SUgrađani: Branislav Trifković - "Ja sam jednonoga zvezda!"

Sretnete ga u prolazu. On i njegov bicikl šetaju ruku pod ruku. I izmami vam osmeh na lice. Setite se da ga odnekud znate, da ste ga videli u pozorištu, kada ste onomad bili sa decom, unucima. I dok mu koraci odzvanjaju na “daskama koje život znače”, on je pre princ nego aždaja. I teško ga zamišljamo kao troglavu alu. Ne ide to na ovakvog čoveka... Koji, i bez krune, ima osobine pravog viteza! Branislav Trifković – Brane, glumac-lutkar, nije rođeni Subotičanin, već Zeničanin, Bosanac, kojega su donele ratne godine, i, kako kaže, pošto je ovde zemlja jako jako plodna, “ja sam se tu primio”... I ostao. Na radost dece. I onih malo starijih.

-    Imao sam 22 godine i kesu pod miškom. I ujaka u Subotici. Došao sam sa ciljem da odem - zamisao je bila da moja misija bude negde u inostranstvu. Međutim, nisam uspeo odmah da se otisnem, države su već zatvorile granice i bilo je sve teže otići.... Ostao sam i zaista mogu da kažem da se ne kajem što sam deo ovog grada i što sam dao svoj mali, nazovi doprinos kulturi. I imam puno drugara u ovom gradu, kako malih, tako i velikih.

DA SAM ZAVRŠIO ŠKOLU, BIO BIH U HOLIVUDU! - Srednju školu završava u Zenici, i počinje studije na Pedagoškoj akademiji u Sarajevu, da bi ga već u prvom semestru rat grubo prekinuo: “Sećam se, krenuo ja na predavanje, a već su počele barikade... I jedna žena me pita gde ćeš ti - sinko, ceo grad je pod opsadom, vraćaj se! Tako sam se bukvalno zadnjim vozom vratio iz Sarajeva”. I prekidajući tešku temu, uz smeh nastavlja: “Da sam završio školu, verovatno bih sada bio u Holivudu! Iako imam 20 godina radnog staža, još uvek volim da učim, saslušam savet što starijeg, što mnogo mlađeg kolege, na zemlji sam po tom pitanju, nikada nisam sebe smatrao nekim ko je naučio sve, daleko od toga”.

Ne želeći da ujaku bude na teretu, nije časio časa, već traži posao i nalazi ga, kao i mnogi u to vreme – na Buvljaku.

-    Nisam se uvalio ujaku da me izdržava, već da bih preživeo, u prvo vreme, tri-četiri meseca radim na Buvljaku, prodavao sam cigarete. Uskoro dobijam ponudu da se osamostalim. Preda mnom su bile dve ponude - da budem gazda ili konobar u “Gustavu”. I ja prelomim – biću konobar! Verovatno bi malo njih tako odlučilo, i da sam prihvatio prvo, možda bih sada ovo bio moj kafić ili moja ulica...  Ali nisam ja taj tip. Drugari me uopšte nisu kontali... I danas sretnem neke, neki su postali gazde, recimo, pre nekoliko godina pored mene stao tip sa crnim džipom, ja se uplašim, ko je, ko mi svira, tek prepoznam - to je taj lik za koga sam radio na Buvljaku! Vratio se u Bosnu, napravio imperiju!

ĐERE, BONA! - “Moja supruga je Subotičanka - Mađarica. Ćerka mi govori oba jezika perfektno, to je bitna stvar i jako sam ponosan na to. Kada smo prvi put išli u Bosnu, imala je tri godine, i kada se vratila govorila je - Đere, bona! To je super!”.

Njemu nije potrebna imperija za ispunjen život. Ima je u supruzi, u ćerki, u poslu koji voli, u gradu koji je postao i ostao njegov.

-    Nisam rođeni Subotičanin, ali veliki sam lokal patriota, ponašam se po subotičkim zakonima! Kada dođem na Korzo, siđem sa bicikla i prošetam, ne želim da vozim, ne želim da budem krkan! Mada ne kažem, ima i Subotičana koji voze... Ali ponašam se kulturno. Poštujem pravila. Divim se ovom gradu koji ima tradiciju. Pošto sam veliki obožavatelj vinila, long plej ploča, često subotom prošetam do Buvljaka, do dela gde prodaju antikvitete, tamo sam redovan gost. Kakve ja tamo stvari vidim! To je istorija Subotice! I  po tim stvarima uvidiš razliku – bio sam i na Buvljaku dole u Bosni, ali tih stvari nema. Ovo je ipak grad koji bio otvoreniji, bliži Evropi...  Odgovarala mi je ta raznolikost ovog grada. Ovaj rat, koji je iza nas, pretvorio je mnoge ljude u nacionaliste. Mene zaista ni malo nije promenio, uvek sam bio otvoren. I Zenica je bila grad mešovit, radnički, a ja sam čak u srednjoj školi glumio u predstavi  koju je režirao Mađar iz Subotice Ištvan Gabor! Iako mi je ostao akcenat, za ovih 20 i kusur godina, u Subotici nisam doživeo ni jednu neprijatnost bilo sa koje strane! Koliko sam se ja ponašao dobro, tako su i oni.

Na pomen Bosne, ispričaće da mu ovdašnji prijatelji – zemljaci, govore kako bi trebalo da bude “ministar svih Bosanaca” ovde.

-    Njima je velika stvar kada se jednom pojaviš na televiziji, i stvarno imaju veliki respekt, kao što i ja imam prema njima. Kažu, to je zato što si uspeo, a ja živim jedan sasvim normalan i dobar život, nisam neka zvezda...  Zvezda sam za moju porodicu. Ali ćerka preti da me sruši sa trona zvezde! Tu je, već mi je jednu nogu izbacila, tako da ja balansiram na jednoj nozi. Ja sam jednonoga zvezda!

Sa neskrivenim ponosom i ljubavlju u glasu, reći će da Emu, koja je završila osmi razred i upisala Muzičku školu, zanima umetnost i da je skroz u toj sferi – (atmo)sferi! Idući za očevim stopama, svojevremeno i kao članica neformalne glumačke družine”Shadowplay”, otići će mnogo dalje i mnogo šire – u to je otac siguran. A kada se vratimo na njegovu priču, pitanje koje se nameće glasi – kako je konobar postao glumac?

-    U to vreme “Gustav” je bio mala oaza mira, slobode, i u tom objektu viđao sam i upoznao pisce, strip crtače, umetnike, boeme, i između ostalih mladog glumca i reditelja Ferenca Petera koji me je zvao da učestvujem u predstavi koju je režirao, zvala se „Đikok“ (Gušteri), po tekstu  Andraša Urbana. Ne znam na osnovu čega me je izabrao, radio sam kao konobar i puštao muziku, nikakav performans nisam izvodio, ali čovek mi je prišao, pitao me i ja sam pristao, pojavio se u predstavi, igrao nekog boga anarhistu...

(I) DANAS SE ŽENIM! - “Gledajući moj posao, ja sam čovek koji se najviše puta u ovom gradu ženio! U predstavama stalno sam igrao prinčeve, jednog meseca sam se 20 puta ženio! Sretnem drugove, oni piju kafu, pitaju gde ćeš ti, ma, reko’, idem ženim se! Šta?! Sa Pepeljugom!”.

Godine 1997. tadašnji direktor Dečjeg pozorišta u Subotici Slobodan Marković raspisuje konkurs za glumce-lutkare.

-    Ni u bivšoj Jugoslaviji, ni u sadašnjoj Srbiji, nikada nije postojala specijalizovana škola za lutkare. Glumci koji su završili akademiju, nisu hteli da rade kao lutkari, već u velikim pozorištima, tako da se javio manjak radne snage. Raspisan je konkurs na koji se prijavljuje stotinak kandidata, a 15 ulazi u uži izbor. Među njima sam bio i ja. Sledi nekoliko meseci obuke sa mentorima lutkarima – tri lutkara, tri vrste lutaka. Stručan žiri bira pet glumaca koji dobijaju stalno zaposlenje, i tako sam ja “upao” u Dečje pozorište i moram reći da sam ponosan na to jer sam u čitavu tu priču ušao svojom zaslugom, nije mi pomogla ni politika ni veze ni odakle sam došao...

OBOSTRANA LJUBAV - “Nekoliko godina radio sam sa decom iz Školskog centra “Dositej Obradović”,  i to je nešto nezamenjivo i fenomenalno, ali još fenomenalnije je rad sa decom iz “Kolevke”! Sa njima sam uradio tri predstave i tu je moje rediteljsko iskustvo bilo najlepše. Uživancija i zadovoljstvo i velika čast! Ogromna, obostrana ljubav”.

Iako je poslednju predstavu odigrao u martu, pred samu epidemiju, i dalje je aktivan u sferi pozorišta, redovno snima kratke emisije za decu i broji dane do predstava koje će u toku leta igrati na otvorenom.

-    Ovo je neka druga priča koju pre mogu nazvati stvaranjem nekog kratkometražnog filma, ali igranje pred publikom je nezamenjivo! Čak sam i neke predstave pokušao da gledam na televiziji, ali to se uopšte ne može uporediti! Taj osećaj... Jednostavno, pozorište je živi organizam kojeg treba doživeti i kao gledalac i kao učesnik u predstavi. Predstava je moj život! Ja se tako ponašam 24 sata, pozorišno sam aktivan, i supruga koja je sa mnom više od 20 godina, i dan danas nekad ne zna da li se zezam ili sam ozbiljan! I mislim da je to dobar recept za uspešan život – porodica i smeh.