SUgrađani: Boris Teodosijević - "Pitajte Borisa, on sigurno zna!"

Ne dešava se (pre)često da sedimo sa čovekom iza kojeg su tri fakulteta, nebrojena usavršavanja i veština komunikacije koja će i novinara naterati da oseti blagu tremu... Razgovor smo počeli „strogo poslovno“, slušali o predavanjima koja je držao, o knjigama koje piše i koje je napisao, o članstvu u Mensi..., a završili neformalno – poslednja reč, pre nego što smo se rastali, bila je „šomloi galuška“ i javna pohvala za prijateljicu koja ovu ukusnu poslasticu pravi! Tako je Boris Teodosijević, profesionalni trener poslovnih veština i stručni savetnik u oblasti poslovanja i ličnog razvoja, pokazao da je, i pored veština koje poseduje i svog enciklopedijskog znanja, čovek „od krvi i mesa“, gurman, ali i zaljubljenik u - pevanje! Javni nastup? Njemu je to bar lako...

- Nisam originalni Subotičanin, rođen sam u Ljubuškom, ispod Mostara u Hercegovini. Moji su Sarajlije i živeli smo u Sarajevu, preselili se u Travnik, i u toku rata, kako to biva, došli prvo u Beograd, onda u Suboticu. Tu nismo znali nikoga, jedino što je majka u neko doba, osamdesetih, dolazila u ovaj grad, veoma joj se svideo i rekli su – gde ćemo, i ubodemo Suboticu! Došli smo porodično (roditelji, brat i ja) 1993. i apsolutno se ne kajemo zbog toga – Subotica je bila dobar izbor, prirasla je svima k srcu, tu sam već trideset i nešto godina, i više sam Subotičanin nego bilo šta drugo!

U toku tih ratnih godina bio je srednjoškolac - počeo u Bosni, nastavio u Beogradu, a završio u Subotici – Tehničku školu „Ivan Sarić“, popularni „Mešc“.

- Zanimanje - mašinski tehničar! Iskreno, to nikada nije bio moj izbor. Uvek sam želio psihologiju, čime se danas i bavim, ali put dotle bio je prilično dugačak. Traživši svoje mesto pod suncem (jer odmah se treba naći neki posao!), zapošljavam se u Javnom preduzeću Pošta Srbije, gde sam ostao petnaest godina, i dok sam bio tamo - završavao fakultet(e)...

Studirao je pravo, diplomirao ekonomiju!

- Radio sam puno radno vreme, a morao da polažem ispite. Na pravu sam stigao do statusa apsolventa, ali u jednom momentu prosto fizički više nije bilo moguće odlaziti u Novi Sad i raditi. I zato sam morao da izaberem bilo šta u - Subotici, a što ćeš drugo nego ekonomiju! Građevina me nije zanimala. Ni na prvom ni na drugom fakultetu nisam ponovio ni jedan ispit, svaki sam položio iz prve, bez obzira na posao i na sve ono za šta se mladi zanimaju (trenizni, izlasci...). Ipak, moja istinska ljubav, otkad znam za sebe, bila je psihologija.

Sklonost prema psihologiji osetio je vrlo rano, ubrzo i prepoznao. A (pre)poznali su je i ljudi u njegovom okruženju.

- Odrastavši među vršnjacima koji su imali neke potrebe ili neke probleme, kada se ljudi jedni drugima obraćaju za pomoć (mada se to dešava u svim godinama), oni su nekako prepoznali to u meni – da im mogu pomoći, da sam na neki način malo drugačiji. Odmalena, bukvalno od najranijih dana, mnogo sam čitao i mnogo učio, izučavao, i u nekom mom društvu bio prepoznat kao neko ko (to) zna, kome se mogu obratiti za sva pitanja, za bilo koje informacije. Nekako sam u mom društvu bio „Enciklopedija Britanika“ (smeh). To mi je skoro pa nadimak. Bilo šta da treba - pitajte Borisa, on sigurno zna! Bukvalno je bilo tako. I čim vas okolina navikne da ste tu, da pomažete, da pričate, mlado biće već prepozna to kao neki svoj, možemo reći, talenat. I ne samo da prepozna, nego za ovaj posao treba imati i malo dara, generalno talenta. Jer potrebno je osetiti drugo ljudsko biće, kako ljudi dišu, kako razmišljaju... Potrebno je znati ih i „čitati“, a kasnije dolazi i komunikacija...

Psihologija je treći (zvanični) fakultet koji je pohađao, i upravo ovih dana se i ozvaničava! U ovom slučaju, u inostranstvu. Zahvaljujući mogućnosti onlajn studiranja, završio je Akademiju Džordana Pitersona, svetski poznatog psihoterapeuta, i time ispunio svoju želju – da studira psihologiju. Koju je, na neki način „studirao“ celog života...

- Bez obzira na ozvaničenje, sticanje nekog papira, diplome, ta nauka je nešto što sam uvek izučavao, čitao mnoštvo knjiga – sve ono što su studenti na fakultetima morali, ja sam želio! Sve sam to gutao. I ne nameravam da stanem. Nikada! To je i nekako i moj moto - da ukoliko u ovom danu nešto nisam naučio, taj dan smatram propalim, neiskorištenim. Generalno, ako nisam nešto novo saznao, novu informaciju, znanje, veštinu, osećam da to nije to. I tako će biti do kraja života, nema dileme.

ZA MENSINIM „STOLOM“ - „Od rane mladosti, prepoznavši da sam malo drugačiji, želio sam da vidim o čemu se tu radi, prvom prilikom otišao na testiranje i dostigao rezultat potreban za članstvo u Mensu (po Kataelovoj skali IQ 148 ili više). Mi, u Mensi, međusobno nikada ne govorimo i nikada ne pitamo - da li imaš 148 ili 156, jer i sama reč, značenje pojma Mensa jeste okrugli sto, što znači da smo svi jednaki, nema boljeg, pametnijeg, inteligentnijeg od drugih. Član sam Mense od 2000. godine, jedno vreme bio i direktor, pa potpredsednik Mense Srbije, organizovao međunarodno okupljanje članova na Paliću...“.

Poslovni put vodio ga je kroz dve privatne firme koje je osnovao („hardverska“ i „softverska“), kroz firmu za veb dizajn, zajednički poduhvat sa prijateljem. U ovim oblastima bio je samouk, učio kroz rad, spoznavši vremenom i svoju drugu ljubav - javni nastup, držanje predavanja.

- Za tim se ukazala potreba, počevši od naših zaposlenih koje je trebalo obučavati, prvo za prodaju, javne nastupe... Jedna od najbitnijih ljudskih veština koje čovek može imati za uspeh u životu jeste govorništvo, komunikacija - jedna od najvažnijih životnih veština, u bilo kojoj oblasti poslovanja, života generalno. Kada me pitaju kako uspeti u životu i šta (treba) raditi, prva i osnovna stvar koju pričam, bilo učenicima, studentima, ili na poslovnim predavanjima, jeste - misliti! Misliti – to je aktivnost od koje većinu ljudi boli glava (smeh); ne vole da misle. Ljudi uglavnom vole da im se kaže šta da rade, kako da rade, kako da funkcionišu... jer to je lakše, ne podrazumeva ličnu odgovornost. A kada mislite, vi ste odgovorni za ono što smislite i kako uradite. Nikoga ne možete okriviti, ni u koga upreti prstom, ali to vam daje slobodu delovanja, rada, smišljanja novih ideja, novih pravaca, novih poslova, novih odnosa... Dakle, mišljenje je osnovna aktivnost, a nakon toga, ako bismo spomenuli neku konkretnu veštinu, to bi definitivno bila komunikacija, nema sumnje. Ostalo dolazi uzgredno, to su specijalizacije. Neko će da pita – dobro, šta će nam komunikacija ako smo, na primer, naučnici? Imamo primer i za to, a to je Nikola Tesla. Sjajan naučnik, ali čudak. Njegova komunikacija, njegova ličnost uopšte, proizvela je to da na kraju umre u siromaštvu... Takav jedan lik!

Govorništvo, komunikacija je oblast koju izučava od rane mladosti, prvenstveno pod uticajem roditelja koji su mu govorili da je to nešto što treba da zna, treba da nauči. Potiče iz porodice intelektualaca, okruženja u kojem se znanje negovalo i cenilo.

- Moji roditelji bili su fakultetski obrazovani - otac inžinjer, majka ekonomista. Mamin otac bio je policijski pukovnik, baba vojni oficir, radila u Generalštabu. Nažalost, desilo se da zbog posla moj privatni život trpi – nisam oženjen, i moja velika želja - imati djecu, do sada se nije ostvarila...

A GDE SU TU LJUDI?! - „Neko bi pomislio – aha, ovaj čovek sve nešto nauka, učenje, a gde su tu ljudi?! Ali ljudi su stalno prisutni – prijatelji, druženja... Ono što veoma volim su putovanja i nastojim da svaki mesec negde odem, a i moj posao je takav da mnogo putujem. Ne nedostaju mi sarajevski ćevapi, a nisam osuđen ni samo na subotičko. Naravno da i ovaj kraj ima svoje kvalitete i gastronomske specijalitete - vidi se po meni (smeh). Između ostalog, morao bih da izdvojim perkelt (iako to baš i nije lokalni specijalitet, već generalno mađarski) i šomloi galuške – jedno od pronalazaka za mene, što se kolača tiče. Moja prijateljica Margita Papić Vukov pravi najbolje šomloi galuške u Subotici i okolini! Probao sam u svim restoranima, svim kafićima, gde god postoje, ali nigde nisu kao njene!

Reči na ijekavici koristi spontano, ne kalkulišući koju će i kada upotrebiti. Nama je simpatično, u sred Subotice, slušati o „djeci“, a njemu normalno i prirodno: „Ne razmišljam o tome, nikada nisam ni nastojao to da promenim, nema potrebe, ja tako govorim“ – objasniće. U sledećem trenutku prelazimo na još jednu, njemu blisku reč na ijekavici, a to je – pjevanje.

- Jedan od mojih hobija je pjevanje. Veoma volim da pjevam i drugi kažu da to radim dobro (smeh). Prvenstveno u okviru prijateljskih okupljanja, ali volim i da nastupim, i slobodno to činim, nemam problem sa javnim nastupom, nemam tremu - to odavno ne postoji. Ako treba da pjevam, mogao bih na stadinu punom ljudi! Ono što najviše volim da pjevam, to je naša etno muzika, iako to ne slušam najviše...

Kao što bi bez problema mogao da nastupi „na stadionu punom ljudi“, tako se oseća i ponaša i na svojim predavanjima, kada su sve oči uprte u njega, a u publici i neki važni ljudi – profesori, dekani, direktori...

- Bilo da su to javna preduzeća, privatne firme, kompanije, direktori ili menadžeri koji dolaze na moja predavanja, to su ljudi koji zaista žele da steknu znanje. Svesni su toga koliko im je to potrebno i koliko će im značiti u poslovanju, životu, i ne libe se da uče, da kažu - ja nešto ne znam, hajde, nauči me! To je razlika u odnosu na neke druge ljude, pojedine studente i učenike koji smatraju - ja znam sve! Šta će mi neko predavanje, eto, direktor škole je doveo tamo nekog predavača, a ja moram da slušam... Ipak, to se retko dešava, većina su oni koji se sami odluče da dođu na predavanje, i žele nešto da čuju, nema sumnje.

Iz uredne evidencije koju vodi, saznajemo da je do ovog trenutka njegovim predavanjima (u Srbiji i inostranstvu) prisustvovalo više od 10.000 polaznika - uživo, a koliko ih je bilo onlajn - to se ne može ni izračunati!

- Moram jednu stvar priznati, kada držim predavanja u Subotici, recimo u Privrednoj komori, ili negde drugde, Subotičani su u odnosu na neke druge ljude malo povučeniji. Nisu toliko skloni eksponiraju, mora čovek više da izvlači iz njih, da budu aktivniji, da se više dokazuju kada treba izaći na scenu... Za razliku od nekih drugih koji su otvoreniji, žele da pokažu sebe - ako idemo južnije, u Srbiju, ljudi su opušteniji, baš ih briga šta će drugi reći, lakše se pokazuju... Velika je razlika i između Subotice i Sarajeva, tu nema sumnje, ali ne možemo reći da je jedno bolje od drugoga, ljepše ili šta god. Ljudi tamo su otvoreniji, pristupačniji, lakše je sa njima komunicirati, a ovde su zatvoreniji, više se drže sebe, ali mi se ovde više sviđa ta neka privatnost koju tamo manje-više nemate, svako svakome zadire svuda, ljudi vole da gledaju šta je u tuđem dvorištu... Introvert nikada nisam bio, više sam ambivert, nešto između introvertnog i ekstrovertnog - osoba koja zna u kakvim okolnositma šta treba da odabere, kako da upotrebi i jednu i drugu osobinu u datim okolnostima...

Osim konstantnih predavanja (otvorenog i zatvorenog tipa), drugi aspekt poslovanja našeg sagovornika jeste neka vrsta psihoterapije (konsultacije, savetovanje), gde mu se ljudi obraćaju sa svim mogućim problemima, ne samo kada je posao u pitanju. I treća oblast kojom se bavi jeste – pisanje. Knjiga „Govorom do uspeha“ izašla je iz štampe, dok su trenutno u pripremi još, kako kaže, dve i po knjige! Jedna je „NLP u svakodnevnom životu“, a druga „Razgovori sa dušom“ (u podnaslovu - Knjiga za djecu i odrasle), koja nema nikakve veze sa poslovnim životom, ali koju smatra svojom zaostavštinom - skup celokupnog životnog iskustva, znanja, rada, razmišljanja, pretočenih u priču koja ima za cilj da ljudima pomogne da lakše dosegnu dubine sopstvenog bića... I konačno „Psihologija uspešnog preduzetnika“, koja je „i po“ ne zato što je dopola napisana, već zato što je rađena na osnovu stripa „Alan Ford“ (kao personifikacijom svega suprotnog od onoga što bi poslovni ljudi trebalo da rade), i koju ne može da izda dok ne dobije odobrenje za crteže i uzrečice koje je koristio.