SUgrađani: Branislava Gajić Stanojević, direktorka korporativnog razvoja Infostuda - "Ja bih sve, ali ne odjednom"

Brana majka, Brana maćeha, Brana supruga, Brana sestra, Brana pesnik, Brana vilenjak, Brana Infostud, Brana analitičar, Brana kreativac... Sto lica, a jedna žena! Od devetnaeste godine, zajedno sa bratom, na čelu firme koja je vremenom postala vrlo ozbiljna. Pre toga delila reklamne letke po Kelebiji, radila honorarno, mrzela da skuplja šljive u voćnjaku (ali ipak skupljala!) plevila travu, vadila krompir, glancala parket, sparivala brdo čarapa u parove, usput bila vukovac... Branislava Gajić Stanojević, direktorka korporativnog razvoja “Infostud grupe”, žena na nuklearni pogon, otkriva male tajne velikog uspeha.

- Nema tajne, samo žongliranje i dobra organizacija! U nekoj fazi shvatiš da ne može sve, odnosno da ne može sve odjednom. Mora prvo jedno, pa drugo! Znači, sada stavljam veći akcenat, fokus, na jednu stvar, posle toga na drugu, pa na treću, pa opet na prvu. Sagorela sam od prevelike želje da sve bude odjednom. Ne ide. Nije dobro - ni po mene, ni po ostale. Sada idem redosledom. Korak po korak. I ograničiti apetite. A ja imam veliki apetit – ja bih sve! Ali ne ispadne dobro kada hoćeš sve odjednom. Usvojila sam tu filozofiju. Celovita smo bića. Imamo u sebi i karijeru i porodicu, i organizovani smo i neorganizovani, i pedantni i nepedantni. Jednostavno, kao što život ima i sunce i kišu. Nama treba sve, ali da ide redosledom - iskreno će Branislava

UČIM OD DECE - “Zamka u koju sam se upetljala jeste da se trudim da sve kontrolišem, sve organizujem, jer onda je sve efikasnije. Ali – ne! Tome su me naučila deca. Prvo, pa drugo, i onda, kada je došao Mihajlo, ode sistem! Najstariji je muževljev sin, a ja imam sina i ćerku. Uzrast je 2, 5 i 15 godina. Pre njih moja filozofija bila je da je život put koji TI gradiš, postavljaš kockice, praviš sebi stazu. Ne! Život je reka kojom plivaš! I trudiš se da nađeš najbolju struju koja će da te ponese onim putem kojim želiš”.

Kao mlada mama, nakon celodnevne brige oko bebe i njenog plača koji (ne) prestaje, odlučila je, da bez obzira koliko je umorna, odvoji malo vremena i zapiše pet stvari kojima je tog dana bila zadovoljna. Da bi se bolje osećala, da bi dan dobio smisao, da bi lakše zaspala... Ako se danas osvrne, ne na svoj dan, već na protekle godine života, ispričala nam je šta bi se našlo na njenoj listi.

- Stvari kojima sam najviše zadovoljna do sada? Definitivno što imam decu i porodicu i definitivno što imam ovu firmu! I zato što sam prošla veliki put u istraživanju sebe: kroz umetničko-alternativni milje u srednjoj školi (pisala pesme, slikala) do toga da budem potpuno posvećena poslu i sve vidim kroz posao, pa sagorim, izgubim sebe, društvo, prijatelje... Do toga da shvatim da više nisam samo Brana Infostud, nego da sam i Brana mama i Brana devojka, žena, i na kraju samo - Brana. Jer vremenom shvatiš da ti nije potrebna funkcija, titula, da se pitaš šta sam ja, ko sam ja. Ja sam samo Brana! - zaključuje naša sagovornica.

A ta “sasvim obična Brana”, kako reče jedna njena drugarica, voli da đuska, voli plavu boju, plave oči, kestenje i jagode. Brana koja je, učeći, studirajući, gradeći “Infostud”, osnivajući porodicu... gubila i pronalazila sebe.

- Jako sam vođena postignućem, ciljevima! Ja sam onaj tip čoveka koji, kada nešto uradi, odmah to preškraba i ide dalje! Ispiti na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde sam studirala novinarstvo i komunikacije, jako su intenzivni u pogledu literature – jedan ispit zahteva puno knjiga i ja, kako položim neki ispit, stavim ga na gomilu i onda gradim tu gomilu i gledam kako raste... I kako raste, tako i ja rastem. Ali onda, u nekom trenutku, zaboraviš da se opustiš jer iza svakog cilja postoji sledeći! I ako pustiš da bude tako, doveka će biti! Zaboraviš na sebe, ili čak i bavljenje sobom postaje cilj i postaje pritisak, ‘ajmo, još i ovo da uradimo! Sada je mnogo bolje. Ne mogu da kažem da je savršeno, ali i to je opet jedan mit – ne postoji savršeno.

VILENJAK U SVOJOJ ŠUMI - “Biti vilenjak u svojoj zamišljenoj šumi zapravo je veza sa mojom umetnošću iz koje sam potekla. Suštinski sam jako kreativna osoba, ali kada sam otišla na fakultet i počela da radim, to se nekako izgubilo i čamilo u meni, i čekalo da dođe na svetlost dana. Sada vraćam umetnost u svoj život. Ne slikam više toliko, ali se barem okružujem umetnošću onoliko koliko mogu. I dajem sebi tu slobodu da budem vilenjak. I onda mi se javljaju najzanimljive ideje...”.

Na profesionalnoj fotografiji koja “iskoči” kada u pretraživač ukucate njeno ime, nosi majicu sa porukom: MAKE THE CHANGE! Kako kod nje ništa nije slučajno, pitamo je zašto je važno – menjati stvari.

- Verujem u život pun promena, iako u korenu, u suštini, svi ostajemo isti. Nedavno sam imala 20 godina mature, i kada pogledaš, svi ti ljudi rade nešto drugo, imaju porodice, ali i dalje su to, dubinski, isti ljudi koji su sedeli u klupama u školi. Ali van toga, van te naše esencije koja ostaje, ako se nisi promenio za pet, deset ili dvadeset godina, onda ili stagniraš, ili si otišao unazad! To je moje viđenje stvari. I zato, kada ljudi kažu - ništa se nisi promenio, zapitam se, čekaj malo – da li je to kompliment? Ako govorimo o onoj esenciji čoveka, da, to je potpuno u redu, ali ako je moj život godinama isti, ja nisam potpuno zadovoljna. Volim promenu i želim da idem nekuda. Želim stalno da idem napred! S tim da sam vremenom naučila - OK, sada ćemo zastati malo...

I “Infostud grupa”, firma čiji su ponosni vlasnici ona i njen brat Branimir Gajić (idejni tvorac cele priče) vremenom je prolazila kroz brojne promene. Od sobička sa tri čoveka i isto toliko kompjutera, do ozbiljne firme koja zapošljava više od 200 ljudi! Kako danas, iz ove pozicije, savetuje mlade ljude koji žele da pokrenu sopstveni biznis.

- “Infostud” je nastao 2000. godine. Tada sam imala 19 godina i vremenom smo svoje čedo doveli do uspeha. Ne postoji formula, za početak važno je samo – kreni! To je nešto što sam naučila u Americi, kada sam kao student, zahvaljujući stipendiji, bila na nekom studijskom programu. Super stvar koju sam naučila jeste - JUST DO IT! Ali ne kao slogan “Najka”, već zaista – kreni! Ništa se neće desiti dok ne kreneš! Sopstveni strahovi često nas koče u tome da pokrenemo bilo kakvu akciju. Ne kažem da treba srljati, naravno, malo promisliti, ali odgovoriš na nekoliko osnovnih pitanja i ako potreba postoji, treba krenuti. Jer ako postaviš hiljadu pitanja šta sve može da krene kako ne treba, automatski će ti pasti entuzijazam. - savetuje Branislava kroz svoje iskutvo - Mi da smo u ono vreme pravili neke velike biznis planove i projektovali šta sve može da se desi, da ide kako ne treba, nikada ne bismo krenuli! Krenuli smo na osnovu vizije i entuzijazma i, naravno, bili sigurni da ta vizija ima smisla, jer u osnovi morate ipak proveriti – da radite nešto što je smisleno i što će nekome trebati.

Studirajući u Beogradu, putujući po svetu, prepoznala je prednosti svog rodnog grada – Subotice.

- Jako volim Suboticu, pogotovo u ovoj fazi života kad imam firmu, porodicu i pogotovo kada su deca mala. Dok sam studirala, mislila sam da se nikada neću vratiti – to je ludilo, zezanje, i zašto bi neko otišao odavde? Ali onda ušećeš u realnost života, počneš da radiš, krenu obaveze, pa ideš autobusom na posao, pa presedaš itd. A u Beogradu je za sve potrebna logistika! Pošto poznajem prednosti i mane i jednog i drugog grada, trenutno ne želim da se navikavam na to. Hoću da odaberem za sebe nešto bolje. Tako da mi je sada idealna pozicija što u ovoj fazi života živim u Subotici, a u Beograd odem kada god hoću!