SUgrađani: Boško Krstić - "Pomešaju mi se život i tekst..."

Iako je zvanično u penziji, život mu se, kaže, nije mnogo promenio. Kao i svakoga dana, i danas je u gradu. Subotica mu je tesna. Jer sve je prošao... I bukvalno i metaforički. Dnevno pređe po pet, šest kilometara, to je mera - da čaša ne prepuni, a opet bude dosta. Šeta isključivo sam. U toj šetnji sa sobom, pokušava da samom sebi objasni šta mu se javlja u glavi... A kada je reč o čoveku koji je književnik, novinar, pisac, esejista, izdavač, prevodilac... šta NE može da se javi?! Tesan je grad. Tesna i glava. Samo misao široka, luta...  

- Pokušavam da stvari razumem na pravi način, da im dam onu težinu koju stvarno imaju. Često me pogađaju neka osećanja koja mi se javljaju. Onda pokušavam da ih racionalizujem i da se na neki način spasem tog bola koji se s vremena na vreme javlja iz različitih razloga – što iz nekih naših ličnih, privatnih, što iz društvenih. I onda pokušavam da to stavim na pravo mesto. Sećam se da sam u životu bespotrebno mnogo brige, možda i patnje, doživeo zbog potpuno nevažnih stvari, a da su mi neke vrlo važne prolazile bez da im posvetim dovoljno pažnje i da shvatim kakve su bile. Pokušavam sada da to izbegnem što više mogu.  

PRIZNANJA - Dvostruki je dobitnik nagrade “Dr Ferenc Bodrogvari”, nagrade “Pro urbe”, nosilac zvanja “Počasni građanin Subotice”. Mađarska Akademija za književnost i umetnost “Sečenji” proglasila ga je 2017. za svog počasnog člana.

I tokom razgovora koji vodimo, pokušava i uspeva da kao lajtmotiv podvuče i provuče sve one ljude koje je sretao, sa kojima je radio, koje je zapamtio i koji su ga zapamtili, a sebe, kao senku iz istoimenog dela, stavi u drugi plan. Ispoštovaćemo. Izreka da je skromnost odlika velikih ljudi, ovde zvuči obično. Ali u nedostatku druge, posežemo za njom. Tačna je.   

- U našim životima nalaze se životi stotina ljudi, kao što smo i mi razasuti u životima stotina drugih... Hoću da izrazim jednu sreću da sam uvek radio sa velikim brojem dobrih ljudi i stručnjaka – pre svega fotoreportera: Zlatka Jovanova, Aleksandra Sedlaka, Augustina Jurige... Sa Mirkom Grlicom, Olgom Kovačev, Belom Durancijem, Laslom Mađarom, sa mnogim arhitektama i mnogim drugima.

Niko od ljudi koje je pomenuo, sudeći po tome šta su učinili i čine, nije doneo krivu odluku opredelivši se za jedinstveni poziv. Umetnost se oseća. I živi.

- Sklon sam da razmišljam o tome kako ogroman broj ljudi zapravo pogreši svoje zanimanje, ono čime se bavi. Ja nikada nisam imao nikakve velike ambicije da budem ni pilot, ni policajac, ni ne znam šta. Jedno vreme mislio sam da želim da budem ekonomista, trgovac, i sasvim slučajno završio književnost i postao novinar. Sad, kad pogledam unazad i spojim sve ove ljude sa kojima sam radio i sa kojima smo uradili ovo sve što smo uradili, čini mi se i ne treba da budem nezadovoljan. Nadam se da i oni nisu nezadovoljni mnome, kakav sam ja bio.

Rođen u Martincima Miholjačkim u Republici Hrvatskoj, rano detinjstvo provodi na starim bačkim imanjima Fernbah, Ungar i Sepeši. Osnovnu školu i gimnaziju završava u Subotici. Kruti, biografski podaci. A iza njih...

- To rano detinjstvo u Subotici proveo sam u dve atmosfere – jedna je bila sa mojim drugarima i decom iz predgrađa, sa kojima se i danas ponekad susretnemo i pričamo o tome. A drugi je pak bio grad, i taj ulazak u Suboticu preko nekih drugih prijatelja, pre svega Andrije Brauna i njegove porodice, i upoznavanje sa tom građanskom, nepoznatom Suboticom...

Danas ima nekoliko društava sa kojima se (uvek posebno) viđa, najčešće u Knjižari “Danilo Kiš”, koja je, ističe, jedno vreme možda bila jedno od najlepših mesta susreta različitog, šarenog sveta. I uvek su neki drugi razgovori, zavisi ko dođe: “Kome se dopadne, taj i ostane, kome pak ne, taj više ne dolazi...”. Pomen Kišovog imena otvara ponor iz kog, kao grad i društvo, još nismo izašli. Subotica nema ulicu ni trg nazvan po velikom piscu. Samo “živu” ulicu, koju su simbolično, 2003. godine, svojim telima formirali subotički umetnici, među kojima i naš sagovornik, javno kritikujući odluku komisije za dodelu imena ulica...

- Tu je i moj pokušaj da makar na zgradu gde je bila kuća Danila Kiša u kojoj je rođen, napravimo mural – slika dvogodišnjeg Kiša sa loptom, to sam želeo da stavimo, a ne neki patetičan, ozbiljan. To je i slika iz toga dvorišta, iz te kuće. Međutim, kada smo pokušali da rešimo na legalan način, trebalo je toliko dozvola i nekih nemogućih zahteva, para na kraju, da smo morali odustati. Subotica zna roditi velike ljude, ali ponekad je premala za njih. Tu ne mislim samo na Danila Kiša, već i na Radeta Konstantinovića, Duška Radovića, Stevana Raičkovića, Ervina Šinka... Jednostavno, veliki ljudi izrastu i nadrastu sopstveni grad.

DECA U DOBA KORONE - U braku sa suprugom Mirom (sa kojom je išao zajedno u gimnaziju), ima dve ćerke: Tijanu i Janu. Tijana je profesor na Centralnoevropskom univerzitetu u Beču, a Jana je na Tasosu (poseduje ronilački klub). Obe su udate. “Janini blizanci Mateo i Elena, sami na dugoj pustoj plaži Pefkarija na Tasosu, rone, plivaju i brčkaju se u toploj vodi Egejskog mora kao da je vreme Homera. Pogledaju ka Atosu očekujući da se u daljini pomole jarboli Odisejevog broda na antičkoj liniji za Itaku. Pre će stići on nego turisti zaraženi ili uplašeni od pandemije... Tijanina kći Lejla u prvom razredu osnovne škole u Berlinu razvlači sa školskim drugom dvometarski crveni kanap držeći neophodno rastojanje da se ne zaraze virusom. Oko njih trčkaraju slični parovi nespretno pokušavajući da se u igri ne sudare i da im se kanapi ne opuste ili zapletu. Sve ih vuče jedno drugome, blizini, dodiru i glasnom smehu – a preteća bolest da razvlače kanap, razdvajaju i strahuju...“. I dok supruga samo što ne zaplače, on pokušava da je odgovori od puta u vreme pandemije jer “sada to je put virusa – mi više ne možemo da se razbolimo, možemo samo umreti od toga!”.

Ispijamo reči kao gorku tečnost, i teške teme teramo od sebe. I onu kada je otišao sa mesta urednika “Subotičkih novina”, i kada je Časopis za književnost, umetnost i kulturu “Rukovet” (čiji je urednik bio od 1994) prestao da izlazi...

- To je ružna epizoda opštinske administracije... Nakon što sam po peti put nosio dokumenta za to nešto malo para što nije dovoljno ni za šta, odustao sam. Kompletna dokumentacija “Rukoveti” preneta je u Biblioteku i tome je kraj. Možda će jednom neko nastaviti... ono što je bilo najozbiljnija književna adresa subotička. I ta karijera novinara, posebno urednička koju sam imao, ne može u našim uslovima bez velikih lomova, to prosto kao da ide u opis radog mesta! Tako sam i ja posle toga velikog kraha, počeo da pišem “Senke...” i onda sam se upitao - šta si ti, Boško, ceo svoj život, gde si ti bio?! I izneo jednu Suboticu koja je bila potpuno potisnuta... I to me je ohrabrilo i izlečilo - shvatio sam da je to budalaština, a ovo to čime treba da se bavim.

Nakon značajnih uredničkih i izdavačkih poduhvata, tom zbirkom eseja i urbanih legendi “Subotičke senke”, u kojoj predstavlja “alternativne tipove koje smo viđali po gradu, međutim, niko ih nije ozbiljno shvatao”, ulazi u svet književnosti. Ova danas kultna knjiga, prosto je “eksplodirala” po celom svetu! Ima je u bibliotekama mnogih Subotičana (i daleko van granica), a neki je čuvaju pod jastukom... Njegov prvi roman “Kaštel Beringer” Ninov žiri za roman godine odabrao je među pet najboljih na srpskom jeziku za 1995. godinu. Slede romani “Vodolija”, “Sagmajsterova istraga”, “Kvazimodo”...

- Sećam se, jednom smo Oto Tolnai i ja šetali sa Aleksandrom Tišmom gradom i pričali. Ja sam naravno postavio to uobičajeno, ne mnogo pametno pitanje – šta sada pišete? A Tišma je odgovorio: “Ne pišem više ništa. Šta sam hteo da napišem, napisao sam”. Nisam siguran da sam došao do toga, ali verujem da će to da se jednoga trenutka desi... Sada je gotova nova knjiga – “Paranoja Barona Aldina”. Uvek se pojavljuje nešto – posle svake knjige, posebno posle romana koji mi je uvek teško završiti jer mi se pomešaju život i tekst! To primećuju i oni oko mene... Međutim, kada izađem iz jednog takvog raspoloženja, takve atmosfere, pojavljuje se nešto drugo – a kada će se to ugasiti, ne znam...