SUgrađani: dr Aleksandar Radulović - "Ja sam zbog svega ovoga ostao!"

Nećemo preterati ako kažemo da je nakon 13 dugih godina rada, truda, zalaganja, podrške i potpore, ali i podmetanja, zameranja, često i borbe sa vetrenjačama, njegov san konačno dosanjan! Centar za vantelesnu oplodnju pri Opštoj bolnici u Subotici i zvanično je otvoren, a njegov načelnik, pokretač, idejni tvorac i kamen temeljac, dr Aleksandar Radulović, upravnik Službe za ginekologiju i akušerstvo, konačno može da odahne! Ili pre - da duboko udahne i skupi snagu za neke nove borbe. One koje čekaju i doktore i buduće roditelje…

- Onog trenutka kada sam završio specijalizaciju iz reproduktivne medicine i vantelesne oplodnje, i tokom šestomesečnog usavršavanja u Nemačkoj (na koje me je poslala Bolnica), došao sam do velikih saznanja koje sam hteo implementirati u Subotici, odnosno u subotičkoj Bolnici. Svuda sam izjavljivao da to želim, da je to moj cilj rada ovde - da ostvarim svoj san i donesem vantelesnu oplodnju i time Suboticu podignem, učinim značajnijom, stavim na mapu evropskih gradova u kojima se nalazi centar za vantelesnu oplodnju, a isto tako i praktično pomognem sugrađanima, ali i ljudima van Subotice, pošto je ovaj Centar građen ne samo za Subotičane, već za građane Srbije.

Iako je Centar zvanično otvoren, prvi pacijenti će morati da sačekaju još nekoliko meseci jer u toku je pribavljanje dozvola, zaključivanje ugovora, raspisivanje tendera za potrošni materijal… Onoga trenutka kada sve to bude urađeno, Centar će moći da krene sa radom. “Siguran sam da ćemo do leta krenuti sa pojedinačnim ciklusima i nakon toga očekujemo veći broj pacijenata. U toku je pravljenje spiska” - ističe. Statistika kaže da otprilike 15 procenata parova u reproduktivnoj dobi ima problem sa neplodnošću, što bi značilo - svaki sedmi par u Srbiji! Zato rezultati rada našeg sagovornika izuzetno ohrabruju – primera radi, samo u protekle dve godine, koliko radi u Specijalnoj ginekološkoj bolnici “Genesis” u Novom Sadu, uspeh je zabeležen u čak 60 posto slučajeva, a u pojedinim periodima taj procenat bio je i viši!

- Ako se gleda iz domena struke, uspeh je ono što čovek ostavlja iza sebe, a naročito ako nešto podigne i krene od nule. Ali iz domena nekog ličnog zadovoljstva, moj najveći uspeh je to što rešim problem (a često je problem veliki!) i doprinesem da te porodice dođu do željene dece. Nekad se desi odjednom po dvoje, troje dece – to me zaista čini zadovoljnim, a roditelje srećnim i presrećnim! Pomogao sam mnogim ljudima, bilo je čak dosta trojki i sa običnom inseminacijom, što je retkost i raritet. Nekoliko trojki imao sam i sa vantelesnom, na primer prve trojke u Tavankutu. Ima i dosta blizanačkih trudnoća... U svojoj struci imao sam i pojedinih slučajeva - parovi proglašeni da ne mogu da imaju decu, ali ipak, nekim mojim metodama i razmišljanjima uspeli smo da dođemo do cilja.

BLIZANCI POŽURILI, A JA NA SPECIJALIZACIJI! - “Da li je anegdota ili praktičan događaj, može se reći i jedno i drugo zato što se sve srećno završilo! Kao mladi specijalizanti vrlo rano smo krenuli da dežuramo i u tom dežurstvu oslanjali smo se na iskusne babice, sestre, kao i na pripravnog ginekologa. Moja koleginica, koja je takođe završila medicinu, išla sa mnom i u medicinsku školu i na fakultet, došla je da se porađa! Poslali su je na hitan carski rez zato što je nosila blizance. Stigla je, a obe bebe su išle karlično - to je osim blizanačke trudnoće još jedan razlog za carski rez. Kada je stigla, već se video prednji deo obe bebe, a ona je bila toliko uplašena da mi rekla - Ne znam šta ćeš da radiš, ali radi ono što misliš da treba! Ja sam bio na specijalizaciji i odmah zvao pripravnog doktora, ali dok je on došao, mi smo već srećno porodili te dve bebe blizance!”.

Zahvalni na vremenu koje je izdvojio za razgovor, u trenucima odmora nakon operacije (izlišno je pitati koje po redu), sedimo u jednostavno nameštenoj lekarskoj sobi. Sto, stolica, kauč da se spusti umorna glava, na zidu dva mala zvučnika iz kojih dopire tiha, prijatna muzika, i u uglu – aparat za kafu. Onaj manji, “kućni”.

- To su moji trenuci opuštanja. Pustim neku muziku i imam svoj automat za kafu, za espreso. To je mogućnost za predah između operacije i obaveza. I ovaj prostor prilagođen je praktično za trenutke između tih obaveza, i za primanje na razgovor, konsultacije...

U komentarima nakon nedavno objavljenog teksta u kojem se pominje i naš sagovornik, neko je, odgovarajući na jednu prozivku, napisao: “Pustite doktora, nema vremena da diše!”. A mi smo se uverili da je to tačno.

- Na posao dolazim posle sedam sati, između pola osam i osam su vizite. U osam sati je stručni kolegijum, a u pola devet kreću operacije, kao i ostali poslovi i usaglašavanje svih problema koji se rešavaju na nivou Bolnice, a vezani su za Službu ginekologije i akušerstva. Uz sav ovaj posao, naročito u proteklom periodu, veliko opterećenje bio je rad na otvaranju Centra i rešavanje svih administrativnih stvari i problema vezanih za početak njegovog rada i organizacije. To je veliki posao koji čovek ne može sam da obavlja zato što je razvučen na više strana, i onda uz pomoć saradnika, kolega, naročito mlađih, na specijalizaciji, uspeli smo da pripremimo tu dokumentaciju. Jako je teško pokrenuti nešto i krenuti praktično do nule! Kada nešto dobro radite, uvek postoji makar jedan koji vas direktno ili indirektno u tome sprečava i više desetina njih koji navijaju da to nikada ne uspe! Nažalost, to je tako.

NEMA NEŠTO IZMEĐU - “Reproduktivna medicina ne može se primenjivati univerzalno – terapiju treba podešavati prema osobi, prema godinama… I druga stvar - u reproduktivnoj medicini sve je vidljivo, u tom smislu što vam se neko javi da želi dete. Znači, vi ili ostvarite tu njihovu želju, rešite problem, oni imaju dece, ili ne. Tu nema nešto između! Ili ste ostvarili ono zbog čega su došli kod vas i kroz to će vas ceniti i vrednovati vašu stručnost, ili niste uspeli. Znači, jedino merilo uspeha rada u reproduktivnoj medicini jeste ostvarivanje cilja, a to su deca!”.

Danas je podrška i uzor mlađim kolegama, a nekada je i sam učio od starijih. I dobro ih se seća.

- Kada sam došao ovde, načelnik je bio primarijus Špiro Zrnić, stara škola ginekologije i akušerstva, kvalitetan u tadašnjoj perinatologiji, tako da sam osnovne stvari učio od njega. U kratkom periodu dok sam bio ovde, tu je radio čovek koji je među prvima u Jugoslaviji krenuo sa laparaskopijom – dr Skenderović, koji je posle otišao u Zagreb. Tu je i pokojni dr Šipoš koji je odlično radio onkološku ginekologiju, za taj period radikalne operacije, i posle njega dr Anđelić. Osoba koja je obeležila subotičku ginekologiju je primarijus dr Bešlić, pionir ultrazvučne dijagnostike, koje se posebno sećam jer sam prvu operaciju, prvi carski rez, dobio od nje! Tek dva i po meseca sam bio na ginekologiji, bio sam dežuran, ona pripravna, došla je i dala mi taj carski rez, što je jako brzo za nekoga da već posle dva i po meseca dobije celu operaciju! Sve je prošlo kako treba... Na neki način svi oni obeležili su taj moj početni period rada ovde u subotičkoj Bolnici, i mislim da su praktično podigli nivo u subotičkoj ginekologiji, a mi samo nastavljamo, i ovom vantelesnom pravimo jedan veliki iskorak napred u podizanju i nivoa i kvaliteta rada.

Zvoni telefon, javlja se, i na engleskom jeziku počinje razgovor sa kolegom iz inostranstva. Saznajemo da engleski govori sasvim solidno, u međuvremenu je učio i nemački, toliko da može da se snalazi i u struci. Mađarski priča odlično, što nije čudno jer već deset godina radi na “Versis” klinici u Budimpešti. U Nemačkoj je radio i praktični deo doktorata iz vantelesne oplodnje, družio se i sarađivao sa vrhunskim stručnjacima iz ove oblasti, stekao poznanstva... Bio i u stalnom radnom odnosu u jednoj poznatoj klinici, i na neki način imao planove da ostane, ali u vreme kada sve više njegovih kolega odlazi u inostranstvo, on je ostao i ostaje ovde:

- Delom iz privatnih razloga, a veliki deo i zbog toga što je trebalo ostvarivati ovaj Centar, ostao sam. Elaborat koji je bio polazište svega, napisao sam još 2007. godine, i iz godine u godinu smo se nadali da će se Centar otvoriti i tako su prolazile godine... Ja sam ostao, iako sam uvek imao ponuda da idem, i sada imam vrhunske ponude, i po zaradi i po vođenju centara i po radu, ali moja želja, a sada i mogućnost da radimo i pokrenemo ovaj Centar, zadržali su me ovde. Menadžeri dolaze i nude razne stvari, ali ja sam zbog svega ovoga ostao! Najlakše bi bilo otići i raditi za 10.000 evra, ali stanovišta sam da je uvek najlepše kod kuće, u svojoj sredini, premda je izazov otići i raditi i u nekoj drugoj sredini gde ćete biti opterećeni samo svojom strukom i radom, a ne i mnogim drugim stvarima.

ŽELIM VAM – DECU! - “Gledajući generalno, mislim da čovek nikada ne treba da odustane i da treba da ima dece, čak i više – to je značajno i za ovu sredinu” – poručuje doktor, i na naše pitanje odgovara: ”Ja imam šesnaestogodišnju ćerku, ona živi u Nemačkoj, a za budućnost svima - i sebi i drugima i svakom dok misli da može i treba, želim da ima dece!”.

Subotičanin poreklom, završio je Medicinsku školu “još dok je bila u centru, preko puta Dispanzera”,  i za taj period vežu ga lepe uspomene.

- Većina nas tada je upisivala medicinsku školu zato što je u ono vreme krenuo i prijemni ispit, ali se bodovao i uspeh iz škole, a mi smo hteli odmah da budemo u samoj medicini! Posle sam upisao Medicinski fakultet u Novom Sadu. Normalno, pre fakulteta išla je vojska... Fakultet sam završio 1990. godine i samo šest meseci radio na transfuziologiji, smatrajući da je u tim godinama, teškim, kada su plate bile male, svaka godina gubitak ako čovek ne uđe u struku koju će raditi ceo život. To je zapravo veći gubitak nego što može da se zaradi, te sam po konkursu Ministarstva direktno dobio specijalizaciju iz ginekologije i akušerstva, i to volontersku, koju sam prve dve godine obavljao o svom trošku ovde u Subotici. Ali došao sam u jednu dobru sredinu, jaku ginekologiju i akušerstvo, sa tradicionalnim znanjem iz te oblasti. Sa nepune 32 godine završavam specijalizaciju i posle dve godine rada otišao sam na subspecijalizaciju, i prvi u Srbiji dobio diplomu kao subspecijalista steriliteta i fertiliteta. Posle su išla usavršavanja u inostranstvu, bio sam najmlađi primarijus u Srbiji, da bih sa 40 godina doktorirao.

Da je vrhunski stručnjak, govore njegove diplome i rezultati. Ali često se uz ovu titulu, podvuče i ona manje zvanična, ali lepša i toplija - dobar čovek. Na to će skromno reći:

- Ako volite svoj posao i na njega gledate i kroz prizmu ljubavi i zadovoljstva, onda praktično i vaš karakter dolazi do izražaja. Ako neko nešto radi samo iz materijalnog ili nekog drugog interesa, onda se to može i drugačije okarakterisati. Živimo u okruženju u kojem živimo, i nažalost, nije samo moja struka slabo plaćena u odnosu na neke evropske kriterijume, ali makar smo uspeli zadržati tu neku stručnost i kroz nju se provlači i prizma karaktera - na svu sreću ima i onih koji su me tako okarakterisali.