SUgrađani: Čaba Paško - "Čovek je ili maksimalist ili bolje da ne radi ništa!"

Za sebe kaže da je „tri u jedan“: sveštenik, kuvar i muzičar. Profesionalac u sve tri oblasti. Ne samo zbog diploma koje poseduje i nagrada na koje je ponosan. On tu svestranost objedinjuje u sebi i nosi je sa lakoćom. I dok razgovaramo, u priči se, baš kao i u stvarnosti, selimo iz njegove, savršeno opremljene kuhinje u kući pored Crkve Razlaza svetih apostola u Kelebiji, ostavljajući za vratima miris kobasica i kiselog testa, i sedamo u prostranu salu koja odiše duhovnošću... Ipak - uz čaj i preukusni štolen, nemački božićni kolač - koji je sam napravio. Samo nam muzika nedostaje... Takav je naš sagovornik. Za čas sklizne iz jedne u drugu, treću temu, ali uvek ostaje svoj. Tri u jedan.

- Rekao bih da sam u prvom redu sveštenik, to mi je zvanje. I verujem i znam – čovek kao svešteno lice može direktno da propoveda, slavi liturgiju sa narodom, tumači Sveto pismo, sahranjuje, krsti, venčava... to su sve stvari koje čovek direktno priča o sebi. Priča o tome da ovaj svet nije slučajno nastao, da ima smisao, da je nama, ljudima, život dat kao najveći poklon, da ima smisla biti dobar, boriti se za dobro... Posle toga sve što čovek radi, to je sve indirektno. To što sam vernik, što verujem u Boga, to ne znači da moram obavezno asketski živeti! Zna se kada je post. A kada nije, treba otkriti stvorenu lepotu, što je Bog za nas stvorio, uz to nam dao inteligenciju, mogućnost da se čovek izrazi, obogati sebe, a isto tako i drugoga.

Te božje darove, ili talenat, nadarenost (kako ih neko rađe zove), rano je prepoznao u sebi. Već sa pet godina, kada su ga pitali šta će da bude kada poraste, bez trunke dileme odgovorio je – sveštenik ili kuvar! Ali moramo napomenuti da su tu i geni odigrali svoju ulogu...

- Moja majka bila je profesionalna kuvarica, svoju karijeru počela ovde, u Subotici, u Hotelu „Patrija“, a godinama radila u Makarskoj. Tata je profesionalni vatrogasac, 35 godina radio u struci, u Bajmoku (odakle sam i ja), a bio i poznati strugar. Naravno, tata je bio konzervativan, i u ono vreme, početkom 70-tih godina, uslovio je moju majku - ili karijera ili porodica! Nije bio baš oduševljen time što je mama često boravila i kuvala u raznim hotelima, tada još u velikoj Jugoslaviji... I mama se naravno odlučila za porodicu, vratila u Bajmok, ostala tu i radila u osnovnoj školi kao kuvarica sve dok nije otišla u penziju.

ŽIVAHNA ZAJEDNICA - Došavši na Kelebiju 2011, na predlog tadašnjeg vikara a danas biskupa Slavka Večerina, Čaba Paško pokazao je kako se gradi jedna zajednica: „Kada sam došao, nismo imali ni jednu molitvenu skupinu od bakica koje bi molile krunice prije mise, a danas imamo dečiji zbor, omladinski orkestar, omladinsku skupinu, jednu živahnu zajednicu u kojoj veliku ulogu igra i gastronomija! Iako nismo restoran, nismo otvorenog tipa, u društvenoj sali uvek smo spremni da ugostimo zatvorene grupe. Kada sam ušao u ovo dvorište, sve je bilo zapušteno, kućica od naboja, a mi smo proširili, počeli da koristimo podrum, izgradili letnju terasu... Iza crkve je mali voćnjak, imamo grožđe kevedinku, lepo sarađujemo sa Vinskim salašem „Čuvardić“, počeli smo proizvoditi vino, rakiju, napravili smo berbansko veselje, takmičenje za najbolju rakiju... Uvek mislimo da je svuda bolje, samo kod nas ništa ne valja. Ne! Mi u Vojvodini smo, na primer, izrsni proizvođači rakija, ali ko će nam i kada probuditi svest i reći - ljudi, hajde, gledajte!“.

Bio je odličan učenik i bilo je jasno da neće poći za kuvara pošto se na taj poziv kod nas gledalo degradirajuće. Na sreću, slika se postepeno menja.

- Na kuvare su gledali kao na radnike koji fizički rade (u kuhinji) dok ostali slave! Ali ako gledamo poslednjih nekoliko godina, i na teritoriji Srbije kuvarstvo kao takvo počinje da se ističe i preko medija, poprima ugled, jer tu jeste i kreativnost, umetnost, fantazija... Nije svejedno da li taj kuvar samo radi svoj posao i na dan napravi 300 porcija gulaša, ili vodi jedan dobar restoran sa Mišelinovim zvezdicama! Ako dobro znam, konačno su ovih dana i u Beograd došli stručnjaci koji će na proleće podeliti nekoliko ovih zvezda i na našim prostorima. Ali do toga je trebalo doći. Dok Francuzi, Englezi, Italijani... već odavno neguju tu kulturu, Mađarska ju je razvila poslednjih 20 godina, a Srbija tek sada počinje da ulazi u tu priču. Za to, naravno, trebaju kuvari, ljudi koji će otići na takmičenja, pratiti trendove, pogledati šta je sad najmodernije, šta je „su-vid“ tehnika na primer, ili kako se servira supa u 21. veku, kakve su čorbe, kako pečemo, kako kuvamo, kako konfitirati... To su sve stvari koje moderna gastronomija donedavno još nije ni poznavala! Onda, tu je i molekularna kuhinja...

Teško je prekinuti profesionalca dok priča o svojoj oblasti. I dok postavljamo pitanje koje mu je omiljeno jelo, kao laici očekujući neko iz domena „molekularne kuhinje“, zatečeni smo odgovorom:

- Puno stvari me je oduševilo, ali, iskreno rečeno, ja testo sa makom i paradajz čorbu volim najviše! Nije baš komplikovano, ali i to čovek treba dobro da napravi! Naravno, imam svog mentora, on se zove Karolj Varga, jedan je od najboljih kuvara, vodi „Restoran 48“ u Kečkemetu. Od njega sam puno naučio, on me je pripremao za Svetsko prvenstvo u kulinarstvu u Luksemburgu, gde sam učestvovao pre dve godine, na predlog Mađarskog nacionalnog gastronomskog saveza, i osvojio srebrnu medalju - drugu nagradu u konkurenciji 2.500 kuvara iz 56 zemalja. Bio sam u solo kategoriji, gde je trebalo pripremiti jedan gala meni od pet vrsta jela: hladno, toplo predjelo, supa, glavno jelo i desert, plus četiri vrste finger fuda. To je jedno od najlepših priznanja...

A osim brojnih priznanja za kulinarska dostignuća (koja je upotpunio i svojim knjigama na istu temu – izdao već treći kuvar!) u vitrinama se nalazi i „Pro urbe“ - nagrada za muzičko delovanje, priznanje „Dr Ferenc Bodrogvari“ i druga. Ipak, pre svega stekao je – diplome. U Subotici završava „Paulinum“ i Muzičku školu („Pamtim svoje profesore: Mariju Sekelj, Gabrijelu Egete, Jožefa Mioča... oni su mi jako puno značili“ – ističe). U Pečuju bogosloviju studira paralelno sa muzikom. Na Muzičkoj akademiji u Gracu opredeljuje se za crkvenu muziku – diplomirao je orgulje i dirigovanje. U Segedinu završava školu za kuvare – ima diplomu i za to. „Mislim da se ne može odvojiti to što sam sveštenik od toga što sam i kuvar, i kuvar od toga što sam i muzičar“ - zaključuje. Danas je i sam zaposlen u Muzičkoj školi u Subotici, predaje dirigovanje i vodi školski simfonijski orkestar. Dirigent je hora „Pro muzika“, a po pozivu diriguje i Subotičkom filharmonijom. Muzika je sastavni deo njegove svakodnevice. U profesionalnom i onom drugom smislu.

- Dok pripremam jelo, stalno slušam muziku i mislim da mi klasična muzika puno pomaže u tome, mada volim i zabavnu muziku! Ljubitelj sam naših bendova sa prostora eks Jugoslavije, volim starogradske pesme i često ih slušam, a mađarsku cigansku muziku obožavam! Kada pravim večere, često zovem cigane - zvao bih i tamburaše, ali su jako skupi! Ali zvao sam ih nekoliko puta... Isto tako volim i džez.

RANO USTAJEM, A RANO I LEGNEM - „Nije tajna da vodim jako disciplinovan život, poštujem dnevni red. To sam naučio u „Paulinumu“. Ustajem već u pola šest, izmolim jutarnju molitvu, pa automatski dolazi doručak – nikada ga ne bih izostavio, to je jako bitno za zdrav život (ujutru ne, ali pre ručka uvek popijem jednu rakijicu, a uz ručak vrlo rado vino). Posle doručka sledi ono što je u planu za taj dan. Vikendom, ako imam goste, put vodi na Mlečnu pijacu – sam kupujem, isključivo sam biram robu, imam već neke prodavce i na to jako pazim! Makar bude malo skuplje, princip mi je da podržavam naše proizvođače, a ne neke koji samo „šeftuju“ robom. I radujem se kada nađem nešto kvalitetno. Radnim danima idem u školu, tamo imam časove, a uveče su probe sa „Pro muzikom“. Krajem nedelje uvek uvek smo u Župi, imamo veronauk, radimo sa decom... Imam svoje saradnike (veroučitelj Kristijan Bodić, profesorka engleskog Iboja Reves koja radi sa omladinom, ali kada treba, i čisti, postavi sto, a kada je veća grupa gostiju u pitanju, tu su kuvarica Irenka Tokač koja kuva najbolju supu od morke, i mladi kuvar Andor Kovač). Rano legnem, ne volim velike „žurke“ do ujutru jer onda znam da sutradan nisam ni za šta...“.

Da razmišlja i o muzičkim projektima, dokaz je koncert koji najavljuje – sledeće godine u Sinagogi sa Filharmonijom nastupiće primadona Vera Kovač Vitkai i njena ćerka, dok sa violinistom Žigom Palom priprema Koncert za violinu (Betoven). A da, osim hrane za dušu konstantno na umu ima i hranu za telo, dokazuje najavom skorog otvaranja „Karitasove“ pekare u prostorijama bivšeg Bioskopa „Zvezda“. Da nije situacije oko koronavirusa, objekat bi već bio otvoren. Na našu opasku kako jedva čekamo da se to desi, reći će:

- Čekamo i ja čekam! Naši sponzori su Austrijanci, a Austrija je sad pod potpunom blokadom, sve je stalo, jednostavno ne mogu ljudi izaći. Naši pekari su već bili na obuci, ali treba da dođe još jedna grupa ljudi i mi smo spremni da otvorimo. Naravno, i ja ću raditi, i insistiraćemo na testu bez aditiva, biće isključivo „hend mejd“ - ručna izrada. To želimo da popularišemo.

I opet korak više u shvatanju kulinarstva. A sveštenik u njemu vešto spaja nespojivo:

- Baviti se gastronomijom nije hedonizam, nego otkrivanje stvorenog sveta. Gastronomija je kao moda, umetnost, u svakoj dobi se stvara i menja. Baviti se time, znači baviti se kulturom. Jako je bitno da čovek upozna tu svoju kulturu i preko gastronomije. Naravno, sve sa merom – da li je to kultura vina ili konzumiranje rakije (što mi ovde u Vojvodini imamo). Svakako treba ceniti ono što je naše i ne smemo nikada biti ograničeni. Jednom sam u Čantaviru, na promociji knjige pričao o tome - ako me onda nisu istukli... Rekao sam da Francuzi imaju 700 i nešto vrsta sireva, a ja u ovoj državi jednostavno ne mogu da kupim kvalitetan sir osim kačkavalja i nekoliko vrsta domaćih, što je jako malo, a u Čantaviru ima seljaka koji drže krave, prodaju kvalitetno mleko i uvek se tuže jer država malo plaća. Da proizvode sir, mogli bi ga duže prodavati nego sveže mleko, a i skuplje. Ali mi uvek čekamo neki Deus ex machina, da nešto padne sa neba i reši nam problem!

Ipak, priznaće da ima ljudi koji su savršeni u tome što rade. I to pozdravlja.

- U tome neka kompromisa – čovek je ili maksimalist ili bolje da ne radi ništa! Ja sam takav u kuvanju, i u muzici, takav sam i u onome što radim kao sveštenik - volim savršene stvari i jako mi smeta ako nešto nije tako - kada sto nije postavljen kako treba, ako muzika za vreme liturgije nije napravljena kako je predviđeno... To je ono što i na koncertima čovek nauči, ili kada je prisutan na liturgiji – da sve ima polaznu tačku, svoj cilj i svoj završetak. Isto tako treba izgraditi i jednu večeru od četiri, pet, šest gangova - napraviti uvod, uvertiru, i ljude dovesti do katarzičnog doživljaja koji će čoveka odvesti kući sa osećajem - e, od ovoga sam nešto dobio, shvatio sam nešto od ovoga sveta što do sada nisam...