rado se seća detinjstva i čuvenog Petog kvarta u kom je odrastao.

- Taj prostor od početka do kraja Bajskog puta pa Gajeva do Buvljaka – kao Bronks u Njujorku, država u gradu! Tamo nije mogao bilo ko da uđe, postojali su čuvari reda, ljudi dobre namere, dobre volje. Recimo, kada su se tata i mama upoznali, on nije mogao da je otprati do kuće dok nije tražio dozvolu! Ti ljudi su uvek i pomagali jedan drugome, ako starija žena nije mogla da odbaci sneg, ili su nekom stigla drva... Stvarno se vodilo računa o svima koji stanuju tamo. I to meni strašno fali! Sad, u ovo vreme, toga više nema...

Ponosi se činjenicom da je iz mešovitog braka.

- Često su me uvredili rečima da nisam čistokrvni Mađar, a ja sam mislio da to ima samo kod lipicanera i rase pasa – da li je neko čistokrvan ili ne! Majka mi je bila Mađarica, otac Bunjevac, i ja sam i na jedan i na drugi ogranak naše loze izuzetno ponosan. Maternji jezik mi je mađarski jer smo kod kuće govorili. Kada su se roditelji upoznali, u tatinoj familiji nisu znali mađarski (i tata je uz mamu naučio), ali svi su poštovali mamu i svi naučili! I kada smo odlazili posetiti baku ili rodbinu, uvek smo mađarski govorili. Sećam se, kod nas u Petom kvartu tako je išlo – dok je mama kuvala nedeljni ručak, tata i ja odlazili smo da obiđemo baku i dedu (sa tatine strane). Svake božije nedelje! Vraćali smo se oko 11, da na vreme stignemo na ručak. Lepe uspomene... U Petom kvartu su pretežno bili Mađari pa nisam baš imao sa kim da komuniciram na srpskom, ali dolazili su tatini prijatelji, kolege sa posla (radio u Vodovodu Horgoš) i jedan od njih, čika Milan (tako smo ga zvali), redovno me je naučio srpski.

NI DESETI DEO! - Pri kraju razgovora, došao je do zaključka da “nisam ispričao ni deseti deo”! Za priču treba više, a prostora je malo... Takođe je mali prostor da nabrojimo sva priznanja koja su tokom godina dobili i dobijaju “Nepker” i “Internetno”. “Pro urbe”, punopravno članstvo u Međunarodnoj organizaciji foklornih festivala (CIOFF), među osam festivala u zemlji koji su pod pokroviteljstvom Uneska... do izuzetno značajnog priznanja – spomen plakete Vlade Mađarske za poseban doprinos u negovanju kulture u regiji i šire. I nakon 150 godina postojanja i rada Mađarskog kulturnog centra “Nepker” priča se nastavlja... A sigurni smo, i priznanja.

Završio je Višu tehničku školu u Subotici, ali na tome nije (o)stao.

- Osetio sam da se vremena menjaju i da bih bio spreman, završio menadžment (Internacionalni univerzitet Brčko, BiH). Zašto baš tamo? Osam meseci proveli smo na Institutu za majku i dete, borili se za sina, a ja sam odatle telefonski i putem interneta i dalje vršio rukovođenje i “Pijacama” i “Nepkerom”, trudeći se da ostanem normalan, unapređujem psihu i ne dozvoljavam negativnoj energiji da prevlada. Shvatio sam da treba da počnem da učim, putovao do fakulteta, i, hvala bogu, uspeo i završio sa izuzetnom pohvalom. A odluka je pala baš na taj fakultet jer mi je pokojni Srećko Novaković, koji je tamo predavao jedan predmet, skrenuo pažnju na to da upravo tamo mogu da mi priznaju najviše položenih ispita sa više škole.

Za profesora i mnoge druge, ima lepe reči. Za neke druge – baš i ne. Ali čovek koji je definitivno ostavio traga na njega, bio je dobropoznata ličnost u Subotici. I šire.

- Jožefa Kasu poznavali su još moji roditelji i uvek se u porodici lepo pričalo o njemu. On je bio uporan i jak, neki kažu i težak, ali ja sam ga smatrao, i to smem da kažem, drugim ocem! Ja sam takav tip čoveka - za mene je neuspeh ako sam ne mogu da rešim nešto i on je znao da ako ja zovem, onda je to stvarno veliki problem. Zato ga je tako i tretirao, i kada sam ga nazvao, u 99 posto slučajeva, u roku od sat vremena, primao me je u Gradskoj kući, bilo šta da je imao! A ni za kakav dogovor nije nam trebalo više od pet minuta. Retki su takvi ljudi. Znao je šta želi i znao kako da reši. Da ne ispada da ja samo lepe stvari govorim - mi smo se iks puta posvađali, ali možda sam ja žilaviji pa mogu više da izdržim, a on je bio takav čovek da je nakon pet minuta došao, kucao na vrata i rekao – vidi, razmišljao sam, proverio sam, ja ti se izvinjavam! Ako je trebalo, tri puta se izvinio! A bilo je slučajeva kada se izvikao na nas na pijaci, nešto mu se nije sviđalo, izašao u subotu, i pred prodavcima i pred kupcima povisio ton, a posle opet ili taj dan ili u ponedeljak – izvini... Takve je bio naravi.