SUgrađani: Boško Boškov - "Tom čoveku oči igraju!"

Najdugovečniji je „Deda Mraz“ u gradu, gazi osmu deceniju, a nevidljivi „brci“ i dalje se smeškaju. I kao da nikada neće prestati... Čovek čiji lik (ili lutku koju je oživeo na sceni), pamte sadašnji i nekadašnji klinci (danas odrasli ljudi), razveselio nas je već pri prvom kontaktu – telefonskom razgovoru u kom smo sa Boškom Boškovim, glumcem Dečijeg pozorišta u Subotici (danas u penziji), dogovarali intervju... Dok vedrina i pošalice struje „sa one strane žice“ (lepše zvuči iako je mobilni telefon u pitanju), znamo da nas čeka vrcava i duhovita priča – baš takva kakvu smo i dobili, sve uz naklon i ružu... Gest džentlmena. Teatar u potezu.

-    Pošto sedimo u „Bosu“, reći ću da sam godinama delio paketiće deci ovde zaposlenih, ali sa one strane ulice, u Dečijem pozorištu. Da sam beležio koliko sam paketa u životu podelio (u sezoni od tri do pet predstava dnevno, neka je samo 50-60 dece), koliko mališana digneš u krilo, slikaj pa spuštaj! To su generacije... Ovi danas nisu stidljivi, ali ne znaju mnogo, jedino „Preko brda, preko brega“, a recitacije... Iako sam u penziji, i dalje sam svake godine Deda Mraz! I ne samo to – hvala bogu, igram stare predstave, dok me zdravlje služi. Polako guram 72...  Apsolutno volim ovo što radim, mene je bog pogledao! A znate šta je zanimljivo? Ja sam oduvek hteo da budem glumac...

...Jer glumci dobro prolaze – zaključio je već u vrtiću, sa glavom u krilu jedne devojčice.

-    Te činjenice postao sam svestan zahvaljujući vaspitačici koja mi je dodelila ulogu princa u jednoj predstavi, a najlepša devojčica Sofija je bila princeza! Vaspitačica je smislila da Sofija sedi na panju, ja dođem, sednem pored nje, glavu stavim njoj u krilo, a ona uzme svilenu maramu (sećam se, bila je bela na plave tufne) i ovako meni preko lica, uz tekst: „Spavaj, prinče moj, spavaj...“. Borio sam se za njenu ruku. Ja to ceo život pamtim! Gde ćeš lepše – glava ti u krilu najlepše devojčice! I dao bog nekog talenta, ja završim osmi razred, i sa tatom odem da upišem Srednju glumačku!

ČASTAN I POŠTEN PRE NEGO „VELIK“ - „Možda neko tako doživljava, ali ja uošte ne bih voleo da sam veliki Srbin, nego samo da sam častan, pošten Srbin – i odrastao sam u takvoj kući. Jedan sam od osnivača SKC „Sveti Sava“, gde sam jedno vreme bio zaposlen na mestu sekretara. Moj motiv je bio da postavimo SKC na čvrste temelje. Pomagao sam i oko manifestacije „Zavičajni dani“, vodio programe, svečana otvaranja... Poslednje dve godine pri pravoslavnoj crkvi u Aleksandrovu (gde je otac Gordan) radim sa decom koja idu na veronauku. U našoj kući je sve po pravoslavnom, ali poštujemo i katoličke praznike. U tsanu ispod živi komšinica Terezu, Bunjevka, koja nas zove za Badnje veče, prvi dan Božića ili Uskrs...“.

Rođen je u Staparu, a Subotičanin zvanično postaje (tek) 1982 – kada dolazi zbog posla.

-    Stapar pripada Opštini Sombor, ali mi Staparci volimo da kažemo da je Sombor pored Stapara! (smeh). Otac mi je bio fotograf, a majka rodom iz Ratkova, i pošto tamo nije bilo fotografa, otac reši da ode i postane onaj za kog kažu - odakle ti žena, odatle si i ti! (smeh). U Ratkovu završavam osnovnu školu, Gimnaziju u Odžacima – hteo sam glumačku u Novom Sadu, ali nismo znali da se nova generacija upisuje svake druge godine. Kada nas je tadašnji direktor primio i video mene da plačem, kaže - ovo mi se još nije desilo! Pamtim, sve su to stresovi... On je savetovao mog oca da me dovede dogodine, ali - nemojte ga ostaviti kod kuće, najbolje da upiše gimnaziju zbog obrazovanja... I kada sam završio prvi razred, svi me napadnu -  nisi lud da opet ideš u prvi razred! I tako ja završim gimnaziju i hteo sam u Beograd na akademiju (još je nije bilo u Novom Sadu), ali otac kaže -  ne može, nemam para za dva studenta u glavnom gradu (brat već studirao ruski), upiši nešto u Novom Sadu...

Pošto je njegova druga ljubav - sport, nije se mnogo dvoumio, i upisuje Višu pedagošku (grupa za fizičko vaspitanje).

-    Bavio sam se gimnastikom, diplomirao na košarci, a visok sam metar i žilet! Nikada nisam igrao košarku, ali ušao sam u psihologiju te sportske igre, imao divnog profesora (Lajoš Sokolai). Školovanje nastavljam na DIF-u, ali stalno sam se bavio pozorištem, bio predsednik omladine, išao na radne akcije... Odslužim vojsku, a kada sam se vratio, nigde u blizini nije bilo posla pa pošaljem pismo na deset adresa po celoj Jugi gde su tražili nastavnika fizičkog vaspitanja, i zovu me u Gračanicu - Bosna (između Doboja i Tuzle), selo Boljanić, Osnovna škola „Marinko Nešković Grabljo“, podno Ozrena planine! Dobio sam stalni posao, međutim, hteli su da me ožene, a ja se uplašio i pobegao! Kaže meni gazdarica, teta Ilinka - budalo jedna, Jelača (tako su zvali Jelenu) ima kuću na sprat, zemlje, sve priključne mašine, traktor, otac radi u Austriji, zaradio, a brat namirit - kupio mu otac stan, sve što je ovde u Boljaniću, sve je zetovo! (smeh). Ne može, sudbina je sudbina... Meni se majka ozbiljno razboli i otac javi – ako hoćeš da je vidiš živu, dođi! Shvatio sam da nije moja budućnost da se tamo oženim, prelomim zbog majke i njene bolesti, i vratim se. Bogu hvala, izvukla se, doživela starost, i praktično umrla meni na rukama... Dođem, i dobijem posao u Sonti (kod Apatina).  

I tu je, u autobusu, na putu iz Apatina u Sontu, ugledao jedne oči...

-    Bilo je ljubavi i pre, kažu prva ljubav zaborava nema, ali ja kažem - ovo je viša sila! Ona na jednom kraju autobusa, ja na drugom, sretnu nam se pogledi i te oči... Prelepa priča! Ona je završavala deveti razred, premlada, bio sam deset godina stariji! Zato sam napisao poemu („Mariji“), objavljenu u „Dugi“, oproštaj na poetski način... Mlada je, mislio sam - krenuće svako svojim putem, ali ja sam se baš „zalepio“... Kada je završila deseti razred, želela je da nastavi školovanje, ali otac nije hteo dalje da je školuje (ne znajući za reforme u školstvu, rekao joj je - sestru sam ti školovao deset godina i ti ćeš deset i to je to), pa sam joj rekao - dolaziš kod mene, ja te školujem! Verio sam je - sve sa blagoslovom roditelja, i njenih i mojih. Tada sam bio na mestu referenta za kulturu i fizičku kulturu Opštine Odžaci, i moja Marija upiše Srednju tekstilnu u Odžacima - odvedem je kod mojih roditelja u Ratkovo, putovala je svakog dana. Vratim se u Šantić, gde sam prethodne četiri godine radio na mestu nastavnika fizičkog, nju prebacim u Poljoprivrednu školu u Sombor. Kupovao sam joj mesečnu kartu, olovke, gumice, i najsmešnije - bio joj i na roditeljskom sastanku (ličili smo, svi su mislili da sam joj stariji brat)! Godina '81. za nju je bila najproduktivnija - u maju je završila školu, u junu odbranila diplomski, u julu smo se venčali, a u septembru je rodila sina, našeg prvenca! I evo, više od 40 godina smo zajedno...

Danas imaju trojicu sinova (svi na B): Bojan, Boban i Bogdan. Zajednički nadimak – Bole.  

-    Tri sina i četvoro unučića! Prvi je završio Ekonomski fakultet, ima više od deset medalja u džijudžicu; drugi je sportista na tatu, završio DIF, postigao lepe rezultate u rvanju (danas sudija); treći, Bogdan (BOGOM DAN, pošto je velika razlika u godinama između prve dvojice i najmlađeg sina) završio srednju školu, nije hteo na studije, zaposlio se. Svi su uspešni, ponosan sam otac.

OSTAVI TELEFON, IDEMO U POZORIŠTE! - „Deca danas vole pozorište, ali osete se tragovi tehnologije. A taj bi se uticaj smanjio kada bismo malo više vodili računa, pre svega roditelji, i rekli – hajde, ostavi telefon, idemo u pozorište! Šta je problem? Ima publike, ali dešava se da odrasli sede u sali i tipkaju telefon dok traje predstava! U tom smislu bih uputio protest – dođi sa detom i posveti se priči! Možda će dete da te pita nešto kada dođe kući - zašto je ovaj lik reagovao ovako... A tata nema pojma! E, to je problem...“.

Kada se, u saradnji sa Savezom amatera Vojvodine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Novom Sadu (zbog potreba pozorišta, dok ne izađu prve generacije sa fakulteta, i zbog povećanja kvaliteta rada amaterskih pozorišta) ukazala prilika da se po skraćenom postupku može završiti gluma i režija, nije propustio priliku.

-    Jedan od profesora bio je Mihalj Virag, redovni profesor Akademije, koji mi kaže da u Subotici fale glumci i u Dečijem i u Narodnom pozorištu i da se prijavim kada bude audicija... Subotica meni nije bila nepoznata - dolazio sam zbog bioskopa i na Palić, Marija i ja smo šetali... Jedan sam od onih koji je čistio Palić na radnoj akciji - brigada Odžaci; a kao dete dolazio sam sa majkom kada joj je jedna sestra bila tu u bolnici – sećam se, vozili smo se tramvajem od željezničke stanice. Bio je to doživljaj.  

Rodio mu se sin, žena nezaposlena, pa je činjenica da je, ako se zaposli u Dečijem pozorištu, imao mogućnost dobije i stan, prevagnula, i on se odluči za Dečije, umesto za Narodno pozorište (gde je još čekao rezultate audicije...).

- Verovatno sam bio zanimljiv ljudima iz Dečijeg pozorišta jer sam na audiciji prezentovao monolog gde sam iskoristio sve svoje fizičke mogućnosti - ušao na scenu sa premetima, salto; to je za decu u pozorištu važno. Drugo, bio sam im idealan zbog visine - paravani, lutke! Pamtim prvu predstavu koju sam zaigrao na sceni (uz kolegu Dušana Gladića koji je došao u isto vreme) – zvala se „Patkica Blatkica“, i da sam čovek od uticaja, ponovo bih je stavio na repertoar! Deca su otkidala za tom predstavom! Dvoje „živih“ glumaca, ostalo lutke – patkica, jež, cvrčak... Izvanredno napravljeno! Cvrčak u jednoj ruci drži violinu, u drugoj gudalo i dva animatora su morala da ga vode. Ispalo je da su najtežu lutku, sa najviše zahteva, dali nama, dvojici početnika - ja sam držao telo i ruku u kojoj je bila violina, a Dule, pošto je bio muzikalan, držao je gudalo. Bio je izvanredan, mnogi su mislili da zaista lutka svira! I tu se zalepiš kad čuješ tu povratnu informaciju od publike – gotovo, zaljubiš se u lutke...

Danas je i dalje (sa koleginicom Martom Aroksalaši) neizostavni deo simpatične predstave „Tobi“, za koju kaže da ne zna „da li je više vole deca, vaspitačice i učiteljice, ili sami glumci“. Dugovečna je i predstava „Kuče koje nije umelo da laje“, „Šta li jaje daje“ gde je ulogu predao mlađem kolegi Branislavu Tripkoviću. Pamti rad na „Pokondirenoj tikvi“ Ljuboslava Majera, gde je, uz koleginicu koja je igrala Femu, za ulogu Ružičića dobio nagrade na čak dva festivala. Tu je i nagrada za ulogu Prospera u Šekspirovoj „Buri“, da bi 2021. godine, na 52. Susretu profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, dobio nagradu za životno delo za sveukupan doprinos lutkarstvu – zaokruživši priču.  

-    Jedna od poslednjih profesionalnih nagrada (već sam bio penzioner) jeste ona za ulogu Rišeljea u predstavi „Tri musketara“, kada je u žiriju bila Vida Ognjenović koja mi je čestitala i gledajući me pravo u oči, rekla – oprostite, ali zašto ja za vas ne znam? Zato što ne idete u dečija pozorišta! – odgovorio sam, uz osmeh. Kada su mi uručivali nagradu, trčali su za mnom, govorili - tom čoveku oči igraju...