SUgrađani: Biserka Krpić - "Sve mi možeš uzeti, ali dostojanstvo ne!"

Fotografisanje za intervju trajalo je desetak minuta. Za to vreme, iz torbe koju nam je poverila na čuvanje, dopire zvuk zvonjave telefona... Prvi, drugi, treći... Posle šestog poziva prestajemo da brojimo. Zvonio vam je telefon – obavestimo je, dok zauzima mesto za stolom. „Ne jedan, već dva! ’Nokije’ iz 2006. Nema slušanja!“ – i dok pokazuje stare aparate, nama je već na startu jasno da sa Biserkom Krpić, jednim od najpoznatijih subotičkih advokata, bivšim okružnim javnim tužiocem od čijeg su imena drhtali i najveći kriminalci, jednostavno – nema šale. Čelična lejdi, radoholik, žena zmaj... puno je sinonima, a opet, bila je i ostala „samo“ Bisa – nadimak po kom je znaju i oslovljavaju i kolege i prijatelji.

- Budna sam već u četiri, od sedam u kancelariji. Priprema i odlazak u sud. Mislim da smo samo portiri i mi u to vreme tamo. Kad kažem „mi“, mislim na advokate koji vole da rade. Smatram da ne mogu da dođem na ročište tako da utrčim pet minuta pred suđenje! Moram biti spremna, videti stranku. Trudim se da na celom ročištu ostanem, da ne uzimam predmet tako da trčim iz sudnice u sudnicu. Istina je da imam jako puno predmeta, puno obaveza. A kada primiš predmet i novac, red je da uradiš svoj posao kako treba. Nikada sebi ne dozvoljavam da idem bez spisa - ne mogu da radim bez njih, samo sa rokovnikom, tašna, mašna! Nisam moderna. Spisi su spisi – da pratiš, da čitaš, da reaguješ.

U njenom rokovniku nema praznog hoda. Već se puni septembar, stiže i do novembra. Lista, pokazuje. Sve – corpus delicti. Memorija za desetku. Pamti imena, detalje. Čvrsto stoji na zemlji. Imuna je na uticaje. Od svoje prirode i svojih pravila – ne odstupa.

- Uvek sam se trudila da budem takva da sa svakim mogu da stanem, ali na sebe nikada ne dam i nisam dala! Moram biti spremna i odgovorna za ono što radim. Da niko ne može da mi izvuče ovaj ili onaj predmet, ovaj ili onaj stav! Jedno vreme nisam imala ni platu, ali niko mi nikad nije ni žvaku kupio! Sve mi možeš uzeti, al’ dostojanstvo ne možeš i nikada nećeš uspeti! To sam sebi dala za pravo.

Pravni fakultet završila je pre roka, za svega tri i po godine. Položila pravosudni ispit i godinu dana bila zamenik, pa postavljena za pravobranioca (Subotice).

- Ta funkcija tražila je veliku odgovornost i rad jer trebalo je da zastupaš Opštinu - svaka greška koju napraviš, tvoja je sramota. Sve što po zakonu treba da bude, sve ugovore između pravnih, građanskih lica - mi smo kontrolisali, davali klauzule... Nema da li znam, ne znam - sedi pa čitaj! Ako ne znaš, nemoj da sediš tu! To je bio moj stav. I sada, u kancelariji isto. Služba je služba, a družba je družba!

RUČAK ZA 20 DINARA I MUZIKA DO ZORE - „U Tužilaštvu je uvek bilo interesantno. Kakva atmosfera? Totalno luda! Sve strogo, strogo strogo, onda petak - šta ćemo? ’ajmo na meni ručak! Nemaš ništa, nemaš platu, ali smo se družili. Taj meni ručak bio je, sećam se, 20 dinara. Ništa sem menija nismo jeli, pili vodu, ali znali da idemo na muziku zore, a sutra pravo u sudnicu! Znali smo se družiti i jesmo se družili. Za Osmi mart dovedu muziku. Jako lepo, ali prvo posao pa sve ostalo!“.

Kada su joj ponudili mesto sekretara skupštine Opštine, pomislila je: „Što da ne, naučiću dobro upravu“. Uskoro je budžet znala napamet.

- U to vreme, izvršno veće bila je dobra, stručna ekipa, ali i njima sam, kada je trebalo, poništavala odluke. Drugovi, ne može to tako! Posle - parlamentarni izbori, promena Ustava, vodim kampanju kao sekretar. Završavam, i konkurišem u Privredni sud. Međutim, pod kojim okolnostima i kako je moja molba završila u Tužilaštu - ne znam! Postajem zamenik višeg tužioca, a potom i okružni javni tužilac.

Zanimljivo je da je bila najmlađa žena na toj poziciji. Ali i ako se pojedinima činilo da je to pretežak teret za nju, sve ih je ubrzo demantovala.

- Prvi radni dan i predmet - ubistvo u Aleksadrovu, gde je policajac ubio ženu u „Vojvođanskoj banci“! Kao tužilac radila sam najteže predmete: Marinko Magda, Vujić, zlatari, kamiondžije, grupe iza kojih su ubistva, krađe, razbojništva... Sve je to trebalo da uradim. Imam zamenika od 55 godina, a ja 30 - sediš u toj fotelji pa radi! Htela sam Privredni sud i da otvorim kancelariju, međutim, desilo se ovo, pa kad je već tako, hajde da vidim šta ću sad! Jako mi je bilo teško to što sam se morala premanduriti u krivicu. Ali sam sebi rekla - gospođo, htela si fotelju, eto ti fotelja! Plata nikakva, odgovornost velika.

KO HOĆE, RADI; KO NEĆE – IDE! „Kada uporedim vreme nekad i sad, dobro je što imamo kompjutere. Ja ih nisam imala, samo mašine i diktirati 105 optužnica, a svaka ima 70-80 stranica, pa puta toliko i svaki put toliko! Nisam imala ni diktafon, štošta nismo imali, ali sve je bilo u roku postupanja. Imaš rok tri dana da završiš i tačka! Nema tu sto godina, da ne znam šta radimo i fantaziramo! Nema! Ko hoće, radi; ko neće – ide! To vreme zahtevalo je da se trudiš, da radiš, da naučiš i da znaš jer je bilo sramota da se pojaviš pred iskusnim sudijama (bez obzira neka smo i kolege), ili advokatima koji su dolazili, a da nešto kažeš što ne treba. Danas ništa nije sramota. Danas je to baš moderno. Kažu, ove babe dosadne...“.

U vodama tužilaštva (sa malim prekidom) plivaće punih 15 godina. Za to vreme bilo je i opasnih, nimalo naivnih situacija. Ali nije ustuknula.

- Držala sam uvek svoje, nisam osećala strah za sebe, ali jesam za porodicu. Mada, nije prijatno kada se sukobljavaš. Kod odlaska u Mađarsku, kada je trebalo da radim predmet Marinka Magde, niko od sudija iz Subotice neće pa nam dolazi sudija iz Sombora. Idemo on i ja, voze nas, i u jednom momentu oni za volanom ovako - zamisli sad se desi saobraćajka, poginuli sudija i tužilac! Reko’ nazad me nećeš ti voziti! Kolega i ja saslušavamo 30 legionara u Pešti, celu noć nismo spavali, nabili smo ormare u jednu sobu i sedeli. Nisi bio siguran ni u šta. Ali onaj ko ne može da nosi teret toga, skloni se, doviđenja! Bilo je i neprijatnih poziva. Jedan koji je pobegao iz Magdine grupe, pozvao me je na kućni telefon i rekao – ej, zmijo jedna... I opsuje. Opsujem i ja njega! Pa jedan takođe iz te grupe, koji 20 godina nije dana bio u dvorištu, stalno zatvoren, pozvao me je - dobar dan, Biserka, danas izlazim i jako bih hteo da dođem kod vas u kancelariju! Dođi, šta sad! Zna i gde mi je kancelarija, ima i moj broj mobilnog i ko me može spasiti ako već nešto hoće?! Došao je. Kaže, nema šta da se ljutim, vi ste radili svoj posao, ja moj...

Prvog dana juna 2001. godine otvara kancelariju na svoje ime i odlazi u advokate.

- Nisam bila spremna da odem, ali pre mene su otišla tri zamenika, tri tužioca. Bila su teška vremena. U tom periodu do 5. oktobra nismo imali ni platu. Moja plata kao okružnog tužioca, u trenutku kada odlazim iznosila je 101 dinar, a evro bio 60! Ipak, ostala sam imuna. Ministar, načelnik... ništa, pet para nisam davala! Nisam se pokajala što sam napustila pravosuđe.

JOŠ DA OBUČEM NARANDŽASTO I IDEM ULICOM - „Prva godina advokature meni je jako teško pala - ja sam navikla: sud, policija, kuća i ništa više! A sad, odjednom, stalno napolju, kao čistači – još da obučem ono narandžasto i idem ulicom! Ali zarada dobra. I sad kažem, ko hoće da radi, posla ima. I nisam se pokajala kada sam otišla jer bilo je teško, ni platu nisam imala. Idu svi, pa idem i ja. I rekla sam sebi ako ne ide, peći ću krofne, prodavati cigare, ali niko mi ne može reći – Biserka, bila si kod mene besplatno!“.

Za sve to vreme uz nju je bio suprug Rade. Poreklom iz Kruševca, po struci tehnolog koji se zapošljava u subotičkom „29. novembru“. I on je jedan od razloga što je jedna devojka, rođena u Bačkoj Topoli, i tamo završila srednju školu, posle studija u Novom Sadu, došla u Suboticu. I tu ostala. Dok priča o intimnim temama, glas je tiši, a emocije (i suze) naviru. I tu na površinu izlazi ona druga Bisa, koju verovatno retki (i privilegovani) poznaju.

- Roditelji su mi Crnogorci (iako to nikada nisu govorili) - otac je jedno vreme bio direktor u „Inomagu“ u Bačkoj Topoli pa odlazi za trgovačkog putnika. Troje dece (brat, sestra i ja) treba školovati, a tu su i njegovi roditelji, braća, svi redom! Kod Crnogoraca je takav običaj i kamen kad vidiš, i taj ti je rođak! Majka je bila domaćica, dočekivala, pratila. Žena sa dobrim stavovima i drži do sebe i danas, iako trebalo je preživeti ovo sa sinom, mojim bratom...

I tu glas zadrhti, pa potresnu priču o iznenadnoj smrti brata, gubitku muža posle 47 godina braka i o crnini koju nosi, prekidamo lepšim temama.

- Sin Goran ima 45 godina, završio je ekonomiju pa pravo. Puno smo radili zajedno. Pomaže. Imam dva unuka Vukašina i Iliju, koji su jako zlatni. Jedan je šesti razred, a drugi treći. Okupljanje oko porodice moje je opuštanje, i moram da kažem da su i dve bratovljeve ćerke završile pravo, izgurali smo i to, srednja je ekonomska škola, pravni smer, jako voli sport...

Ali nekada (često!) sudbina umeša prste, pa na kraju ispadne da nije važno šta volimo i želimo, već kakve su nam karte dodeljene.

- Ja sam prvo htela da studiram matematiku, međutim, moje koleginice se odjednom premandurile - sve idu na pravo! Pa idem i ja! I mene su tata i moj profesor matematike u Gimnaziji u Bačkoj Topoli Petar Knežević upisali na pravo! Bila sam odličan učenik, od nas 800 upisanih, ja bila 25. na listi. I završila prva u mojoj generaciji. I onda i tada - za druženje sam odlična, ali prvo što je bilo, bila je disciplina - gvozdena.