SUgrađani: Đorđe Kuburić - "Kažu mi da sam ispred i van vremena..."

Nekada je bio mladi, ambiciozni i razbarušeni student književnosti. Danas, u zrelim godinama, sa diplomom profesora jugoslovenske i svetske književnosti, ostvaren na mnogim poljima, zadržao je tog razbarušenog dečaka u sebi. Nije se promenilo ništa. Samo kulise. Zaljubljen u književnost, u reč, u misao, kao prvog dana - Đorđe Kuburić danas je okružen knjigama u školskoj biblioteci, druži se sa domaćim i stranim piscima u književnoj koloniji, dok u sebi promišlja pesmu koju stvara... Iza njega je devet zbirki. “Nikad se nisam gurao, nisam nikada nikog zamolio da napiše prikaz moje knjige, niti da mi organizuje književno veče, nisam pritiskao članove žirija...” – reći će “pesnik izabrane margine”, kako ga je nazvao književni kritičar Vasa Pavković, pišući pogovor za jednu njegovu knjigu.

-    Književnost je, zapravo, ono što me određuje, nešto što mi imanentno pripada. Pesnik sam, prevashodno. Objavim, u periodici, tu i tamo, poneki esej. Dugo sam se bavio književnom kritikom. Kao pesnik, i, uopšte, kao osoba posvećena književnosti, stekao sam određenu afirmaciju. Nisam baš u prvom ešalonu, ali o  mojim knjigama je pisano, pozivan sam na književne večeri, festivale, kolonije i tribine, ima me u pokojoj antologiji, preveden sam na više jezika... Iako se skoro svaka moja knjiga našla u užim izborima za neku od prestižnih književnih nagrada, počastvovan sam tek jednom: dobio sam “Lenkin prsten”, koju dodeljuje Dom kulture Srbobran, za najbolju ljubavnu pesmu. Ako mi je već sudbina dodelila samo jednu nagradu, ovu volim više nego da sam počastvovan nekog prominentnijom i “važnijom”. Lenka je najlepša i najplemenitija pesnička slika. A Lazu Kostića, tog genija, doživljam kao svog svojevrsnog neuporedivo mudrijeg, nadarenijeg i luđeg alter ega.

LEPA VREMENA - “Pre nego što sam došao u Suboticu, već sam objavljivao u “Rukoveti” i poznavao Milovana Mikovića. Kada sam se doselio, upoznao sam Boška Krstića, i počeo da pišem za “Subotičke novine”. Vremenom, saradnja je rasla, i intenzivno sam, iz broja i broj, objavljivao filmsku i pozorišnu kritiku, ali i druge napise, mahom vezane za rok scenu i književnost. Redovno bismo se okupljali petkom, u redakciji, na kraju radne nedelje, i relaksirano ćaskali o svemu i svačemu, uz pićence. Osim domaćina, Boška i Milovana, bili bi nazočni još neki tadašnji ili bivši članovi redakcije (Laza Merković, Tomislav Vojnić Kira, Milenko Popadić Pop, Laca), kao i drugi dragi sagovornici (Bela Duranci, Augustin Juriga, Raša Babin, Josip Buljovčić, Voja Sekelj, Pera Vukov, Slavko Matković…). Behu to lepa vremena”.

Laza Kostić i njegovo stvaralaštvo predmet je izučavanja i na časovima srpskog jezika i književnosti. Rad u školi – prilika da oblast koju voli približi i nekim novim klincima...

-    Dok sam studirao, ni u ludilu mi nije padalo na pamet da ću ikada raditi u školi! Bili su to počeci mog itegrisanja u  tzv. književni život, bavio sam se i novinarstvom, i to vrlo intenzivno. Bio sam rok kritičar. Išao na koncerte, intervjuisao značajne face (Dado Topić, Boris Bele, Goran Bregović, Džoni Štulić, Vlada Divljan…). U redakciji sa kojom sam sarađivao, vremenom sam se izborio za stalnu rubriku posvećenu rok kulturi koja se prostirala preko cele jedne strane, imao sam svoj sto, u okviru kulturne rubrike autonomno sam uređivao jedan segment, bio sam vešt mladi polemičar. Sasvim ozbiljno mi je bilo najavljivano da me tu čeka profesionalno radno mesto nakon što diplomiram. Ali, ne lezi vraže! To se sticajem okolnosti izjalovilo. Dva meseca nakon što sam diplomirao, ponuđeno mi je mesto nastavnika u Novom Žedniku. Prihvatio sam teška srca. Molio sam boga da me ne prime, iako je bilo posve izvesno da hoće. Ti prvi dani u školi za mene su bili šokantni. No, nekako brzo sam uspeo da se prilagodim novim okolnostima. Počeo sam da razumevam  kako to i nije tako loš posao, s obzirom na to da ti ostavlja dovoljno vremena, prostora i  energije da se baviš pisanjem i “novinarenjem”.

POSLE NESPORAZUMA - NISAM NOGOM KROČIO - “Pratio sam Filmski festival na Paliću  još otkad je osnovan (1992). Izveštavao sam za “Subotičke novine”, radio hronike i intervjue za tadašnju “SUper” televiziju, objavljivao analitičke tekstove u književnoj periodici, bio, u jednom mandatu, i član Saveta, pisao za Festivalske novine… Pri tome, upoznao sam mnoštvo filmskog sveta, ali i polusveta (pretežno novinarskog, i to pretežno beogradskog). Veoma mi je dragoceno i lepo iskustvo stečeno činjenicom što sam upoznao i intervjuisao takve velikane kao što su Klod Leluš, Nikita Mihalkov,  Žan Mark Bar, Ken Louč, Teo Angelopulos, Zoltan Fabri, Roj Anderson. Ken Rasel je direkciji festivala u startu dao na znanje da neće nikom da daje intervjue, pa ni Festivalskim novinama, ali čovek je bio u Krupari na VIP ručku, pa smo se tamo malo družili i ćaskali... Saradnju sa Festivalom obustavio sam godine 2016, usled nesporazuma sa direkcijom. Od tada, tamo nisam nogom kročio”.

Ulogu nastavnika od početka je shvatao ozbiljno. I bio joj posvećen.

-    Nakon sedam lepih godina rada u novožedničkoj školi “Bosa Milićević”, prešao sam u školu “Sonja Marinković”, gde sam i sada. Poslednjih nekoliko godina zaposlen sam kao školski bibliotekar. Lepo mi je. Taj posao doživljavam kao pravedničko i zasluženo proviđenje koje mi je dodeljeno kao nagrada za mojih trideset i kusur turbulentnih godina u nastavi. Ne žalim se. Satisfakcija mi je što sam stekao poštovanje i kolega i roditelja i učenika; što sam, kao odeljenjski starešina, izveo osam generacija; što sam sa nekima bivšim đacima, sada odraslim ljudima, u prijateljskim odnosima (neki od njih mi kažu kako tek sad kapiraju da sam, kao nastavnik, bio ispred i van vremena, pošto sam ih inicirao u svet rokenrola, stripa i filmske umetnosti). Pre nekih sedam-osam godina počeo je nezaustavljivi trend ugroženosti autoriteta nastavnika i škole u celini  - od strane učenika, roditelja, pa i društva. Ne, naravno u celini, ali sasvim dovoljno da relativizuje i erodira sistem vrednosti na koji sam navikao kao učenik, student i nastavnik. Ta vrsta tranzicije nije mi baš preterano prijala. Pa sam utekao u biblioteku!

Roditelji su mu poreklom iz dveju potiskih naseobina: Bačkog Petrovog Sela (gde je rođen) i Mola (odakle mu je otac).

-    Valjda je zato Tisa učitana u moju (pod)svest kao kardinalni i plemeniti arhetip. Volim tu reku više od bilo koje druge! Kao dvanaestogodišnjak sam je preplivao, krišom od roditelja, neoprezno, ali zato oprezno plivajući uz skelu... Naravno, za to se saznalo. I bio sam debelo kažnjen. Odrastao sam na imanju “Pobeda”, lociranom dvadesetak kilometara od Bačke Topole i pedesetak od Subotice (prečicom i kraće). To nije klasično selo, već više mali grad sa 400 stanovnika. U moje vreme, tamo smo imali olimpijski bazen, park (sa sve kineskom pagodom, impresivnim cvetnim rondelama i neosecesijskim drvenim aplikacijama), bioskop, sportske terene, biblioteku, bilijar, foto-sekciju, restoran sa živom muzikom, disko-klub, rok bend (u kom sam, kao tinejdžer, participirao kao basista)… Pored naselja protiče rečica Čik, koja “poji” obližnje akumulaciono jezero (gde se može kupati i pecati), a u neposrenoj blizini nalazi se kaštel Engelman, nažalost, u ruiniranom stanju. Sada je tamo poprilično propalo i deprimirajuće, ali za moje detinjstvo i ranu mladost beše blagotvorno.

SVE ŠTO (MI) TREBA - “Živim u lepom ruralno upakovanom Malom Radanovcu, odvojen od gradske gungule na svega dva kilometra od centra grada, u prijatnoj kući, sa suprugom Ljiljanom i kćeri Isidorom. Imam, tu, sve što mi treba”.

U Suboticu se doselio kao tridesetogodišnjak, i tu je više od tri decenije. Lako se asimilovao, pogotovo zato što je i ranije često dolazio. A i prilagodljiv je.

-    Mogao bih da živim, recimo u Mionici ili na Gibraltaru ili u Njujorku. Jedared me je jedan poznanik oslovio sa “Faljen Isus!”. “Zdravo”, otpozdravio sam mu. Iznenađen, počeo je da priča kako nije u redu to što dođoši ne prihvataju kulturu grada u kom nisu rođeni, da je to uobičajeni subotički pozdrav, da… Odgovorio sam da to nije tako, da ja nisam ni vernik niti katolik da bih to oslovljavanje smatrao kao obavezu, kao i da je to tek jedan od ovdašnjih pozdrava, ne i dominantan, da su moji preci vekovima nastanjeni u Vojvodini, da je jedan od njih imao niže plemstvo u Monarhiji, da je moj deda nosilac Albanske spomenice. Ostao je bez teksta. A čovek je poreklom iz dinarskih krajeva. I sad, ko je tu dođoš?!

A podele na “naše” i “dođoše” nikada nije, niti će biti među učesnicima i organizatorima Međunarodne književne kolonije SKD “Krupara”, čiji je urednik. Poslednje nedelje u avgustu Bačko Dušanovo kraj Subotice mesto je susreta književnika iz zemlje i sveta.

-    Ideja da se tako nešto organizuje potekla je od mog prijatelja Dejana Simonovića, književnika iz Beograda. Naime, Dejana sam svojevremeno pozvao da nastupi na književnoj večeri u “Krupari”. Njemu se sve to što je tamo video i doživeo veoma dopalo, pa je predložio da ustanovimo književno-prevodilačko druženje između srpskih pisaca i inostranih prevodilaca-slavista. I tako se uspostavila saradnja između Srpskog književnog društva i kompleksa “Krupara”. Društvo vodi računa o književnom identitetu Kolonije, izboru gostiju, honorarima, putnim troškovima, izletima, objavljivanju brošure i sličnim stvarima (uz podršku Ministarstva kulture i informisanja - dakle na državnom, ne lokalnom nivou), dok se Anđelići brinu o smeštaju i ishrani gostiju, kao i o tome da se oni tamo osećaju prijatno i opušteno. Koloniju uređujemo Dejan Simonović i ja. Obojica smo dugogodišnji članovi Srpskog književnog društva, čiji je Dejan i sekretar. Osnovni cilj Kolonije jeste upoznavanje prevodilaca sa savremenom srpskom književnošću, što se ostvaruje kroz svakodnevne višesatne sesije, uz završno književno veče. Tako je bilo i ove godine.  

A sve je počelo 2010, kada mu je prijatelj, poznati doktor Luka Anđelić predložio da u restoranu kompleksa “Krupara” (čiji je on osnivač i vlasnik) započne realizaciju književnih večeri. Data mu je potpuna sloboda oko koncepcije i izbora gostiju. Te književne večeri, čiji su gosti bili: Zoran Ćirić, Pero Zubac, Boško Krstić, Marija Šimoković, Slobodan Vladušić, Oto Tolnai, Slobodan Šnajder, Abdulah Sidran,Vasa Pavković, Ala Tatarenko, Dragan Velikić, Vladimir Pištalo, Ana Ristović,  Svetislav Basara, Milisav Savić i mnogi drugi, predstavljaju snažnu bazu iz koje je izrasla Kolonija - danas već prepoznatljiv simbol zbog kojeg Bačko Dušanovo postaje (mnogo) više od sela. Postaje – svet.