SUgrađani: Bela Duranci - "Doktore, ja nemam vremena umreti!"

Jedan je od sagovornika zbog kojeg imate tremu iako je već bezbroj razgovora iza vas. Jedan je od ljudi zbog kojih se osećate kao najveća neznalica iako ponosno čuvate fakultetsku diplomu. Jedan je od onih koji vide ono što vama promiče. Jedan koji svojom rečenicom dopire do suštine. Jedan kojeg možete da slušate satima, a da vam opet ne bude dosta. Jedan... Istoričar umetnosti, likovni kritičar, hroničar, erudita, pisac... – piše uz njegovo ime. A još je duži spisak onoga što ne piše. Ali se zna. Zna on, a znaju i drugi. Filozof, posmatrač, delatnik, humorista, filantrop... Rukama u glini vajao je galeriju Likovni susret, udahnuo život Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, osetio kako diše Gradski muzej... Penzioner od 1984, od 2014. sa suprugom Kaćom stanovnik Doma - Dudova šuma, Bela Duranci odgovara na prvo, jednostavno pitanje – Kako ste?

- Kako se osećam? Kako se oseća žaba u vrućoj vodi?! Oseti da će biti skuvana! Osećam se normalno zato jer mislim da se čovek uvek mora prilagoditi uslovima u kojima živi. Ako to ne uradi, onda je badava! Znači, ovde isto kao i drugde, jedino što se treba prilagoditi, kao i u saobraćaju - treba ići sporije, ako je gužva.

SVE IMA SVOJE ZAŠTO - “Kada sam počeo učiti mađarski? Zbog te Aranke Aranj, a meni je taj mađarski bio u stvari jako veliki oslonac u profesionalnom životu. Prema tome, sve ima svoje zašto! Otac mi je Slovak, mama Bunjevka, ja govorim ekavicom, a imam prijatelje i Jevreje i Hrvate i Slovence i Crnogorce i Avganistance! Nemački nisam naučio zato što sam imao otpor prema događajima koji su se od tridesetih godina nadalje događali, a vezani su za nemački jezik. Meni je nemački jezik lep i, na kraju krajeva, i umetnost i poezija, sve je to u redu, jedino što imam taj gorki osećaj jer sam bio posetiti i videti i Aušvic i druge stvari, i to je jedan otpor".

Tu “gužvu” koju spominje stvorila je aktuelna epidemiološka situacija, i na nju i misli dok odgovara, dodajući da pokušava da živi život u skladu sa vremenom, izvlačeći iz njega i nešto dobro... “Na kraju krajeva, da nisam ovde i da nije korone, ne bih verovatno nikad napisao neke tekstove, kao ono o mački i mišu. Prema tome, uskladiš se sa vremenom i živiš tako kako vreme zahteva”. Pomisao na vreme, dovodi nas do njegove provokativne rečenice u kojoj najavljuje da će otići kada završi sve poslove. Hvala bogu, dodaje biograf, stalno je zauzet.

- Pit’o me je doktor koji mi je operisao srce - Bela, jeste li se bojali? Kažem – Nisam, zašto bi’ se boj’o?! Sad taj doktor ne bi da pita - Jeste li se bojali smrti... Kažem - Doktore, ja i tako nemam vremena umreti! Pita on - Kako? Kažem - Ja imam još puno toga što hoću da napišem! Šta je otprilike to? Ja mu ispričam. Kaže on - Bela, ja ću dotle otić’ u penziju! Kažem - U redu, ja ću uzet’ drugog doktora! I otiš’o je Fabri u penziju, i našli smo se još pre ove korone u “Abrahamu” – on je tamo kao penzioner, jede riblju čorbu, a ja sam tamo tako operisan i još uvek sam živ i čitav. I on pita - Jeste završili šta ste hteli? Kažem – Nisam! U stvari, imam ideja šta hoću da napišem. E, sad ja sam u međuvremenu pisao i Bogu da me primi i da mi nađe neko radno mesto, ali izgleda ni njemu ne trebam, tako da sam još uvek tu. Al’ sad se najviše bavim ovim sitnim stvarima – recimo, hoću da pišem o tome kako je ispred mene pao vrabac i ja sam ga digao iz snega – bio je mrtav i bio je topal. Dobio je srčani udar gore u vazduhu – to je tema o kojoj se može govoriti dugo...

Takođe otkriva da su ga prijatelji nagovorili, a on prihvatio, da napiše nešto o ljudima koje je poznavao. I pominje književnika Veljka Petrovića, slikare Tartalju, Konjovića, Edu Murtića, Zorana Petrovića, Marina Studina, filozofa Đerđa Lukača... “boga oca, sve sam ih poznavao”!

- E, kažu mi, bilo bi najpametnije da napišete pa da i mi možemo pročitati jer mi ih nismo poznavali. E, sad, dok ja sve to ne napišem, izgleda da će još neki doktori otići u penziju! Ali hoću da pišem o tim susretima sa ljudima sa kojima sam se znao i poznavao i sa kojima mi je bilo lepo.

CVAJNŠTAJN - U razgovoru često pominje gerontodomaćicu Sandru koja je tu dok traje razgovor, pomaže mu da se kreće (uz hodalicu). Tu je za druge stanare i za njega - i kao zapisničar i kao „tehničar“ i kao podrška. „Moja Cvajnštajn koleginica“ – reći će, uz osmeh, i uslediće objašnjenje: „Ajnštajn, a posle njega dolazi ona kao Cvajnštajn“. Da ona puno zna, ume i hoće – nadimak dovoljno govori. I kompliment u isti mah.

Nedavno se za “Subotičke novine”, za koje je godinama pisao, prisetio svojih prvih školskih dana, naglašavajući da je išao u školu “u tri države, a uvek sedio u istoj vrsti klupa”. I ta klupa mu je na neki način i odredila profesiju jer “mi smo kao đaci nosili klupe iz Sinagoge - tada sam prvi put video Sinagogu”... I zaljubio se u nju. Kao i u jednu Anicu sa kojom je podelio čokoladu...

- Prva ljubav bila mi je jedna devojčica sa kojom su me stavili u prvi red da sedim! I ja sam bio duboko uvređen! A njen tata je bio dućandžija i kod njih u dućanu sam ja igr’o na sreću pa sam pritisk’o neke rupe i ispala mi je zlatna kuglica, a to znači da sam dobio veliku čokoladu. I ja sam onda tu čokoladu prelomio i dao njegovoj ćerki – toj maloj Anici koja je sedela sa mnom. I onda sam shvatio da treba podeliti i kad ti je lepo i kad ti je zlo... A druga ljubav - meni se jako svidela jedna devojčica crvenokosa, pegava, ćerka pčelara u Bačkom Monoštoru. U njegovoj kući organizovali su kurs mađarskog jezika, a ja sam išao u treći osnovne i pošto mi se sviđala njegova ćerka Aranka, doš’o sam da učim mađarski da bi’ sedio pored nje. I sedeo sam. Kada su me 2000. godine pozvali u Bački Monoštor da otvorim jednu izložbu, ja to što sada pričam vama, ispričam njima. I jedna gospođa, vremešna, digne ruku i kaže – ja sam Aranka Aranj! Uvek ima interesantnih stvari...

I zaključuje:

- I pisanje i življenje je uvek to da od svakog sledećeg trenutka očekuješ da ima sadržaja! Jer onog momenta kada k’o tele gledaš u šarenu kapiju, onda je baš svejedno, živeo duže ili živeo kraće. Al’ ako ti se čini da svaki trenutak koji je ispred tebe, nosi sa sobom nešto novo, a istovremeno te to podseća na ono što je bilo, onda je to suština življenja – da je i prošlost i budućnost uvek – sadašnjost. Mene svaki dan iznenađuje i svaki dan mi je nešto lepo. Recimo, meni je i to bilo lepo kad još pre korone, idem od “Trgoprometa” prema ovamo i na onom kamenu koji pokriva otvor od vodovoda ili ko zna čega – umire golubica. A golub oko nje šeta. Ona leži i umire. Posle ona i umre, a on oko nje šeta i guče. I on će posle otići i ona će ostati tamo. Ni jedan pas uličar, lutalica, nije došao da pojede, onjuši ili gurne mrtvu golubicu. A kada neko umre, sjati se gomila ljudi koji počinju da vuku stvari... Taj prelom ljudske neljudskosti i životinjske humanosti - na toj sredokraći se zapravo odvija sve.

“ZNAM PRITISNIT’ PUCE” - “Sin mi živi u Berlinu. Svaki dan razgovaramo na Skajpu. Ja sam za tehniku glupav, zato imam ove Cvajnštajne oko sebe, onda, kada mi nešto treba, kukam pa sredim. Inače, ono najosnovnije, što i budala zna, to znam – znam pritisnit’ puce i to je dosta!”.

O magičnom prostoru između Bača i Bođana, obali Dunava koja se belasala od školjki, gimnazijskim danima u Somboru i Subotici, studijama u Beogradu i Pešti, galerijama u Raveni, Firenci, Parizu, priznanjima koje je dobio... moglo bi se pisati u nastavcima. “Ima sve na internetu” – reći će. Šta nema? – pitamo.

- Ako mogu govorit’ o nečem što mi je jako lepo, između ostalog to je kad je naš sin Buco (Budisav prim. aut) bio mali i sada mama Kaća i ja, pitamo - Šta bi ti, Buco, uradio, ne daj bože, da se nama nešto desi. A on je još mali, ne ide ni u školu. A kaže – Ja bih seo na stepenicu pa bih se mislio šta da radim! To nikada u životu neću zaboraviti! Isto tako neću zaboraviti to kada je došao iz škole, a upisano mu u đačku knjižicu – ja sam poliv'o ljude sa prozora škole! I sad kaznimo ga i ja šta ću, ozbiljno lice, kažem - Buco, šta si mislio kad si to radio? Mislio sam da me neće prepoznat'! E, to ne mogu zaboraviti! Svi momenti iz detinjstva našeg prvog i drugog sina, to je ono što nikad neću moći zaboraviti. Prvi je umro kad je bio mali, imao je dve godine, a ovaj drugi Buco sad je mator čovek. Dolazio je dok sam se mogao kretat', a šta će mi sada tu preko ograde...

ČESTICE PRIRODE - „Svi smo mi, na kraju krajeva, čestice prirode, i svi smo mi – niko“ – piše Stevan Raičković u pesmi „Niti“. „Taj njegov stih sadrži sve! U najmanje reči poezija govori sve. Mi smo niti koje vežu nerođene sa mrtvima - vežu prošlost i budućnost, a mi smo negde u sredini. Mi smo ta zrnca koja čine ono što se pamti...“.

I kraj vodi ka početku. Dom, korona, svakodnevica. I sagovornik. Lucidan. Duhovit. I dok zbija šale na račun proređene kose (eufemizam) i „kako će ga ljudi prepoznat' na fotografijama“, svesni smo da je samo telo (o)starilo. A on – mlad! Duhom, svešću, znanjem. Opservacijom. I na distanci od dva metra, sa vizirom preko lica, neizostavnom maskom i rukavicama, upijamo svaku reč. Ona probija brane i dopire do uha. I tu se ne zaustavlja.

- Rekao sam da se čovek mora prilagoditi vremenu u kome jeste i situaciji u kojoj se nalazi. Trenutno se nalazim u ovoj situaciji. Ne mogu biti zaljubljen u šumu kad u šumu ne mogu otić'! Ovde mi je tako kako je. Krećem se na relacijama na kojima mogu, i šta da radim drugo – sedim, pišem i čitam. A zato su i tekstovi na svetu, zato ih pišu ljudi - da ih neko čita. I ja čitam. A kad ne čitam, onda pišem. I uopšte me ne interesuje da l' će ikad biti publikovano, interesuje me samo dok pišem, da osetim da to ima jedno s drugim veze. Kao kad je Orhan Pamuk svojevremeno rekao – ja nisam verovao u slučaj, ali što dalje, sve više imam utisak da postoji slučaj. A valjda će se jednoga dana i otvoriti vrata...