SUgrađani: Dejan Anđelović - "Kada mi neko nešto brani, tu sam još uporniji!"

Zamišljamo ga pod senicom u dvorištu. Proleće u punom cvatu, on u hladu. Na stolu kafa i rakijica, čaša vode. A oko njega – ptice! One zbog čije pesme ne uključuje radio, one koje sluša (i oseća) i pre nego što je i sam počeo da se bavi muzikom - inspirisan njihovim glasovima… Uvek istim. Uvek različitim. Njihova pesma utkana je i u muziku koju stvara “Iskon” – etno grupa za čije se postojanje ime Dejana Anđelovića vezuje od samih početaka. Jedan od osnivača i aktivan član grupe, svira frulu i tarabuku, pokušavajući i uspevajući da izvorne pesme sačuva od zaborava i uprkos brojnim izazovima - približi ih nekim novim generacijama.

-    Možda se duže bavim uzgojem ptica nego pevanjem. Odmalena sam gajio ljubav prema životinjskim vrstama i danas imam pedesetak vrsta ptica - preferiram ukrasne fazane (najzanimljiviji su himalajski monali), afričke ćubaste morke, razne egzotične vrste živine poput ajam cemani - “crne kokoši” (kompletno je crna, ima crno perje, čak i crno meso)! Tu su i ove male, ptice pevačice: kanarinci, šest vrsta zeba… Šta je svrha? Pre svega - ljubav, a kada se previše namnože (pošto imam i inkubatorsku stanicu i boksove), nešto i prodam. Veći broj ptica nabavio sam iz inostranstva, nešto iz domaćeg uzgoja. Plan mi je da otvorim ornitološku školu u sklopu koje bi bila farma za uzgoj egzotičnih vrsta ptica, kao i smeštajni kapaciteti – to košta, ali tu su IPA fondovi – možda uspem da obezbedim sredstva. To je plan - nakon završetka moje prosvetarske karijere…

Sve to nalazi se u dvorištu njegove kuće u Prvomajskoj ulici.“Doći ćete mi u goste” – poziva, a mi, posle ovih reči i ovakvog opisa, jedva čekamo:-)

-    Prostor nije veliki, ali je dobro organizovan! Čuvam takve vrste koje mogu jedne sa drugima. Napravio sam letnjikovac - nama gušt. Pored se nalazi volijera gde su ptice pevačice. Kafa, rakijica, naravno, i samo ptice, nikakav radio, ništa, samo njihova pesma! Pogotovo sada, u ovo proleće, kada počinje parenje, mali raj…

E, SAD JE OBRNUTO! - “U mojoj porodici svi imaju sluha. Otac je nekad svirao gitaru, majka ima izuzetan glas, sestra je fantastičan vokal (došla do finala emisije “3K dur”, ali je totalno drugi muzički pravac – ona i danas sluša hevi metal!). Odžaci su inače rok mesto, i ja sam tamo imao rok grupu – “Virdžina”. Pošto se etno uvek provlačio u mojoj porodici, frulu sam počeo da sviram više privatno, dok je rok bio zvanično. E, sad je obrnuto! Slušam domaći rok, najviše volim stare rok grupe: “Smak”, “Indekse”... Domaće grupe iz bivše Jugoslavije nekada su gostovale upravo u Odžacima, u diskoteci ”As” koja nažalost ne radi, a bila je veoma popularna, tako da smo imali tu privilegiju da slušamo zaista kvalitetne bendove. Taj se trend nastavio pa ima dosta klinaca danas koji to slušaju, čak u OŠ “Branko Radičević” postoji sekcija rok muzike!”.

Saznajemo da je njegova pokojna baka čuvala stado, imala živinu. Upravo ovo “društvo” (ptica) bilo je ključno da njen petogodišnji unuk počne da svira frulu…

-    Uzeo sam frulu i bukvalno svirao ispred kokošinjca! To mi je prva publika. I to nije slučajno. Pretprošle godine, kada je “Iskon” imao koncert povodom 20 godina rada, književnik Miloš Zubac napravio je komparaciju, povezavši pesmu ptica sa (našom) muzikom (narativ “Ptice”), koji otprilike glasi ovako: Sada je proleće, prolaziš, slušaš ptice… Svake godine čuješ jednu istu vrstu pesme, i imaš svest o tome da je to jedna te ista ptica. Međutim, nije. One se svake godine menjaju - neka je odletela, neka se upokojila, ali je pesma ta koja je ostala. I ta pesma se proteže od iskona, od davnina, i nastavlja svoj život kroz neke druge ptice... On je to jako lepo povezao, tako da verovatno i u mom slučaju postoji ta povezanost sa pesmom ptica.

I ta povezanost, ljubav, traje odmalena.  

-    Od uzgoja ptica pokušali su da me odvrate - posebno roditelji, jer nisu videli smisao u tome, međutim, ja se nisam dao! Tvrdoglav sam bio i što se frule tiče. Kao klinac, kada sam počeo da sviram, trpeo sam kritike. Govorili su mi - ti sviraš frulu u Vojvodini?! Drugari su me “zezali”, međutim, kada mi neko nešto brani, tu sam još uporniji! Tako sam istrajao…

Iako je rodom iz Odžaka kod Sombora, ističe da mu je poreklo - južno.

-    Ako gledamo neku dalju istoriju (pošto sam istraživao naše porodično stablo), došao sam do saznanja da je moja familija iz Grčke došla u Makedoniju - jedan deo i danas živi u Makedoniji, jedan se naselio na jugu Srbije (sa očeve strane, u okolini Vranja, selo Trgovište). Rodbinu imamo i u Boru, sa majčine strane u Nišu i okolini. Ja sam druga generacija ovde, u Vojvodini.

KORENI - “U saradnji sa prof. dr Draganom Vukasovićem, nastala je pesma čiji je on autor teksta, a Nebojša Brdarić i ja napravili smo kompletan aranžman. Pesma govori o toponimima na Kosovu i Metohiji. Pre dve nedelje bio sam na Kosovu, gde smo dogovorili snimanje spota, uz blagoslov Eparhije raško-prizrenske, tako da će se već možda sledećeg meseca, ukoliko dobijemo sredstva iz fodna za kulturu, snimati spot te pesme koja govori o korenima reči i daje odgovore na pitanja - zašto se Prizren zove Prizren; Đakovica – Đakovica, a Vučitrn – Vučitrn...”.

Iz malih Odžaka odlazi u veliki Beograd – godinu dana bio je pitomac Vojne akademije u Beogradu, ali, kako kaže, poznata svojeglavost učinila je svoje, i on se prebacuje na Učiteljski fakultet u Sombor. Tamo je, osim diplome, stekao i nešto (mnogo) vrednije.  

-    Upoznao sam svoju suprugu koja je Subotičanka (ona je učiteljica, radi u OŠ “Sonja Marinković”). Odmah smo počeli da stanujemo zajedno, ‘99. se venčali, posle godinu dana dobili prvog sina – Dimitrija, koji je studentsko dete. Mi smo praktično četvrtu godinu završili sa našim najstarijim sinom! Posle šest godina dobili smo blizance - Vukašina i Uglješu. Sva trojica imaju talenta, sluha, ali su povučeni što se muzike tiče. Dimitrije je evropski i svetski šampion u karateu (crni pojas, drugi dan) – radi i kao karate trener i sudija; trenutno pauzira na Fakultetu sporta i fizičke kulture. Blizanci su u Tehničkoj školi, Uglješa se bavi editovanjem, i to uspešno, pravi neku svoju muziku. Stariji je veren, a mlađima su samo devojke na pameti, to im ne zameram (smeh).

“Subotičanin” je zvanično od 2001. godine, a pre toga dolazio je, kao i mnogi, na Buvljak, i nekoliko puta sa drugarima. Do tada je stekao radno iskustvo kao novinar somborske TV “Spektar”, osnovao i Montesori školicu (“Ježeva kućica”)… Ali to su već bili lakši (i lepši) poslovi. One teže ostavio je iza sebe.

-    Ne računajući sve honorarne poslove koje sam radio preko studentske zadruge, moje prvo radno iskustvo jeste - njiva! Tu sam dobio svoj prvi honorar. Godinama sam se takmičio kao frulaš, a sva ta takmičenja iziskivala su određene novčane izdatke. Moji su bili skromnih primanja, i ja sam morao da radim da bih mogao da idem na takmičenja. Istovarao sam kamione: drva, cement, kreč! Radio kao konobar - služio hranu i piće. Kada sam počeo da studiram, zaposlio sam se kao radio-novinar, voditelj, a moje prvo ozbiljnije zaposlenje bilo je ovde, u Subotici, u OKUD-u “Mladost”.  

RODITELJI = DRUGARI - “Putovali smo... Najviše po Srbiji - ja sam lokapatriota i smatram da čovek prvo treba da upozna državu u kojoj živi pa onda može da ide dalje. Sa “klincima” sada slabo putujemo, ali supruga i ja dosta – i kada imamo neki koncert van zemlje, potrudim se da jedno mesto obezbedim za nju. Zanimljivo je da u poslednje vreme najčešće putujemo sa mojim roditeljima! Oni nisu mnogo proživeli u životu jer su se rano uzeli. Sada, kada smo mi došli u te godine da deca idu svojim putem, svake godine planiramo neko zajedničko putovanje sa mojim roditeljima – nas četvoro smo više drugari, nego što imamo odnos roditelji - deca. Kažu da se svekrva i snaja ne slažu, a moja majka na moju suprugu gleda kao na ćerku! U stvari, sada više kao drugaricu. Bože zdravlja, ove godine planiramo Sokobanju, prošle godine bila je istočna Srbija... I da posetimo naše korene...”.

Po struci profesor metodike i nastave muzičkog vaspitanja (danas na doktorskim studijama!), bilo je logično da će zaposlenje potražiti u – prosveti.

-    Prva škola u kojoj sam radio bila je OŠ “Đuro Salaj”. Tu sam predavao “sve i svašta”, ali uvek bio priman na određeno - preko leta mi daju otkaz i 1. septembra počinjem da radim. A tri meseca nemaš primanja! Zato sam svakog letnjeg raspusta radio za špedicije - pratnju vozila, a pored toga ugrađivao alarme i interfone. Čudo! Samo da bih uspeo da prehranim porodicu... Radio sam i u osnovnim školama “Matko Vuković” i “Miloš Crnjanski”. Po struci učitelj, ali bio sam i nastavnik, bibliotekar, učitelj u produženom boravku, odeljenjski starešina pa odmah dobio prvi razred! Radio sve, samo da preživim. Godine 2018. prešao sam u “Kizur”, gde sam i danas.

Kao direktor OŠ “Kizur Ištvan” obavlja, kaže, odgovoran posao koji ima prostora za kreativnost. Na zapažanje da je reč o školi koja važi za jednu od najboljih, skromno će reći:

-     Jeste, i to je isključivo zahvaljujući kolektivu! Za to je zaslužan kolektiv; mi, direktori smo prolazna faza i ono što “Kizur” čini školom od kvaliteta jesu ljudi koji tamo rade - od pomoćnog osoblja do nastavnika. Ulažemo u sport, napravili smo kompletno nove sportske terene, završili sanaciju dela školske zgrade, radimo učionice, sredili produženi boravak da klinci mogu da provode kvalitetno vreme. Za sve naše đake postoji besplatna folklorna sekcija “Trokorak”, koju vodi Stevan Tonković Pipuš, sekciju modernog plesa koju vodi koleginica Timea Koša. Tu su nezaobilazni “Iskončići”, koje sam prepustio koleginici Nataliji Lukić koja to fantastično radi. I “Iskončići” i folklorna sekcija otvoreni su, ne samo za naše učenike, nego za svu decu koja izraze želju. Želimo da pružimo deci aktivnosti koje će ih malo “odlepiti” od novih tehnologija (koje su korisne, ali ne valja preterivati).

Upravo onu aktivnost koju je i sam imao i ima u grupi čiji je član. Od starog “Iskona” (osnovanog 2001) danas je ostalo njih petoro: osim našeg sagovornika, tu je Balša Pešikan, Ognjen Šućur, Milanka Nastasović i Olja Njaradi. Grupi se opet pridružio i Leonid Pilipović, dok je novi član – Nebojša Brdarić, bivši Dejanov učenik.

- Za uvođenje frule u u Muzičku školu u Somboru zaslužna je upravo porodica Brdarić sa kojom delim prijateljstvo dugo 20 i više godina!  Uspeli su u naumu da se otvori etno odsek, gde sam bio nastavnik. Punih deset godina radio sam uporedo u Subotici i Somboru, putovao... Nije bilo lako. Zanimljiv je podatak da smo se čak 13 puta selili – Sombor i Subotica zajedno. I tek nakon provale u naš stan u ulici Aksentija Marodića u Aleksandrovu (lopovi sve odneli: televizor, video-rekorder, čak i kreme za decu i pelene koje smo pripremili pošto je supruga bila trudna!), poludeo sam, podigao stambeni kredit, kupio svoju prvu nekretninu u kojoj i dan danas živimo i otplaćujemo...