SUgrađani: Dejan Malagurski - "Prvi film - kao babini zubi!

Od trenutka kada je, kao školarac, u ruke uzeo mamin „Zenit“ i krenuo da fotografiše ono što mu se u tom trenutku (u)činilo zanimljivim, prošlo je mnogo vremena. Danas je u njegovim rukama moderan foto-aparat, iza njega godine iskustva i rada, hiljade i hiljade objavljenih fotografija, svakodnevni susreti sa ljudima, ustajanje u dva noću – po potrebi, i lepe priče i opasne situacije, bezbroj kafa i cigareta... Suboticu u prste poznaje. Subotičane – takođe. A koliko njih poznaje njega? „Gde si? Kako si? Šta ima novo?“- pitaju u prolazu. A Dejan Malagurski kratko odgovara dok hita na novi zadatak sa potpisom sajta subotica.com – firme u kojoj je zaposlen, poslovne porodice u koju je svojevremeno pozvan i oberučke dočekan.

- Radiš ono što voliš, to je suština! Svoj posao ne smatram nekom velikom umetnošću, iako se prilično razlikuje od onog sa određenim radnim vremenom. Svaki radni dan je drugačiji. Posao je lep, uzbudljiv, zanimljiv, ali i vrlo naporan, iako to možda i ne izgleda tako. U većini slučajeva ti znaš šta ćeš raditi sutra - nekad je to prepodne, nekad poslepodne, nekad i pre i posle, a kod mene nekad je dan, nekad je noć, ne znaš šta te čeka. Zato je teško. Ja, na primer, 23 nove godine nisam proveo kod kuće – dočekujem ih radno.

Fotografije: Damir Vujković

NE VOLIM! - „Ne volim da ustajem rano! (smeh). Nikada nisam. Kada moram, kada je Dužijanca ili nešto slično, ustanem u šest ili ne legnem uopšte! Odradiću svoj deo posla, ali jako mi teško padne. Kada je optimalno vreme za buđenje? Trudim se da sam u devet sati budan i polako se pripremam za posao... Ritual? Kafa i cigara - bez toga ode ceo dan, ne vredi! Da ustaneš iz kreveta i odmah skočiš na teren - ja nisam taj tip. Pre ću naviti sat ili nekom reći da me probudi da bih prošao taj svoj ritual...“.

Laicima posao foto-reportera zvuči strašno uzbudljivo. Možda ipak malo manje kada vas probude u gluvo doba noći i izvuku iz kreveta...

- Poslednja takva situacija bila je dojava o fizičkom napadu na jednu ženu kojoj su pretili. Kontaktirala je našu redakciju i ja sam u dva noću išao tamo, na lice mesta. Na sreću, sve je prošlo bez posledica. A bilo je i opasnih situacija – 2008. godina i protesti povodom proglašenja nezavisnosti Kosova. U gradu su razbijeni neki izlozi, bilo je incidenata ispred ambasada... Mi, novinari i foto-reporteri, prolazimo ispred zgrade „Subotičkih novina“ i ja samo primetim da se neko zaleteo u mene i udara me pesnicom u glavu! Sva sreća, bilo je zimsko vreme i imao sam vunenu kapu, malo mi se zamantalo, ali bio sam dovoljno svestan toga da vidim da dolazi još ljudi spremnih za tuču. Tog momenta, koleginica je viknula sa prozora - oni stanu i, hvala bogu, ja dobro prođem. Da nije, bilo bi gadno... Ali i to shvatam kao deo posla.

Na ovu poslednju konstataciju – da čak i ove opasne situacije prihvata kao deo posla, ne dozvoljavajući da ga poremete, izbace iz koloseka, ne žesteći se i ne zahtevajući odmazdu i osvetu, glasno primećujemo da ga ljudi u gradu generalno i doživljavaju kao osobu koju je teško iznervirati. A oni koji ga površno poznaju, dodaće i da je distanciran, možda hladan?!

- Mora da bude ravna linija! Trudim se da tako bude, da se distanciraš jer ne možeš u sve ulaziti. To je onda gnjavaža. Da te neko vuče za rukav... Bolje je da napraviš distancu. Naravno, sve pošteno, korektno, ali ne ulazim u neku dublju priču. Šta može da me iznervira? Uzaludno trošenje vremena! Nije problem ni da se radi, ni da se trči, ni tamo ni ’vamo, ali sve u granicama normale. Jako ne volim kada nekog dugo moram da čekam, a dogovorili smo se. Ali to je tvoj minus, ne moj!

STRAŠNE EMOCIJE - „Najviše volim socijalnu fotografiju - štrajkovi, migrantska kriza... to je nešto u čemu sam davao sve od sebe, tu su strašne emocije, najiskrenije, najjače, naj naj naj! Ima lepih emocija na svadbama i proslavama, ali to je to - svadba i ti si pripremljen za taj čin, a ovde ne!“.

A i njegov, kao i svačiji, put karijere satkan je od tih „pluseva i minusa“, poleta i padova, pokušaja i odustajanja. Važno je da je, kada se sve podvuče, saldo pozitivan. Poslovni. Životni. Kako god.

- Blesave devedesete, nije bilo ničega osim dovoljno slobodnog vremena - otišao sam kod „Foto Ane“ (Ana Vojnić Purčar, prva žena fotograf u Subotici, otvorila foto-studio 1939 – prim. aut) i tamo kupio film. Napravio sam neke fotografije i odneo film. Kada ga je žena razvila, sećam se da je rekla - ovo su kao babini zubi! To je ona situacija kada je jedan negativ preeksponiran, jedan podeksponiran, nema ništa, samo crne, bele fleke, baš kao - babini zubi! Objašnjavala mi je kako da fotografišem, kako konje na hipodromu, a kako – spomenike na groblju! Uvek je spominjala te spomenike... Objasnila mi je i kako funkcioniše ekspozicija, učila me je. Fotografisao sam grafite na tadašnjem Radničkom univerzitetu, političke parole – Slobo, Tuđman, ali i naslovne strane knjiga publiciste Dejana Lučića, koje je tata kupovao. Bilo je to gadno vreme, sve je bilo skupo, nije se imalo para za razvijanje filmova i tu prekidam.

Ipak, sudbina je htela da se fotografiji nakon izvesnog vremena - vrati. Iz poslovne saradnje sa Dejanom Vukovićem, izrodila se radnja „D&D Photo“ u Ulici braće Radić, koja je imala fantastičan start.

- Paralelno sa tim poslom nastavlja se i moje obrazovanje na polju fotografije. U radnju je dolazilo puno profesionalaca, učili smo od njih, fotokopirao si svaku knjigu koju si uspeo da nabaviš! Godine ’99. odlazim u rezervu. Po povratku posao ide sve slabije, i kada su mi u „Subotičkim novinama“ (koje su u međuvremenu privatizovane) ponudili mesto urednika fotografije, pristao sam da bih rasteretio radnju. Jedno vreme radim paralelno, ali to su bile teške godine, do tada ljudi se vrate sa mora i donesu deset filmova, a posle ’99. na jednom filmu imaš i krštenje, i Uskrs i Božić i Novu godinu! Bilo je manje para, a postepeno kreće i digitalna fotografija za koju mi tada tehnološki nismo bili spremni. Zato se komplet prebacujem u „Subotičke novine“.

U pisani subotički medij sa dugom tradicijom, dolazi obogaćen iskustvom koje je stekao radeći za „Dane“, „Politku ekspres“...

- U početku je bilo super, ali posle mesecima nismo primili platu! Ali svi smo se zainatili, bila je dobra ekipa, okupljali smo se i po kućama, izlazili - kad imaš zajedničku nevolju, onda se svi skupe i sve je u redu. Tako smo istrajali do sledeće privatizacije i ja sam do pre tri godine radio u „Subotičkim novinama“.

OD NJIH UČIŠ! - „U fotografiji je potrebna konstantna nadogradnja i zato moram da spomenem starije kolege. Strahovito volim da vidim šta se dešava u svetu fotografije, da vidim radove kolega, posebno Gorana Tomaševića koji je dobio Pulicerovu nagradu. Od Subotičana spomenuću pokojnog Zlatka Jovanova, pa Mikloša Hevera, Atilu Kovača, Mihalja Novaka... - kolege od kojih si imao i imaš šta da (na)učiš“.

U međuvremenu već sarađuje sa sajtom subotica.com, a kada im se zbog proširenja obima posla ukazala potreba za stalnim fotoreporterom, pozvali su ga, i poziv je prihvaćen.

- Subotica.com je jedna moderna, mlađa redakcija gde stičeš nova iskustva, upoznaješ nove trendove. Dopalo mi se njihovo opredeljenje, njihov način rada. Upoznao sam Gorana i Miloša, vlasnike sajta, jako su korektni. Miloš je za spoljnu saradnju, tipa marketing i prodaja, a mi, zaposleni, imamo najveću saradnju sa Goranom, koji je urednik sajta, organizator terena i informative. Uvek možemo da popričamo, da se dogovorimo, ali vrlo je bitno da se zna hijerarhija i šta je čiji deo posla. Jedino na taj način sve dobro funkcioniše. U redakciji nas ima petoro, svi se prilagođavamo i učimo jedni od drugih. Jaka redakcija koja te gura napred!

„SUGRAĐANI – PRVIH STO“ - „Skoro pune dve godine, bez i jedne nedelje pauze, fotografisao sam za ovu rubriku, za SUgrađane. Bilo je to jedno prelepo iskustvo! Pratiti sto Subotičana! Mislim da je u današnje vreme, kada vek traje dan ili dva, jako bitna stvar da ostane trag, da se setiš sto ljudi koji su nešto značili, radili i uradili u životu. Biti deo toga je strahovito velika stvar! I svaki SUgrađanin bio je na svoj način specifičan i nijedan nije bio „težak“ ili „lak“ - svi su oni to što jesu. Fizički slikati sto ljudi nije lako, ali bilo je jako lepo, pogotovo kada imaš na umu da je to sto ljudi koji su značili ili znače Subotici. Propratiti istoriju toga velika je stvar i jako je lepo što će ti zapisi ostati i na sajtu i u pisanom izdanju - da će se nekada neko moći setiti tih ljudi...“. Uz osmeh ga pitamo ima li snage za drugih sto? „DA!“ – sledi nedvosmislen odgovor.

Iako je želeo da stekne diplomu šumarskog tehničara, splet okolnosti odveo ga je u Politehničku školu, gde završava grafički smer - ručni slovoslagač. Nedavno je vanredno upisao četvrti stepen želeći da završi i školu za fotografa, ali od posla ne stiže. Sačekaće... „Škola“ mu je već u genima jer su se i otac i majka amaterski bavili fotografijom.

- Otac je u penziju otišao iz „Napretka“, a majka kao šef računovodstva iz Studentskog centra. Oboje su se bavili fotografijom i imamo „grdilo“ porodičnih fotografija – silne kutije, albumi... Sve je kod sestre koja to ljubomorno čuva i treba joj dva stana da sve to potrpa! Ona je zadužena za taj deo. Ja nisam već davno listao, mogao bih već...

A neke nove porodične (foto) uspomene ispisuje sa dugogodišnjom devojkom, sa kojom živi. Osim međusobne, povezuje ih i velika ljubav prema životinjama, posebno psima, a nisu izostala na priznanja za humanitarni rad. Lično smo nekoliko puta prisustvovali situaciji kada, ugledavši gladnu kucu na ulici, naš sagovornik zaustavlja auto i iz prtljažnika vadi veliku vreću hrane za pse (koju uvek ima sa sobom), zahvata punu šaku i nosi pred crnu njušku koja ga pozdravlja i zahvaljuje se dugo dugo...