SUgrađani: dr Gordana Krtinić - "Spadam u one večite - pa ovo bi moglo bolje!"

Danas je njeno ime sinonim za informaciju vezanu za aktuelnu epidemiološku situaciju - da li je vanredna, koliko je trenutno pacijenata u kovid bolničkom delu, kakva im je klinička slika, koliko ih je na respiratoru, koliki je broj pregleda u kovid ambulanti... Pitanja. Samo pitanja. I tako svaki dan. Više od godinu dana! I, nažalost, još im se kraj ne nazire... Ali ona stoički izdržava. Odoleva. Deluje krhko, a jaka kao stena – dr sci. med. Gordana Krtinić, epidemiolog Opšte bolnice u Subotici, pomoćnik direktora za stručno-medicinske poslove. A iza ovih titula – “samo” žena i majka, kolega i prijatelj, zaljubljenik u svoj poziv, u svoj grad, jednu uvek veselu Neru i krošnje drveća...

Razgovor je vođen pre dve nedelje, kada se činilo da je na pragu pravo proleće koje će doneti neko lepše vreme sa sobom. U svakom smislu. Ali dani koji su usledili vratili su nam zimu i - dodatne mere.

- Očekivali smo da ćemo u ovom periodu uspeti malo relaksirati, bar na nekoliko dana, zdravstveno osoblje u kovid jedinicama, i nastaviti pojačavati zelenu zonu jer već dugo čekaju i nekovid pacijenti zbog njihovih bolesti, međutim i dalje nam je jako veliki broj osoblja angažovan u kovid zonama.

Nadovezujemo se molbom da prokomentariše rečenicu koja se često provlači, komentar koji se neretko čuje, a vezan je za situaciju uopšte – da danas onaj ko nije bolestan od kovida, kao da nije ni bolestan?!

- Apsolutno od početka ne gledamo tako, bolest je bolest, kako god da se zvala! Bolesti se gradiraju po težini u smislu da li su životno ugrožavajuće pa tu onda nema dileme – znači, pacijent ostaje u bolnici (da li je u pitanju operativno ili konzervativno lečenje, potpuno je nebitno). Zaista gledamo da izađemo u susret i onim pacijentima koji imaju hronične bolesti koje zahtevaju specijalističke kontrole, preglede, dodatnu dijagnostiku - da bi se ili nastavila ili promenila terapija... Radimo sa maksimalnim kapacitetima osoblja i u zelenoj zoni.

RADIM SRCEM - “Možda je do prirode, možda i do vaspitanja, ali sve što sam radila, radila sam svim srcem i celu sebe davala. Ne mogu da radim posao polovično, prosto nisam takva osoba. Bez obzira da li je to bio period studiranja ili sada posla, gledam da pružim najviše što mogu”.

Dok razgovaramo, telefon zvoni. Javlja se. Zvoni opet. Dojurila sa sastanka. Uskoro će sledeći. Hodnikom promiču užurbane senke. Nećemo više od 30 minuta – obećavamo, zahvalni na vremenu koje je izdvojila. I pitamo se da li je u ovom trenutku pitanje – kako izgleda Vaš radni dan – suvišno?

- U suštini, kada je u pitanju kovid, kompletan organizacioni deo svih kovid jedinica praktično je sada moj zadatak, cela koordinacija sistema! S obzirom na to da sam epidemiolog, moram da držim pod kontrolom i crveni i zeleni deo bolnice. Zeleni mi je od početka teži zbog toga što bolnice nisu ustanove sa nultim rizikom za pacijente. Mi imamo protokol koji zahteva da pacijent pre nego što uđe na bolničko lečenje, obavezno prođe naše kontrole, međutim, desi se da pacijent negira rizike, nema nikakve sumnje na respiratorno oboljenje, na antigenskom testu bude negativan, i onda nakon nekoliko dana leženja u zelenoj zoni, dobije temperaturu, zakomplikuje se situacija, što znači da je najverovatnije bio u nekom periodu inkubacije - tada su testovi negativni. Jako je bitno kontrolisati broj, smeštaj pacijenata, njihovo ponašanje, ponašanje zdravstvenih radnika... da ne bi došlo do širenja kovida unutar zelenih zona. Šta je još moj zadatak? Praktično, bolnice su se uključile i u vakcinaciju (preventivni deo), a ono što inače radim i što je i pre epidemije bio moj svakodnevni zadatak, odnosi se na akreditaciju bolnice, sistem kvaliteta, i ono što je najbitnije - kontrolu i suzbijanje bolničkih infekcija.

U sjajnoj karijeri, dugoj 25 godina, danas se bori sa najvećim izazovima.

- Sada je definitivno najteže, mada smo svi mi epidemiolozi nekako spremani na ovo i zbog ovoga i postojimo. Meni je, sa jedne strane zadovoljstvo što mogu da radim ovaj posao, ali činjenica je da je najteže zbog toga što viđate teško bolesne ljude, nažalost i sa smrtnim ishodom, tako da je to definitivno za mene – kao za medicinskog radnika, ali i sa ljudske strane, najteži deo. A najlepši trenutak, kada je reč o radu u Bolnici, je kada smo, u leto 2019. dobili akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije na sedam godina, što je velika čast.

KARIKA U LANCU - “Obično je predrasuda se između doktora i medicinskih sestara drži neka distanca. Otvoreno kažem da u domenu mog dela posla, u 99 posto slučajeva najveću pomoć i saradnike imam u medicinskim sestrama i svim zaposlenima! Kao karika u lancu, to je jedan ogroman tim, mašinerija koja mora da radi, i ako jedna karika zakaže, sve što radite, pada u vodu!”

Dodaće i istaći kako je ovo priznanje plod zajedničkog rada brojnih timova, uz podršku menadžmenta, ali nagrade joj ne manjkaju ni na privatnom planu - “Pro urbe” za 2020. godinu, ali i ovogodišnje visoko državno priznanje – Zlatna medalja za zasluge u sprovođenju aktivnosti na sprečavanju širenja zarazne bolesti kovid – 19. A nikako ne treba zaboraviti njen doprinos na polju prevencije HIV-a i hepatitisa, polno prenosivih infekcija, gde je bila među prva tri epidemiologa u zemlji, koji su, uz podršku, vršili istraživanja o kvalitetu života ljudi koji žive sa HIV-om, uveli sistem dobrovoljno poverljivog savetovanja i testiranja na HIV, i u tu svrhu obišli celu Srbiju, edukovali zdravstvene radnike, formirali jedinice pri institutima i zavodima...

- Na to sam baš ponosna, to je bio ogroman posao! Istakla bih komunikaciju, saradnju sa ljudima iz nevladinog sektora, koji su puno doprineli unapređenju cele priče vezane za HIV u našoj zemlji. U javnom zdravlju, u preventivi, nešto što sada radite i na čemu sada radite, može da postane vidljivo za najmanje deset godina! To je težina koja može da obeshrabri kada radite u tom segmentu, ali u suštini mi smo i učeni tako da ne očekujemo odmah neke pokazatelje – naradite se da biste za jednu deceniju videli rezultate...

Ipak, i da može, nikada ne bi krenula drugim putem.

- Neću preterati ako kažem da sam već u prvom razredu osnovne škole, na pitanje šta ćeš da budeš, rekla – doktor! To je nešto što me je odmalena privlačilo i nikada se nisam pokajala i da ponovo mogu da biram, opet bih izabrala isto!

GDE JE KRAJ? - “Pitaju me kada će kraj svemu ovome, kažem nije blizu, još uvek je potrebno puno vremena da postignemo taj imuni bedem kao populacija, a onda još neko vreme da pratimo i vidimo kako se virus ponaša jer nas je do sada naučio da zna da bude nepredvidiv. Niti ja kao pojedinac, niti zdravstvene ustanove mogu da utiču na tok ove epidemije. Ono što stalno ponavljamo, ali uvek je vredno reći, jeste da svako od nas može da doprinese da se tok epidemije promeni i da smanjimo broj obolelih i novozaraženih, da smanjimo pritisak na zdravstvene ustanove. Ne mislim samo na mere nošenja maski, držanje distance, izbegavanje okupljanja, već i na one koji su još uvek skeptični i predomišljaju se vezano za vakcinu (pošto je ona preporučena, ali nije obavezna), i poručujem im da se osvrnu, pričaju sa svojim komšijama, rodbinom, porodicama (sigurno u okruženju imaju nekog ko je primio vakcinu), i vide da to nije nikakav bauk, već nešto što će nas praktično okrenuti i uvesti u neke normalne tokove života...”.

Tako je ova rođena Subotičanka, koja je od malih nogu znala šta hoće, po završetku devetog i desetog razreda, a potom i Srednje medicinske škole, završila i Medicinski fakultet, i to spletom okolnosti u Sarajevu (“iz porodičnih razloga, pošto mi je brat tada bio na studijama u tom gradu”). Završava i specijalizaciju, i ’98. postaje načelnik Službe za epidemiologiju pri Zavodu za javno zdravlje, zatim i upravnik cele Službe, gde su bila četiri odeljenja. Doktorirala je 2014. godine (tema - povrede kod adolescenata), a 2016. dolazi u Bolnicu, gde preuzima oblast kvaliteta upravljanja rizikom i postaje glavni epidemiolog za praćenje bolničkih infekcija. A sve ovo ne bi postigla da nije bilo onih – najbližih.

- Ne bih uspela bez podrške porodice, prvenstveno uže familije sa kojom živim - mi smo mali, ali odbrani – suprug i sin! Sin ima 28 godina, završava informacione tehnologije u Beogradu, a suprug je frilenser, radi na evropskim projektima. Tu su i roditelji koji su mi uvek pružali bezrezervnu podršku, i mojim željama i idejama ne samo izlazili u susret, nego maksimalno pomagali! Tu podršku imam i dalje. U poslednjih godinu dana itekako se oseti povećan obim mog posla, ali u suštini mi smo navikli - pored ljubavi, potrebno je i razumevanje i međusobno poštovanje, i onda se sve može stići! Puno radimo i suprug i ja, svako u svojoj oblasti, ali ono što je bitno jeste kako vi provodite vreme kada se vratite u porodicu i kada ste zajedno. Mi gledamo da nadoknadimo sve, da smo zajedno kada nismo na poslu i to je nešto što puni baterije i daje enegiju i polet za sledeći dan i svaki novi dan. Prosto, kada imate toliko stvari u životu, morate postaviti prioritete. Meni je uvek bilo bitnije kvalitetno vreme provedeno sa porodicom, nego da li negde u kući ima prašine ili ne. To se uvek da rešiti...

VENTIL - “Još jedan član naše familije je prelepa irska seterka Nera koja nas sve uveseljava – ona je uvek raspoložena i uvek spremna za igru! Šetnja sa njom, igra s njom, zajedno sa suprugom, sinom, najveći mi je ventil! Sportom se nikada nisam ozbiljno ni profesionalno bavila, ali redovna šetnja, redovna fizička aktivnost je nešto što prija - zimi nerado izlazimo napolje, ali Nera nas natera, pa se posle toga svi dobro osećamo”.

Ne krije koliko voli svoj grad. Ali ne beži od kritike. Konstruktivne.

- Obožavam Suboticu, okolinu i Palić i sve što je na ponos sugrađanima! Može neko da se ljuti ili ne, ali smatram da je baš to dokaz ljubavi prema svom gradu ukoliko argumentovano i racionalno kritikujete ono što mislite da nije dobro, a što se može popraviti. Ja spadam u one večite - pa ovo bi moglo bolje! To mi je verovatno i profesionalna deformacija - u preventivi uvek gledate šta možete da poboljšate, tako i u životu. Konkretno, mislim da bi nam grad mogao biti čistiji – to opet zavisi od sugrađana, i apelujem da prosto moramo brinuti o svom okruženju, ne samo zbog lepote, prvenstveno zbog zdravlja. Pozdravljam sve što je u poslednje vreme unapređeno, a može i malo više zelenila, krošnji, parkova...