SUgrađani: Đerđ Boroš - "Vratiću se i nastaviti tamo gde nisam završio..."

Prošao je devedesetu (ne krije). “Rad srca na ... posto, pijem lekove, malo jače” – otkriva. A opet, užurbanim korakom penje se stepenicama do svoje radionice, svog ateljea, svoje druge kuće, udobno smeštene u potkrovlju MKC “Nepker” (Trg Lajoša Košuta 4), govoreći usput šta je od jutros sve uradio i šta ga još čeka - od kupovine princes krofni na Mlečnoj pijaci (za unuke!), do transporta istih (plus ručak!) do Palića, gde živi ćerka sa porodicom. A u međuvremenu – umetnost. Ona ga nikada ne napušta. Ipak, za sebe će reći da je prevashodno pedagog pa tek onda umetnik. Đerđ Boroš, rođeni Subotičanin, grafičar, slikar, dizajner; likovni pedagog u penziji, ceo radni vek vezan za OŠ “Jovan Mikić”, više od dve decenije vodi likovne radionice za decu i odrasle. I dalje je neumoran. U čemu je tajna?

- Do 34. godine trenirao sam vaterpolo u VK “Spartak”, aktivno se bavio sportom dok mi se ćerka nije rodila. I mnogo mogu tome da zahvalim jer sam na neki način naučio da u životu nisu samo pobede, ima i puno poraza, ali i to treba čovek na nogama da izdrži - i uspeh i neuspeh. I to mi je dalo neki okvir u životu, sve tako gledam - i posle silnih operacija (da ne nabrajam koliko tih bolesti sam imao), ja sam uvek išao tako da ću se vratiti i nastaviti tamo gde nisam završio...

Talenat koji poseduje prepoznao je u drugom razredu Gimnazije, uz pomoć, kako kaže, izvrsnog pedagoga Šandora Ivanjoša, koji je držao likovnu sekciju za gimnazijalce.

-  Osećao sam da mi je to potrebno, prijavio se, a profesor je verovatno u mojim radovima video neku “fantaziju” i savetovao me da se, ukoliko želim, opredelim za ovu struku. Nisam se dvoumio. On je bio toliko agilan (zajedno sa profesorom Milanom Mijačevićem koji je takođe predavao likovno) da su organizovali internu izložbu, konkurs za učenike, gde sam prvi put dobio nagradu za slikarstvo, a drugi put za grafiku. Sećam se, prvu grafiku uradio sam tako što sam kod kuće ukrao dasku za sečenje luka, da bude ravno, naoštrio nož i izrezao prvi rad! Danas, kada bih to nekom rekao, smejali bi mi se...  Tu grafiku još uvek čuvam.

STRUČNI RAD ISPRED POLITIKE - “Pro Urbe”, “Dr Ferenc Bodrogvari”, Oktobarska nagrada... samo su deo niza priznanja koje je dobio. Ostaće upamćen i kao osnivač Centra za likovno vaspitanje kroz koji je prošlo više od dve stotine učitelja i nastavnika; kao osnivač Međunarodne likovne manifestacije “Ex libris”, a izložbama koje je imao, ne zna se broja! “Najznačajnije su mi nagrade koje sam dobio za stručni rad, recimo”Jovan Popović”, nagrada za najboljeg likovnjaka u Vojvodini, kao i nagrada “4. maj” za najboljeg likovnog pedagoga u Srbiji, a tu je i počasna nagrada za najboljeg podagoga Jugoslavije. Ostaće žal što nisam dobio priznanje za najboljeg nastavnika Vojvodine – “Partizanski učitelj” – iako me je predložilo nastavničko veće, dalje se nije išlo jer komitet je tražio mišljenje o meni i dobio odgovor - politički i društveno neaktivan! U to vreme ja sam bio predsednik Udruženja likovnih pedagoga Subotice, član stručnih tela, predsednik Društva likovnih pedagoga Vojvodine, član uprave “Spartaka”... Ako to nije dovoljna društvena angažovanost, onda ne znam šta je... Ipak, politika je presudila”.

Viša pedagoška škola u Beogradu (slikarstvo u klasi prof. Ante Abramovića) pružila mu je, kako ističe, mnogo što se stručnog znanja tiče, ali ne i - pedagoškog.

-  Bilo mi je jako ugodno što su naši profesori, akademci, hteli od nas napraviti male umetnike, ali što se pedagogije tiče, stvarno ništa nismo dobili, i zato, kada sam prvi put dospeo u školu i dobio razred, jednostavno nisam znao šta da radim! Da se ne izrazim neprikladno - pune gaće! Plus, bio sam mlad, imao 21 godinu, jednostavno sam se uplašio... To je bilo u sadašnjoj školi “Ištvan Sečenji”, gde sam kratko radio, a kada sam otišao u “Mikić”, došao sam do zaključka da treba raditi drugačije nego na akademiji, gde smo radili gipsane figure, mrtvu prirodu, ljudsko telo... I u početku sam mislio da tako treba i sa decom. Totalno sam pogrešio! Kada sam poslao kolekciju od sto radova na izložbu u Novi Sad, a oni samo dva izložili, bio sam besan, seo na voz i kada sam pogledao ostale radove, shvatio da pogrešno radim. Zato sam doneo odluku da ću samostalno studirati metodiku likovnog i tome posvetio deset godina mukotrpnog rada. U to vreme nisu tražili pripreme za časove, a ja sam se za svaki čas pripremao - kupio mašinu za kucanje, otkucao, i ne samo to, nego posle svakog časa zabeležio šta sam postigao, gde sam pogrešio...  

KOME DA POMOGNEMO AKO NE – DECI?! - “Naš dan za unuke je ponedeljak, sreda, petak, a ako roditelji moraju da otputuju, onda i subota i, normalno, nedelja. Druga dva dana tu je druga baka (Gabrijela Tumbas). Ćerka je stomatolog, zet direktor Više tehničke škole, zauzeti su, rade dok ima posla. I pre nego što smo ovaj “posao” primili, oni su nas konsultovali – da li biste mogli... Pa kome da pomognemo ako ne deci?!”

U OŠ “Jovan Mikić” proveo je punih 40 godina. Ističe da je na poslu dao sve od sebe, a školu voleo kao svoju kuću! Iza njega ostale su tri grafičke prese i keramička peć koja je ovu školu činila jednom od najopremljenijih (za časove likovnog) u Vojvodini. Iz učeničkog ugla, važio je za nastavnika kojeg su se đaci možda pomalo i plašili, ali ga pre svega – cenili.

-    U to vreme magnetofon je bio čudo i ja sam ga nosio na časove, puštao muziku i onda oni u početku lepo rade, ali štos je u tome, kako je išla muzika, oni su sve glasnije i glasnije pričali i onda sam rekao – stop, više nema muzike, hajde da radimo! Ili sam čas počeo pitanjem – da li želite da vam ispričam dva vica i posle da radimo, ili da razgovarate pet minuta (da se oni malo opuste) pa ćemo onda raditi. Čak sam se i šalio – kada pitam da li sam vam ovaj vic već pričao, vi nikada nemojte reći - jeste, uvek kažite – niste, i obavezno posle toga treba da se smejete jer drugi put neću pričati! (smeh).

Naglašava da je školu voleo kao svoj dom. I danas ga redovno pozivaju na proslavu Dana škole, na kojem je, odlazeći u penziju, obećao da će svake godine najboljem likovnjaku pokloniti svoju sliku! I tako već 28 godina... Zahvaljujući njemu, u školskom holu nalazila se bista Jovana Mikića (rad Save Halugina) za čije se postavljanje izborio, uprkos nesaglasnosti tadašnjeg direktora škole. Sa žaljenjem će konstatovati da je pre desetak godina bista iz hola preneta u dvorište, odakle su je - ukrali. Ubrzo po odlasku u penziju, usledio je poziv iz MKC “Nepker” gde prihvata da vodi likovnu sekciju za decu i odrasle (“Olah Šandor”).

-    I jedno i drugo i danas je aktuelno, svake godine u junu imamo godišnju izložbu. Tu se osećam kao u svom ateljeu, i treba da izrazim veliku zahvalnost upravi koja je prepoznala da je, osim folklora, i likovna umetnost potrebna jednom ovakvom centru. Imam nekoliko desetina polaznika, a radionice se održavaju subotom prepodne sa decom i utorkom popodne sa odraslima – to je već uhodano. Radove šaljem na konkurse – za nas znaju i u inostranstvu.

SIMPATIČNO „HÁT” - Maternji jezik – mađarski, provlači se i dok priča srpski, i to simpatičnom i čestom upotrebom rečce „Hát” (ekvivalentu veznika „pa” u srpskom jeziku). Tako protkan govor slušaocu drži pažnju, a rečenice dobijaju posebnu, živu i blisku notu”. Hát, gospodine Boroš, hvala za intervju!

Pored tri ljubavi koji je imao (škola, umetnost, vaterpolo), prva i(li) prava jeste supruga Marija sa kojom je u braku 55 godina!

-    To je posebna priča – kako smo se upoznali. U učionicama je sve bilo oblepljeno radovima, nije bilo dovoljno mesta za prezentovanje, i često sam morao kucati eksere kada želim staviti novi rad. U Likovnom susretu sam video da imaju neku gvozdenu lajsnu pored plafona i rešio da je i mi postavimo – radove ćemo kačiti i samo menjati. Pomoćni radnik koji je trebalo da uradi taj posao bio je tako spretan da ni čekić nije znao da uhvati pa sam obukao kratke pantalone i neku otrcanu majicu, vezao kosu maramom, i počeo da bušim zid, udaram tiple...  Odjednom u učionicu ulazi jedna plava gospođa, pita gde je uprava, a ja na lestvama kao pravi munkaš (smeh). Posle dolazi direktor, pita – da primimo koleginicu za srpski jezik. Kažem – primi! Kada su usledila odeljenjska veća, ona pita kako to da su u ovoj školi i pomoćni radnici na sastancima?! (smeh)

Marija je bila ponosna, ali udvarač uporan, i posle jednog školskog izleta koje je prekinulo nevreme, i džentlmenski pozajmljenog džempera, sve se promenilo! Sa suprugom, koja je rodom iz Sombora, prekinuo je podstanarski život (baš kao i ona), skućio se i uplovio u vode u kojima pliva i danas. Zanimljivo je da je u OŠ “Jovan Mikić”, osim supruge, bio zaposlen i rođeni brat (blizanac) našeg sagovornika, kao nastavnik matematike. Zato je ova škola za njega (mnogo) više od radnog mesta. To nisu samo godine. Tu je (is)pisan život...