SUgrađani: dr Nada Kosić Bibić - "Nema granice u tome šta želite da ostvarite"

Ona je ranoranilac, aktivna od ranog jutra, sa preciznim planom u glavi i na papiru, organizovana i tačna. U kafiću će automatski sesti u deo za nepušače, što je potpuno u skladu sa njenim stilom života – hrani se zdravo, misli pozitivno. Baš kakva i treba da bude načelnica Centra za promociju zdravlja (u Zavodu za javno zdravlje Subotica) – prim. mr. sc. med. dr Nada Kosić Bibić, koja svaki dan počinje na isti način – zvuči kao recept, ali ovaj bi trebalo prekopirati.

- Jednostavno tako funkcionišem. Moj mozak je najaktivniji u jutarnjim satima! Kada se razbudim, imam puno energije i to volim da iskoristim. Jutra počinjem možda ne na tipičan način, ali meni jeste važan i bitan. Svako jutro radim jogu. I pošto radim od sedam, to znači da u pola šest moram da ustanem, odnosno želim da ustanem, jer ne želim da propustim taj deo vežbi koji mi daje dodatnu energiju. Onda ide tuširanje, pijem vodu, idem na posao. Nikada ne idem od kuće da nisam nešto pojela, neki zalogaj, makar to bile dve-tri kašike pahuljica sa jogurtom, mlekom, šta god. Nekada samo voće, ananas obožavam, jezgrasto voće... I startujem, odlazim na posao, i uopšte mi ne pada teško to što preko dana treba da uradim, imam već pripremljen plan, organizaciju. - prepričava svoj jutarnji "ritual" dr Kosić Bibić

SNAGA JE U VAMA! - “Ne mogu ništa da promenim ni kod koga zato što samo čovek može da menja sebe i neke stvari na sebi. Uvek možete da radite na sebi. Najveća snaga leži u vama, i vi ste ti koji kreirate sebe i svoje okruženje. Od toga koliko ste vi spremni da iskoristite tu snagu, da kreirate neke stvari, zavisi koliko ćete napredovati u svim sferama kojima se bavite”.

Iako radni dani mogu biti dugi, posla je puno, a vremena malo, ona će se izboriti sa ovim problemom i u trci sa vremenom, izaći kao pobednik.

- Ima dana kada radim jako mnogo, imamo puno aktivnosti. Jako je važno da neke stvari ne mogu i ne smem da propustim. Onda imam podsetnik - šta i gde moram da odradim. Nekada dani mogu biti vrlo intenzivni, radni dan ne traje osam, već deset sati, i te sitnice mi pomažu da izdržim. Moj posao nije rutinski, nemamo ustaljeni raspored, ne radimo kao lekari u ordinaciji. Posao je raznovrstan, daje mogućnost za kreativnost, za komunikaciju, kontakte sa mnogim ljudima, decom, sa različitim populacionim uzrastima, i zato su moji dani vrlo dinamični. U principu, radni dan mi počinje odmah. Dogovaram se sa sestrama, sa zaposlenima, šta nas preko dana čeka, šta treba da uradimo, a često se na kraju radnog vremena desi i nešto nepredviđeno. Dešava se i da dođemo na posao, samo potrpamo stvari, i krećemo na teren! Nemamo vremena za jutarnju kafu, samo startujemo.

Kada kaže “teren”, naša sagovornica prvenstveno misli na akciju “Selu pohode”, tokom koje je u poslednjih devet godina pregledano hiljade naših sugrađana u prigradskim mesnim zajednicama, kontrolišući zdravlje, proveravajući rizike...

- Iako akcija traje devet godina, svaki put je drugačije, nijedan dan nije isti. Zavisi od ljudi koji nam dođu, koji su zainteresovani da provere svoje zdravstveno stanje. Nedavno smo posetili MZ “Palić”, i prvi put imali novu vagu koja nam daje mogućnost da uradimo merenja i određivanja kompletne kompozicije tela. Zavod ju je kupio i sada je nosimo na teren. Ta vaga pušta struju niskog napona kroz telo, koju vi ne osetite, i prolaskom kroz različitu strukturu tela, različito tkivo, stvara različite otpore i na osnovu tog otpora preračunava se koliko telo sadrži mišićne mase, masnih tkiva, koliko kilograma kostiju (zato što kosti imaju različitu gustinu, kao i mast i mišići), koliko vode... To su važne informacije koje lekarima omogućavaju da pacijentima daju mnogo preciznija uputstva.

Ono što je već u prvoj akciji “isplivalo” kao konstanta, jeste da ljudi generalno unose male količine tečnosti. I – greše.

- Ljudi sa starošću gube tečnost i zato je potrebno, kako starite, da unosite veću količinu tečnosti. Iz nekih subjektivnih, možda i objektivnih, razloga, kako navode, ljudi sami sebi uskraćuju unos tečnosti. Mi smo tu da im ukažemo na to gde prave greške i šta u svari mogu konkretno da promene. U opštim crtama, ono što pokazuju rezultati naše akcije, ali i istraživanja koja radimo, jeste da ljudi u Vojvodini generalno imaju loše navike. Posebno me brine to što sve polazi od porodice i deca ne mogu da steknu dobre navike ako ih roditelji nemaju. Suština je da ljudi ovde vole da jedu, da su veliki gurmani, da vole slano, prženo, pečeno, pohovano, da vole velike količine mesa, a ne jedu dovoljno - na prvom mestu povrća ni voća. Povrće je toliko malo zastupljeno, što se najbolje oslikava u radu sa decom – kada govorimo sa decom, oni smatraju da, kada u sendvič stave jedan list salate ili parče paradajza ili paprike, tog dana jedu povrće?! Svi jedu krompir, i to uglavnom u varijanti kada je pečen, sa mesom – to je definitivno najlošija varijanta! Od žitarica je prvenstveno zastupljen beli hleb, jede se u velikoj količini, i to nije najbolja varijanta. Loša je navika i loš način pripreme mesa. Ljudi ne vole kuvano i bareno, variva nisu dovoljno zastupljena, jela sa kašikom, supe, čorbe. Riba je posebna priča! Kada smo prvi put organizovali radionicu u školi, insistirala sam na tome da bude zastupljena i riba, a deca su stavljala prst na nos, neće ni da pomirišu, a kamoli da probaju!

E-KUVAR“ - Na radionicama koje smo organizovali u Hemijsko-tehnološkoj, Medicinskoj i Politehničkoj školi, prikupljali smo recepte koje su nam davali učenici i zaposleni u školama. Pitali smo ih šta vole da jedu, naravno, sa naglaskom na zdravije varijante, i prikupili mnogo različitih recepata. Tako je nastao “E-kuvar”, na 39 strana. On se nalazi na “Fejsbuk” stranici Zavoda i projekta ”Ishrana i životne navike po meri srednjoškolaca“, kao i na stranici ZZJZ.

Za razliku od stanja na terenu, njena kuhinja i njen jelovnik obiluju zdravom hranom. Hranom koju ne voli samo da jede, već uživa i - dok je sprema.

- Obožavam da kuvam, time se relaksiram! To je moj način opuštanja. Pri tom ne treba da provedem pet sati u kuhinji, dosta je pola sata – sat, ja se ne “smaram”. Ishrana u porodici je ključna, odatle sve polazi. Bitno je da roditelji menjaju loše navike i unose promene. Znam da žene danas imaju malo vremena, ali i ja radim puno, a svaki dan kuvam ili skoro svaki dan. Ako znam da neću stići danas, onda sam to prethodni dan uradila. Planiram! Planiram da tog dana imam obezbeđen obrok. I pritom, ako hoćete da se zdravo hranite, ne treba vam puno treba vremena - poručuje dr Nada Kosić Bibić - Kuvam jednostavna jela kao što su variva, čorbe, supe... Koristim posude u kojima možete pripremiti hranu bez masnoće. Komad mesa sa povrćem, uz čorbicu ili varivo, salate. Ne može ni jedan dan da prođe da nemate salatu! Potrebno je da povrće bude dominatno u našoj ishrani ako hoćemo dobro zdravlje. Obožavam matovilac, rukolu. Još kao mala, jako sam volela paradajz, dobijali smo ga za užinu, jela sam ga kao jabuku! Pa šargarepe, jabuke, kruške, šljive, krastavce... u detinjstvu sam razvila tu potrebu da jedem povrće i voće, i danas, kada odem negde gde nemam mogućnosti da to jedem, kao da nisam jela!

A osim navike da se zdravo hrani, ova rođena Banjalučanka, u detinjstvu i mladosti okružena braćom (ima ih čak petoricu!), razvila je još neke – da bude vredna, uporna. Da se bori za ono što želi. Da studira. Da voli.

- Kada je trebalo da upišem srednju školu, moja želja je bila nešto što je vezano za dizajn, pošto sam htela da se bavim unutrašnjim dizajnom, dekoracijom. Ali kada sam otišla na prijemni ispit, odgovarali su me zbog vida jer sam još kao mala počela da nosim naočare, a u tom periodu nije bilo računara, i u školi koju bih upisala trebalo je da radite na grafičkim tablama, sitno i precizno, što bi za moje oči bio veliki napor. Rekli su mi da to ne dolazi u obzir, da ima i drugih stvari gde mogu da pokažem svoje talente, ali meni je bilo jako teško, plakala sam i odlučila da ću da idem u gimnaziju - zato što ću na kraju ipak da upišem arhitekturu jer ja to želim! Kada ste u osnovnoj školi, imate jako puno želja i ne možete da se opredelite samo za jednu. Kako sazrevate, postajete zreliji, razmišljate drugačije. U meni se razvija ljubav prema medicini. Završila sam matematički smer u gimnaziji, volela biologiju, hemiju, lako su mi išli ti predmeti. Kada je trebalo da se odlučim za fakultet, na umu su mi bila braća koja su išla na tehničke fakultete (jedan završio elektro, drugi mašinstvo...), i ja sam mogla da biram nešto od toga, ali nisam želela da idem njihovim stopama, i završila sam Medicinski fakultet u Banjaluci.

U Suboticu ju je doveo splet okolnosti. Onih koje udese ljudi ili sudbina. Ko zna...

- U periodu kada je krenuo rat u Bosni, moj tadašnji momak (danas suprug) i ja nismo se videli u tome. Ni jedna stvar ne rešava se na taj način, ratom. Došli smo u Srbiju u uverenju da će se to za mesec dana završiti, da ćemo se brzo vratiti. Nismo verovali da će ponovo biti rata, da može postojati tolika mržnja između ljudi, pogotovo zato što je Banjaluka, isto kao i Subotica, multietnička sredina u kojoj žive ljudi različitih vera, veroispovesti, ljudi koji su ateisti, ljudi koji žive normalno jedni pored drugih. Ne bih mogla da živim u nekoj sredini u kojoj nije tako! Suprugov brat od strica živeo je u Subotici, a ja sam prvi put došla sa suprugom. I ostala. Prvo sam godinu dana radila u Bačkoj Topoli, u Hitnoj pomoći, a posle prešla u Zavod i od tada sam tu i to već traje 23 godine - priseća se naša sagovornica

Za to vreme izgradila je svoje ime kao medicinski radnik, ali pre svega izgradila sebe kao žena i majka. Sin joj je završio Tehnički fakultet u Novom Sadu, sada je na masteru. Krenuo je, ne majčinim, već očevim stopama, ali i ljubav prema medicini skrila se negde u njemu...

- U porodici sam stekla veru u sebe, da polazim od toga šta želim, da se ne pitam da li ja to mogu, već koliko ću napora uložiti da to ostvarim. To bukvalno primenjujem i tako sam vaspitala svog sina - da nema granice u tome šta želite da ostvarite! Ako dete nosi u sebi neki talenat, može da ostvari šta god želi u životu – bitno je da pronađe šta je to što njemu leži. I moj sin je birao ono što sam želi, iako je imao veliki broj različitih interesovanja, dugo se premišljao. Voli medicinu i ima talenta, a voli i taj deo oko računara. Pošto je moj suprug elektroinženjer, ja sam medicinar, mi smo se bukvalno svako u svojoj oblasti razvijali i u sinu probudili interesovanje za tu sferu. Ali nismo mu nametali, ne možete vi detetu nametnuti, samo ukoliko on traži. Sve što me je sin pitao kao mali, ja sam sve odgovarala!