SUgrađani: Damir Dado Dolmagić - "Šta god da uradim, ja sam porodičnocentričan!"

Na dan objave intervjua (nedelja, 7. april) on i njegova “Dado & Dol Magic Crew” ekipa uveliko je u pripremama za koncert koji će se održati u pozorišnoj sali Doma kulture u (rodnoj mu) Bačkoj Topoli, sa početkom u 20 časova. Tako se, nakon Beograda, Subotice i Kule, nastavlja uspešna promocija albuma “Naživo iz teatra”. Naživo i – uživo. Na podjednako zadovoljstvo publike i autora. Frontmen, pevač i gitarista pomenutog benda, po profesiji pravnik, po hobiju stolar, a po svemu  ostalom (ili pre svega ostalog!) porodičan čovek, otac i suprug -Damir Dado Dolmagić. Večni ranoranilac koji je i danas, baš kao svakog dana, ustao pre svih u kući, pažljivo koračajući po brodskom podu da ne probudi ukućane, i uz miris jutarnje kafe, uživao u jutarnjem zenu - beskrajnom trenu. I baš kao u pesmi “Prvi januar”, zaključio – predivno je… I ponovio ove reči naglas - da se uveri u to da su istinite.

- U Bačkoj Topoli završavam osnovnu i srednju školu (gimnaziju), Pravni fakultet u Novom Sadu. Tri godine radio sam kao pripravnik u Opštinskom tužilaštvu Bačkoj Topoli, a početkom 2010, tada već kao stručni saradnik jer sam položio pravosudni ispit, prelazim u Suboticu - u međuvremenu sam izabran za javnog tužioca. Kada je ugašeno tužilaštvo u Bačkoj Topoli, bilo je – uzmi ili ostavi; ili ćeš preći u Suboticu ili tražiti nov posao! Meni je bilo sasvim u redu da zadržim tužilački posao – jedno vreme sam putovao, a relativno brzo se i preselio…

NADIMAK PA IME - “Roditelji su mi dali nadimak dok još nisam bio svestan sebe, tako da sam prvo saznao da sam Dado i tek posle, kada sam (malo) porastao, shvatio da sam Damir! Taj nadimak je toliko zaživeo - mene su i nastavnici, profesori, zvali Dado. Negde sam i prestao da se borim, pa najčešće kažem - Damir Dado Dolmagić. To “Dado” je i u nazivu benda zato što me ljudi više prepoznaju po nadimku nego po imenu”.

Ovo je osamnaesta godina kako je u javnom tužilaštvu i petnaesta godina kako je naš sugrađanin.

- Tadašnja devojka, sadašnja žena Jelena Obradović (sada Dolmagić), koja je tada živela u Novom Sadu, ubrzo je zatrudnela i pitali smo se - gde ćemo, šta ćemo… Odlučili smo - hajde Subotica! Postali smo Subotičani i totalno nam je leglo! Dok nisam postao porodičan čovek, možda sam i hteo da idem: Beograd, Novi Sad, zbog muzike, ali kada smo dobili decu, osetili Suboticu, shvatio sam da je savršena! Apsolutno se nisam pokajao, baš se dobro osećam! Predrasudu koju sam imao, da su Subotičani zatvoreni, potpuno sam razbio! Imamo vrlo sadržajan socijalni život, jako puno prijatelja, a sve su to relativno novi prijatelji - sa posla, mame i tate dece  iz vrtića, iz škole... Muzika i tužilaštvo dosta su otvoreni poslovi, gde puno ljudi cirkuliše, prolazi kroz naše živote – i moj i ženin. Mada, najbliži sam tome da sam se krajnje subjektivno ustoličio u Suboticu kada sam našao bend sa kojim sviram: Zoran Dukić, Mario Borenović i Robert Garai. Bend čini ljude jako povezanim, posebno ove autorske priče… Ima ona priča da se krajnje bliski prijatelji sreću u osnovnoj ili srednjoj školi, a posle, na fakultetu i u poslovima, to su samo poznanstva, a ja sam imao tu privilegiju da budem blagosloven da relativno u zrelim godinama, negde od nule, steknem bliske prijatelje – mislim na ortake iz benda.

Tako je muzika, kao vezivno tkivo, lepak, spojila jednog pravnika, doktora, ekonomistu i trgovca. Kako i zašto – ko to zna…

- Sveo bih to na jednu banalnu reč – dobrodušnost. To su mnogo dobri ljudi i puno ljubavi postoji među nama. Subjektivni momenat je da smo željni muzike, a rasterećeni u tom pogledu da od nje moramo živeti. Prepoznali smo se u pogledu tog nekog muzičkog senzibiliteta - u rokenrolu koji nije grub, ali ipak je to sve rokenrol! Uživamo u muzici i jedni u drugima.

LJUBAV, A NE NOVAC - “Supruga je po struci ekonomista, iz Bijeljine je došla da studira u Novi Sad,  gde smo se sreli.  Pošto ovde nemamo babe i dede, odlučili smo da ona nekoliko godina ne radi, da malo udahnemo, a sada je treće dete skoro četiri godine, negde je vreme da se i ona vrati svojoj (ekonomskoj) karijeri. Takođe, ona je instruktor joge i ima svoj joga-klub “Santoša” (Santosha). To nije primarna egzistencija, nego ljubav koja je prerasla u nešto - ako mogu da poredim, kao što je meni muzika, to je njoj joga! Možda ponekad nešto zaradi, kao i ja, ali nismo u tome zbog novca…”.  

Rokenrol je pasija, ljubav iz mladosti - ona koje ne prestaje ni onda kada, zbog posla kojim se bavi, duga kosa mora da se skrati, i minđuša izvadi iz uha… 

- Ja sam ozbiljan čovek sa ozbiljnim poslom, ali i dalje imam tu strast prema rokenrolu i ideji rokenrola. Dete sam iz mešovitog braka i nije mi bila bliska ta ideja devedesetih koja je vladala na našim prostorima, i meni je taj neki uslovno rečeno beg u rokenrol bio prostor gde se osećam udobno i legitimno mogu da budem – ja.

A uz rokenrol došla je prirodno - gitara kao reprezentativni instrument (rokenrola). Naš sagovornik pamti privatne časove kod profesora Dragana Dragoslovića koji je sa učenikom prošao kroz ceo program osnovne muzičke škole - klasična gitara. Potkovan i u teorijskom smislu, kao frontmen, lako može da odgovori na pitanje - šta je to što (ti) sviraš… Možda neformalno muzički obrazovan, formalno obrazovanje u pravom smislu te reči stekao je završivši pravo. A sa poslom kojim se bavi, došla je i (velika) odgovornost.

- Javno tužilaštvo učinilo je da budem zreliji, odgovorniji. I sazreo sam negde u Subotici, gde sam vrlo brzo po dolasku postao neko ko radi u tužilaštvu i neko ko je porodičan čovek. Propustio sam Suboticu kao grad momčenja, ali kao neko ko je godinama aktivno svirao, zasitio se tog momačkog načina života i postao porodičan čovek - to jeste moj prioriret. Ja sam (čuo sam negde taj izraz, ne znam ni da li je pravilan, ali je simpatičan) – porodičnocentričan! To znači da ti je porodica centar života. To mi je najvažnije i osećam, šta god da uradim na profesionalnom planu, sa javnotužilačkom karijerom (sutra advokatskom), muzičkom, ako napravim grešku u porodičnom smislu, mislim da ću biti propao čovek! Trudim se da izguram porodičnu priču na zdravim osnovama. Iako sam urban čovek zbog obrazovanja i rokenrola, u tom smislu sam staromodan.

SEDELI I NA STEPENIŠTU - “Na koncertu pred subotičkom publikom u Pozorištu “Deže Kostolanji” ljudi su popunili i prostor na bini, stepeništa, bilo je onih koji su došli, shvatili da ne mogu da uđu, okrenuli se! Baš veliko interesovanje, a nismo znali šta da očekujemo! Jako lepo je izašlo i u tehničkom smislu, sve je izašlo savršeno. Naši sugrađani Damir Vujković i Aleksandar Šećerov radili su tu video produkciju, sada montiramo i ja sam prezadovoljan! Mislim da će ljudi imati šta da vide i šta da čuju. Naš izdavač (“Multimedia Music”) ohrabrio nas je da se bacimo u vatru i van naših mesta, i za 22. maj zakazan je koncert u Domu kulture u Novom Sadu - malo veći zalogaj, ali hajde da probamo da osvajamo i gradove koji nisu „naši”…”.

Troje dece: Aljoša (10), Asja (8) i Anja (3) danas uživaju u zdravom i lepom detinjstvu na prostranom imanju koje se nalazi šest kilometara od centra grada.

- Dugo smo živeli na Prozivci, a pošto i žena i ja imamo taj neki hipi duh, rekli smo - hajdemo u prirodu! Kupili smo tada vikendicu, sada je to kuća, na kraju grada, pola hektara placa, i već četiri godine tu živimo pomalo seoski – ostvarili smo te naše snove da malo pobegnemo od grada. Imam rasadnik tuja. I dosta isprogramiran dan – probudim se, vozim dvoje dece, jedno u školu, drugo u vrtić; onda posao - sprovodim istragu ili idem na glavne pretrese - takozvana suđenja. Ako sam dežuran i ako treba, izlazim i na uviđaje. Posle radnog vremena pokupim decu, stižem kući - ručak i onda, ako je lepo vreme - čupanje korova oko tuja ili folijarna prihrana – šetaš oko tuja i prskaš ih! Ili brušenje nekog drveta… Predveče je tu uvek razvoženje dece na ovaj, onaj sportić – nekad se osećam kao taksista! Ako imamo probu, vratim se kući i stropoštam! Rano zaspim – do deset sam gotov čovek! Ima dosta aktivnosti i postao sam disicplinovan i vredan da bi se sve to moglo izgurati...

U svakodnevnoj borbi sa obavezama i pritiskom koji posao neminovno stvara, lekovito je bavljenje hobijem – u njegovom slučaju “druženje” sa drvetom.

- Stolarija... Kao neki antistres program krenuo sam da brusim drvo - tražim staru drvenu građu (kada se ruši kuća) – drveni rogovi, velike grede, sa tim pukotinama od sušenja drveta, meni su jako interesantni. Koristeći to staro drvo i kanape, pravim lustere raznih oblika. To je sve na nivou hobija jer ljudi koji se time profesionalno bave, imaju ozbiljniju opremu i znanje od mene. Pre svega sam profesionalno pravnik, onda poluprofesionalni muzičar, a sve ostalo je hobi!

ADVOKAT – RO(C)KSTAR! - “Mogu da najavim blisku promenu u svojoj profesiji - za koji mesec postaću advokat! To je često neki prirodan sled kod javnih funkcionera u pravosuđu – da javni tužioci i sudije u jednom momentu pređu u advokaturu. Kod mene je došlo do nekog zasićenja, želje za promenom. I ako me pitate kako vidim sebe za 20 godina, voleo bih da ostane ova žena, ova deca, ovaj bend i ta moja namera da pređem u advokaturu (privantu praksu) da se uspešno realizuje – da budem advokat, ako mogu da kažem advokat rokstar! (smeh). Da ostanem u pravnom poslu i da se ova muzička priča razvija - da izdamo pet-šest albuma i imamo lepu i uspešnu autorsku priču. Za 20 godina deca će već biti velika, važno mi je da imaju pravi sistem vrednosti - da žele da budu porodični ljudi, da budu vredni. I voleo bih da budem deda (smeh)”.

Na toj listi ne smemo zaboraviti da spomenemo i jedan sport koji je na neki način takođe obeležio njegov život - borilačka veština aikido, gde je stigao do drugog “kjua” (kyu). Pauza je usledila po dolasku deteta (“Kada nisam znao gde udaram!”), ali je, po svemu sudeći, privremena jer “imam konstantnu želju da se vratim aikidou”. A i ta subotička “aikido ekipa” je, po priznanju našeg sagovornika, takođe učinila da se još više srodi sa ovim gradom… A šta bolje doprinosi jačanju bliskosti između grada i čoveka, čoveka i ljudi, nego – druženja? Ona spontana, neopterećujuća, koja iz ničega rađaju – sve!

- Jedno takvo imali smo nedavno kod Dejana Čemerlića, velikog prijatelja Zorana Dukića, u Aleksandrovu, gde sam bio prvi put i baš se pozitivno iznenadio. Jedna potpuno relaksirana svirka, svirka van ikakve forme, improvizacija - ne bih rekao ni džez ni bluz, nego svira ko šta hoće! Ne postoji ni tonalitet, ko želi da svira - svira. Da se ljudi opuste. Da se druže. I tu provejava ono što sam rekao za bend - dobronamernost. Sve su to dobri ljudi.

Možda su baš ovakvi ljudi i ovakva dešavanja prava protuteža izazovima sa kojima se suočava na poslu.

- U tužilaštvu se puno radi. Postoji hronični nedostatak ljudi, posao je težak i odgovoran, ali lakšim ga čine sjajne kolege iz Osnovnog javnog tužilaštva. Dakle, dobri su kolegijalni odnosi, ali teške su životne priče koje čovek sluša. To je ružna strana socijalnog momenta – krivično delo nije ništa lepo samo po sebi. Ali, sa druge strane, zanimljivo je. Kada čovek dnevno sasluša deset, petnaest ljudi, deset, petnaest životnih priča, bogati i svoj život. Imam utisak da bih mogao napisati knjigu od utisaka! Ostane mi snažno urezana neka životna priča… Siniša Pavić, scenarista, autor serija koje svi znamo (“Bolji život”,  “Srećni ljudi”…), čitav život bio je sudija Okružnog suda u Beogradu i verujem da su mu sve te životne priče koje je kroz posao susretao, svesno ili podsvesno pružile temelj za pisanje scenarija…