SUgrađani: Boris Tot - "Tamo gore ne nosimo ništa - samo doživljaj!"

Uz priču o čoveku, sugrađaninu, kao bonus, dobili smo i lekciju o gradu. Onu koja govori o prošlosti - o ljudima koji su koračali ovim ulicama, o (zaboravljenim) detaljima na građevinama, o grobljima gde počivaju imena koja Subotica pamti… Zamišljamo ga kostimiranog (baš kao predvodnika ture koju organizuje), u liku industrijalca Rafaela Hartmana, koji u društvu supruge Tereze, putuje kroz vreme, kako bi Subotičane upoznao sa delom prošlosti grada kojeg vole – sa svim vrlinama i manama. Ipak, to je samo jedan segment interesovanja i delovanja turizmologa i turističkog vodiča Borisa Tota koji se iz svog grada otisnuo u svet, željan i nekih drugih predela, ukusa i mirisa. Zato se vlasnik turističke agencije “Boris Travel” upravo ovih dana sprema na put u Tajland, a doživljaje sa brojnih putovanja nosi sa sobom. Prtljag vredan, a lak.

-    Nemam tačan odgovor na pitanje zašto sam se opredelio baš za ovu oblast (završio Fakultet za turizam i hotelijerstvo, Beograd, prim. aut) - mislim da je opredeljenje prema turizmu i uopšte radu sa ljudima, došlo kao poziv. Sećam se da je ta ljubav, prvenstveno prema geografiji, proizašla od dobrog nastavnika Pajice Bašića (danas direktora OŠ “Sonja Marinković”) kojeg sam imao u osnovnoj školi i koji nam je lepo dočaravao i države i geološke promene… U srednjoj školi (Gimnazija “Svetozar Marković”), uz geografiju, osećao sam neki poziv i ka umetnosti i ka istoriji. Voleo sam ljude, društvo, šalu… Nisam bio siguran u to šta bih voleo da upišem - najviše me je privlačila geografija i zato sam se na kraju opredelio za turizam jer tu je negde i rad sa ljudima i putovanja i upoznavanje nečeg novog i tajnog i skrivenog i drugačijeg! I uvek mi je cilj (u poslu) da ljude vodim na putovanja koja su drugačija, jedinstvena, koja se ne mogu naći na našem tržištu. To mi je cilj i kada kao turistički vodič za sugrađane organizujem tematske ture po gradu…

TEMATSKA TURA – KROZ GROBLJE! - “Jednom prilikom sam rekao da je Subotica ostrvo kulture i putovanja, i stojim iza toga. Ta multietničnost, svestranost, otvorenost duha, još uvek je prisutna, još uvek se oseti. I ta otvorenost daje Subotičanima i želju za upoznavanjem nečeg novog, drugačijeg, jedinstvenog, posebnog. I upravo zbog toga i naši sugrađani i jesu otvoreni prema drugačijim destinacijama, jedinstvenim programima. Tu je i otvorenost ka istoriji grada – na primer, organizujući ture na Bajsko groblje uvek sam imao više od šezdesetoro ljudi i gotovo dnevno me neko pita kada će ponovo?! Ta tura obuhvata šetnju do grobova poznatih Subotičana (Aleksandar Lifka, Ivan Sarić, Ferenc Gal, Karolj Biro, Laza Mamužić, Lajoš Vermeš, Ivan Antunović, Oskar Vojnić…)”. 

Ideja za ove originalne ture (u čijoj mu je realizaciji tada pomagala i koleginica Jelena Stoisavljević) rođena je za vreme pandemije, kada je, umesto “pravih” putovanja lakše bilo organizovati ona – kroz vreme.

-    Želeo sam da prošlost grada plasiram na drugačiji, jedinstveni način i, srećom, Subotičani su tu nameru prepoznali - mnogo ljudi je pogledalo te (kostimirane) ture. Jako dobri autori, istoričari, mnogo toga su dali gradu – napravili fantastične knjige, zaista dobru literaturu, i koristeći je, kroz ovaj direktan način predavanja, mi povezujemo priče i predstavljamo to znanje… Krenuli smo od Železničke stanice, preko Rajhlovog parka, pa Korzo, Gradska kuća, Franjevački samostan - nekadašnja tvrđava, Štrosmajerova ulica i, naravno, tramvaj, Gimnazija i Sinagoga. Pričali smo o palatama, otkrivali zaboravljene priče - tragove fresaka s kraja 19. veka ili vitraže za koje ni ne mislimo da postoje! U drugom delu ovih tura, sin Hartmanovih, Jožef (to sam isto bio ja), uz pomoć dobre vile, dolazi iz dvadesetih godina prošloga veka sto godina u budućnost, ne samo sa ciljem da Subotičanima ispriča zaboravljene priče, nego i da sam uoči šta se sve promenilo… Saznavši za nastavak započetih priča, ovaj mladić koji je nasledio ogromno bogatstvo i često bio kritikovan zbog svog raskalašnog načina života, i sam se menja…

OD ŠTALE DO LIFTA - “U Štrosmajrevoj ulici imamo nekoliko jevrejskih kuća i interesantno je pogledati kapije odnosno ulazna vrata na kojima se može naći čak i Davidova zvezda! Još jedna zanimljivost – da li znate gde se nalaze ostaci prvog privatnog lifta? U Vojnićevoj palati na Korzou, kada se uđe u sam atrijum zgrade… Mali broj Subotičana zna da je upravo tu funkcionisao i jedan od prvih bioskopa gde je, za vreme Vojnića, bila štala za konje!”.

Zanimljivo je da ovu turu prati i uvodni film (u sopstvenoj režiji – jedan od tri koja je snimio, u planu je i četvrti) u crno-beloj tehnici, koji, osim mladića u glavnoj ulozi (koji, kako i priliči, stiže u oldtajmeru!), prikazuje šta se dešava u Subotici između dva svetska rata… Filmom počinje šetnja koja vodi do Vojnićeve palate, Palate braće Ruf, kroz delove grada gde su živeli industrijalci, ali i umetnici, i oni koji su stradali u logorima… Priča završava tamo gde je i počela - u muzeju, kada se mladi industrijalac vraća u svoje vreme.

-    Život je izložen raznim izazovima, ali poenta je doživljaj - ono što smo duhom doživeli, to je jedino što nam niko ne može oduzeti! Interesantno je da ponekad i ne treba da putujemo daleko. Nekada je dovoljan neki lep momenat u pozorištu, u našoj državi ili, na primer, u Budimpešti - ako doživljavamo nešto što je drugačije od ustaljenog, to ostavlja duboki utisak. U mom poslu nije interesantno samo ono što ja doživljavam, nego kako neko drugi to doživi! Kada radimo posao koji volimo (naravno, tu je i faktor opstanka i napretka; svi mi radimo sa ciljem), to je nešto drugačije. Kada vidim kako je ljudima koji su sa mnom na putovanju, kada shvatim da su ispunjeni, da su nešto novo doživeli, to je prava satisfakcija.

Ljudi su, zaključuje, malo promenili sistem vrednosti u smislu šta je ono što je važno, a šta smatraju manje bitnim. Ali u jedno je siguran:

-    Uvek kažem i ponavljam da nam doživljaj niko nikada ne može oduzeti! Mislimo da mnogo toga nosimo sa sobom dalje, čak i tamo gore, ali u stvari ne nosimo ništa, samo doživljaj! I često, u autobusu, kada se opraštam od putnika, završavam tim motom – da se nadam da su se lepo proveli, stekli nova iskustva, nove doživljaje – jer samo oni ostaju. U toku je rat u Izraelu, i setim se te 2018. godine, kada sam prvi put bio u Svetoj zemlji. Religiozan sam, i kada čovek ciljano odlazi na određenu destinaciju koja je nosilac sadržaja koji su nam bitni, i kada se oni, ne samo ispune, nego i upotpune, to je ta vrsta doživljaja koja ostavlja pečat. Tu je svakako i Tezej u Francuskoj – poklonička putovanja mladih, čiji sam jedan od organizatora bio više od deset godina.

Priznaće da je kao dete malo putovao; svega nekoliko puta bio na moru sa roditeljima.

-    Sada to nadoknađujem (smeh). Ljubav prema putovanjima (i geografiji) možda je rođena kada sam bio u Boki Kotorskoj i prvi put (sa dvanaest godina) video more; i planine i stare gradove i nešto što je mojim očima bilo potpuno drugačije u odnosu na ravničarsko podneblje…

Rođeni Subotičanin ponikao je u, kako kaže, tipičnoj subotičkoj multietničkoj porodici.

-    Kod nas se od mog detinjstva govore oba jezika - i srpski i mađarski. Od malih nogu naučio sam da se mami odbraćam isključivo mađarski, tati isključivo srpski! Isto tako babi i dedi sa mamine strane - samo mađarski, a sa tatine - samo srpski. I knjige u kućnoj biblioteci su i na srpskom i na hrvatskom i na mađarskom. U slobodno vreme gledali smo i jednu i drugu televiziju, novine su se kupovale i na mađarskom i na srpskom. Moji su me upisali u srpsko odeljenje, ali forsirali da se ide na dodatne časove - na mađarskom jeziku.

SUNCE I KIŠA - “Na putovanjima ima mnogo nepredviđenih situacija koje budu rešene. Do sada sam imao sreće – nije bilo nekih strašnih stvari, desilo se, na primer, da smo ulazili u Monako iz suprotnog smera ulice zato što je glavni ulaz bio zatvoren zbog saobraćajnog udesa... Gotovo stalno me na putovanjima prati lepo vreme, ali je na Kapriju naišao toliki pljusak da smo svi bili mokri do gole kože! Ipak, i dalje je bilo prelepo, i kada mi neko kaže - Kapri, gotovo se svakog segmenta sećam! Često iz izazova može da proistekne neko dobro, pozitivna strana... Baš u Tezej kada smo išli, imali smo situaciju da se pokvario autobus u sred noći u severnoj Italiji, sa osamdesetoro dece koja su, srećom, spavala, i dok je stigla pomoć, dok su popravili autobus, tek rano ujutru smo nastavili putovanje, ali ono pozitivno što je proizašlo iz toga, jeste da smo videli predele koje nikada ranije nismo i koje inače ne bismo videli, nego prosto prespavali! I kada smo stigli na odredište, zaista smo bili ispunjeni nečim novim i prelepim…”.

Iako se pre dve godine osamostalio i živi sam, i dalje svakodnevno odlazi kod roditelja, naviknut na porodičnu kuću i kućnu atmosferu - pogotovo kada su praznici u pitanju. Sa druge strane, posao ga svakodnevno vodi u “Boris Travel”, turističku agenciju koju je otvorio 2021. godine. Zadovoljan je, reći će. “Putnici se vraćaju” - ističe.

-    Šta je aktuelno ovih dana? U decembru su počele uplate, u stvari rezervacije za letovanje - vidimo da se i to vratilio u normalu s obzirom na to da su agencije plasirale ponudu već krajem oktobra… Aktuelne su “first minute” akcije, kada svi koji unapred znaju ili su sigurni kada će i gde bi da letuju, grabe priliku i uplaćuju odabranu destinaciju. Krajem februara kreće još jedan talas popusta, kada je u toku Sajam turizma, međutim, već do sajamskih popusta često je većina aranžmana prodata, i u martu i aprilu polako ulazimo u te “last minute” ponude. Među Subotičanima je i dalje najaktuelnija Grčka, ali veliki broj odlazi i u Hrvatsku – to nije aktuelno za južne delove Srbije, ali u Subotici, Zrenjaninu, Somboru, Novom Sadu, ljudi su sve više otvoreni za hrvatsko primorje i nekako ga još doživljavamo kao naše. Aktuelna je i Turska - ta antalska regija, Alanja koja je cenovno prilično dostupna… Egipat i dalje privlači veliki broj ljudi, a tu je i Tunis. Pitanje je ko šta voli – da li je, na primer, detetu potrebno da bude smešteno u hotelu “all inclusive”, uz razne animacije i sadržaje, ili je neko srećan što uopšte može da ode u apartman, prosto samo da njegovo dete vidi more i da se kupa i bude morskom vazduhu. A kada je dete srećno? Kada smo i mi sami srećni…