SUgrađani: David Sič - "Ista sam osoba - u orkestru, u bendu, u prosveti"

Muzička škola, radni dan, podne. Iz učionica dopiru zvuci (instrumenata), ispunjavaju hodnike, prelivaju se na ulicu... Prolaznici vole te muzičke pločnike na ćošku između Štrosmajerove i Trga slobode, koji unose boju u tmurni dan, razvedre nas iznutra – ne nosimo zimu u sebi... Jedan je od onih koji stvaraju tu magiju nota - danas sa ove, „profesorske“ strane katedre, a nekada i kao đak ove škole – nestašan, ali muzici odan: David Sič, nastavnik kontrabasa i džez bas gitare, član nekoliko subotičkih bendova, orkestara i filharmonije. Onaj koji muziku nosi - u sebi.

-    Šestoro dece u porodici (Kristijana, Adrijana, Marijana, Mihalj, Gergelj i ja) i svi se bavimo muzikom! Roditelji nisu muzički obrazovani - otac je svirao harmoniku, ali samouk je, autodidakt, ima sluha. I on i majka trudili su se da se deca obrazuju u tom muzičkom smislu, tako da smo svi završili Muzičku školu (osnovnu i srednju). Možda su oni želeli da mi ispunimo nešto šta oni nisu, ali nisu nas terali i siguran sam da od nas šestoro, petoro bi definitivno opet biralo isto! Sestra Adrijana predaje čelo u Somboru, brat Mihalj - fagot ovde u Muzičkoj školi, Gergelj - muzičko obrazovanje u Gimnaziji „Deže Kostolanji“ (i kantor je), Kristijana je učiteljica u školi na Paliću, a Marijana vaspitačica.

Za sebe kaže da je Subotičanin – lokalpatriota. Po poreklu i opredeljenju.

-    I moji roditelji i dede i bake, ne znam do kog kolena, svi su odavde! Otišao sam u Novi Sad da studiram, živeo nekoliko godina u Beogradu, i - vratio se. Smešno je kada pričam o tome, ali činjenica je da sam i kuću kupio na „ulicu i po“ od mojih! Žena je našla tu kuću, rekoh - ne moramo baš toliko blizu, ali kada smo otišli da je vidimo, nije bilo dileme. I tako je ostalo: Novo selo - Peti kvart.

KO KAŽE DA NEMA?! - „Ko kaže da u Subotici nema dešavanja! Evo, večeras – predstava u Pozorištu (Festival „Desire“), klapa „More“ u Sinagogi, i mi (Simfonijski orkestar) u Gradskoj kući!  Dakle, koncert, predstava i još jedan koncert“.

U Novom Sadu završava Muzičku akademiju – diplomirani je muzički umetnik (kontrabas). U osnovnoj školi svira klavir, da bi se za instrument koji je studirao, prvi put susreo u srednjoj školi. Nekada đak Muzičke škole u Subotici, danas je profesor u istoj ustanovi (na klasičnom i džez odseku) – prvo radno mesto i već punih deset godina iza njega.  

-    Pa ti si u ovoj školi! – govore mi drugari koji su išli sa mnom, i zavide mi (smeh). Zaista volim tu da radim i boravim. I nipošto nije isto biti đak ili profesor. Dok sam išao u školu, imao sam, kao i svi, neke probleme koji su mi se tada činili veliki, a sa ove strane gledajući, bili samo neke poteškoće, nešto kroz šta se lako prolazilo – da li treba da vežbam ili gde treba da sviram... Puno dugujem profesoru Filipu Milisavljeviću (uporedni klavir), sa kojim sam imao drugarski a opet profesionalni odnos -  puno mi je pomagao, kao i Jene Barlai, profesor sociologije, koji mi je i dan danas prijatelj (igrali smo i odbojku zajedno). Tu je i Erne Verebeš, koji mi je predavao kompoziciju i muzičke oblike. Nijedan više nije u ovoj školi, ali ostali su mi u lepom sećanju (sa Jeneom popijem kafu kada se sretnemo...).

I baš kao što se on (rado) seća svojih profesora, sadašnji učenici pamtiće - njega. I on njih.

-    Svi moji učenici koje sam doveo do kraja srednje škole, lepo su se snašli. Čak i oni koji su zbog spleta okolnosti otišli ranije, nastavili su školovanje – jedna učenica u Engleskoj upisala akademiju, druga u Budimpešti. Jedan od bivših učenika kojeg cenim i kao muzičara i kao čoveka, jeste Mate Biro koji trenutno radi u pozorištu, svira u nekim orkestrima (jako dobro!), ali mu muzička karijera nije primarna. Ostao je čvrsto na zemlji, što mi je izuzetno drago, i zadržao neke ljudske karakteristike kod kojih uvek težim kada su moji učenici u pitanju. Smatram da je u našoj profesiji lako poleteti - čovek nešto umisli (o sebi) i od tog momenta nema napretka. A on je jedan od onih koji je poslušao to što sam pričao, i uspeo. To mi je najveća nagrada.

IDI NAPOLJE, IGRAJ SE! - „Maternji jezik mi je mađarski, svi smo u porodici dvojezični - to se podrazumevalo, a najlakše je bilo (na)učiti jezik uz društvo na ulici. To je najbolji „Duolingo“! Mama je rekla – idite napolje, igrajte se! I to je to. U početku je bilo: MOJ MAMA; MOJA TATA, i padeži... To se mešalo, i ja sam na akademiji shvatio da, iako pričam srpski, tu još ima da se uči... Učio sam tako što sam čitao knjige - jednu na mađarskom, drugu na srpskom. Paralelno. Čitao na putu, u vozu, i obožavao sam to! Tu sam verovatno najviše knjiga u životu pročitao i nedostaje mi to. Sada šta se dešava kada putujemo – aha, dobro, hajde da uzmem telefon da vidim... I opa, već je pola sata prošlo i samo imam mučninu od toga... Nadam se da ću se vratiti knjizi“.

„Dobra deca, dobri učenici, ključ su i motiv našeg rada“ – istaći će. Tako je bilo i biće. Ono što se razlikuje, jesu generacije – nekad i sad.

-    Svi (stariji) govore - moja generacija je još bila dobra, a posle – jao! To često možemo da čujemo. Ne bih se složio. Svet se menja – ušli smo u eru interneta, sajber „world“-a. Koncentracija, pažnja nam je redukovana. Pitam (se) da li bi školski čas trebalo da traje četrdeset i pet minuta ili da se to vreme skrati jer sa platformama poput „TikTok“-a ili sličnih došli smo do toga da je posle trideset sekundi fokus otišao! Možda sam i previše rekao. Svakih deset sekundi nova informacija! A vreme je osnovna, ključna stvar učenja jednog instrumenta – instant ne može! Postoje tutorijali, video-prilozi – kako na brzinu da naučiš, a cilj predavanja (već se krije u reči „predavati“, znači predati nešto što sam naučio) ne može se ostvariti za tih pet minuta, već zahteva jedan viši i duži proces, i samim tim puno odanosti, posvećenosti. Bez toga čovek teško može da se bavi ovim poslom. Verovatno je i deci danas mnogo teže da se ubace u taj film jer jednostavno ceo svet oko njih (i oko nas) je ubrzaniji - kako god da se okrenemo, ako želim da pogledam film, kliknuću i već gledam!

Kao neko ko je rođen pre 35 godina, zaključiće da je uhvatio poslednji (spori) voz – onaj koji nije podrazumevao ubrzani tempo koji danas živimo. I drago mu je zbog toga.

-    Mobilni telefon dobio sam tek u srednjoj školi, i to onaj „da se zove“ i piše poruka... Ja sam bio učenik koji je u sedmom razredu osnovne škole zaboravio da ode na sopstveni koncert jer sam vozio skejtbord! Bio sam napolju i kada sam došao kući, otac me je pitao – izvini, Davide, da li je trebalo nešto danas... Zaboravio sam! Tako da u potpunosti razumem i rasejanost mojih, i učenika ove škole. Nisam bio najbolji učenik, imao neke bubice, ali nisam bio loš. Svi moji profesori verovatno će se složiti sa mnom kada kažem da sam bio nestašan. U četvrtom srednje imao sam puno opravdanih (i neopravdanih) časova - već je bilo kritično... Razumem današnju decu, ona ispituju granice, pokušavaju da vide dokle mogu da idu... Mi smo specifična škola, manje je učenika, svi se znamo po imenima, znamo ako neko ima neki problem kod kuće, tešku porodičnu priču... I svi imamo obzira. Na početku sam pokušavao da budem ortak sa učenicima (često nastupamo zajedno, sviramo u istim orkestrima), ali vremenom shvatio da to nije ispravno i to je ključ - možemo biti prijatelji, ali ne kolege - sve dok smo u istoj ustanovi i dok nas deli ova i ona strana. Trudim se da budem ista osoba - i u orkestrima i u bendovima i u prosveti. Ne želim da glumim nešto što nisam - za tim nema potrebe. I drago mi je što uspevam.

Osim toga što radi u školi (gde predaje na srpskom i mađarskom jeziku), i voli svoj posao i rad sa decom, naš sagovornik član je i Vojvođanskog simfonijskog orkestra, Subotičkog simfonijskog orkestra i Subotičke filharmonije. Član je bendova: „Blue“, „ContraBayando“, „Sin Seekas“. Nastupa i sa saksofonistkinjom Jasnom Jovićević.

-    „Blue“ je trio koji se vremena na vreme proširuje za još jednog člana – tu smo dr Zoran Dukić, Mario Borenović i ja, kao i sada već skoro naš stalni član Mirko Tomić. „ContraBayando“ je trio koji činimo Miroslav Idić, Zoltan Šanta i ja. „Sin Seekas“ čine: Juli Šoti, Tamaš Pinter, Gergelj Sič, Akoš Dieneš i ja. Sa Jasnom Jovićević stvaram nešto drugačije - kombinaciju svih elemenata sa kojima sam imao dodir što se muzike tiče!

Okrenut umetnosti, i suprugu je upoznao u tom miljeu - rođena u Rumuniji, živela u Mađarskoj, danas Subotičanka, bavi se glumom, frilenser je, sarađuje sa Pozorištem „Deže Kostolanji“ i rediteljem Denešom Debreijem. I sam je otvoren za saradnju, učestvuje u raznim projektima u zemlji i inostranstvu, poput onog u Mađarskoj, gde redovno nastupa kao deo Nacionalnog simfonijskog orkestra. Iako je, zbog prezauzetosti, pon1uđenim opcijama puno puta morao da kaže NE, ovu reč nikada nije i neće reći - svom gradu.

-    Znam da zvuči kao kliše, ali stvarno volim ovaj grad! Često čujem – u Subotici nema dešavanja, posle deset nema žive duše, bla bla... Ali ima! Čovek samo treba da prihvati da mi nismo grad od pola miliona stanovnika; naš tempo je drugačiji, usporeniji smo. Kome taj tempo ne odgovara, taj se verovatno neće dobro osećati. Ja sam onomad, kada sam završio studije, težio ka tome da idem prema Beogradu ili da ostanem u Novom Sadu, ali onda shvatio da ovaj grad puno pruža. I volim da ono malo slobodnog vremena ne provedem u prevozu, da ne putujem sat vremena do nekog dela grada, gde moram da stojim dvadeset minuta i sačekam sedamdeset semafora! Ja sam peške na petnaest minuta od grada, biciklom na deset, a kolima na pet. I moja braća i sestre, svi smo ostali tu, u ovom gradu. To nam je najprirodnije. Tačno je da sam hteo da idem, da vidim, ali vratio sam se – milom. Jer sam HTEO da se vratim.