SUgrađani: dr Nenad Đuketić - "Šah je moj tajni saveznik!"

Bajmočki koreni, društvo iz zgrade, studije u Novom Sadu, prijatelji i kolege, specijalizacija, Subotica i prvi posao, zaljubljivanje i brak, deca, prijateljske i poslovne veze, planovi i vizije, očekivanja i razočaranja, mali pa veliki koraci... Juče, danas i sutra – sve ima mesto u njegovom koordinatnom sistemu, na crno-beloj tabli. Neki je zovu “šah”, a oni koji je bolje (u)poznaju – život. I tokom razgovora koji traje i teče više od sat vremena (a proleti za tren!), nismo sigurni da li pred sobom imamo doktora, internistu – kardiologa, zaposlenog u “Kući zdravlja”, i njenog vlasnika – Nenada Đuketića, ili majstora šaha, koji sve(t) tumači šahovskim pravilima i terminologijom. Pošto smo gosti, prvi smo na potezu. Dobro razmislimo, postavimo pitanje, i partija može da počne...

- Poreklom sam iz Bajmoka, i deda i baka su mi tamo živeli. Tamo imam korene, tamo sam odrastao, to je prvi deo mog života, za koji me vezuju lepe stvari. Neko drugo, bezbrižnije doba – puno dece, generacijski i socijalno i intelektualno jedna celina gde smo se mi apsolutno nadopunjavali. I dan danas svi smo drugari bez obzira na sva naša zanimanja. Živeo sam u jednoj zgradi, i naši roditelji, i samo to okruženje bilo je tu negde - nije bilo rasipanja, socijalnog i onog što danas postoji. I generacijski, između nas nije bilo velike razlike - maksimalno četiri-pet godina. Taj period mog života obeležilo je druženje. Ne bih da navodim imena nekih drugara, morao bih sva jer onda će se oni koje nisam spomenuo uvrediti, a bilo nas je puno...

I dok sa smeškom završava priču o drugovima, koji su tu, blizu, i danas, dodaje da bi o njihovim doživljajima, jednom detinjstvu i mladosti u Bajmoku, mogla da se napiše – knjiga.

- Bila bi to priča, ne o nekom kraju sveta, kako to neki pogrešno misle, o nekoj selendri, već o mestu čije ime stvarno ponosno nosimo. Počev od nastavnika u školi (OŠ “Vuk Karadžić”), koji su nas zbilja učili i naučili trajnim vrednostima - modeli od kojih smo te poruke dobijali na svakom koraku. Neko je uspeo da ih primeni, neko ne, ali ovako ili onako, sve je bilo pozitivno.

EKIPA SA FAKSA - “Period studiranja obeležilo je druženje sa kolegama - drugarima koji su danas, zbilja mogu da kažem, vrhunski doktori. Birao sam tu ekipu, video koliko ima kvaliteta, i bilo mi je draže da budem i deseti igrač u njoj, nego prvi u nekoj drugoj... Mi smo mala grupa koja se tih pet godina družila, a danas: Duško Kozić - ekspert za magnetnu rezonancu, Boris Petrović takođe, Živojin Jonjev – kardiohirurg u Kamenici, Zoran Drmanović – anesteziolog, danas u Americi, načelnik jedne klinike... i ko zna ko je još tu. Uska ekipa, bezuslovni drugari! Kako se život razvijao, ti socijalni kontakti učinili su da danas imamo i zajedničke poslovne interese - saradnju i kontakte u oblastima u kojima se krećemo”.

Na pomen nastavnika, zaključuje koliko su danas kriterijumi sniženi, i spomenuće profesorku srpskog jezika Anđelku Pogačnik kod koje “ja nikada nisam mogao dobiti pet!”. I dodaće: “To je realnost, kada neko kod nje dobije pet, zbilja je bio Tesla!”. Pitamo ga koji mu je bio omiljeni predmet, a on kao iz topa (ali ne onog šahovskog) odgovara:

- Dok se nisam opredelio za medicinu, moj omiljeni predmet bio je šah! To je nešto što me obeležava, gde crpim sve svoje ideje. Učio sam uz oca, on je igrao. To je bila moja preokupacija. Bio sam pionirski prvak Subotice, Vojvodine, drugi na omladinskom prvenstvu Vojvodine, jedan od najmlađih majstorskih kandidata bivše Jugoslavije... I bio samouk, u smislu da nisam imao klasičnog učitelja. Sa takmičenjima sam praktično prekinuo kada sam imao 16, 17 godina, ali šah je stvar koja me je opredelila (u intelektualnom smislu). On je moj tajni saveznik, to je sigurno! Toliko poštena igra, tu nema sudije, samo crno-bela polja, figure, ja i vi, vi i ja. Igrate vi, igram ja, imamo vreme za koje moramo da odigramo potez... Svi elementi koje sadrži život: pravila, vreme, vrednosti figura, protivnik. Apsolutna i relativna vrednost figura. Dva topa, na primer, vrede kao kraljica, ali nekada kraljica ne vredi ništa! Zavisi od pozicije u kojoj se nalazite...

PRIMENJENI PSIHOLOG - “Ženi u šali kažem da sam ja primenjeni psiholog, misleći na psihologiju šaha, o čemu je puno knjiga napisano. I uvek u pomoć pozivam šah. Kada gledate čitavu tablu, morate da pogledate sve figure, i svoje i protivničke. Koja je najjača, koja najslabija... Tako je i u našem organizmu. Ma, sve je šah - totalna kopija života, samo ako umete to da prebacite. Želim da te tajne otkriju i drugi pa zato u Subotici osnivamo jedan šah klub (“Šah-art”). Našli smo prostorije i uskoro ćemo praviti promociju. Korona nas je malo usporila...”.

A u poziciji u kojoj se on nalazio, prosto je bio nemoguće ne opredeliti se za neku prirodnu nauku, u prvom redu – medicinu.

- Sve je to bilo oko mene! Otac - lekar, ujak - lekar, komšija od kojeg sam učio šah – lekar. Očev rođeni brat - mašinski inženjer, drugi stric – zanatlija (nije hteo da uči školu), mamin brat – lekar, drugi - građevinski inženjer, deda (sa mamine strane) - kovač. Jednostavno, ja sam u porodici dobijao te poruke, to je bila orijentacija. I kada su moja deca bila pred odlukom, nisam vršio pritisak, ali generalno sam im sugerisao da se opredele ili za prirodne nauke, ili da budu zanatlije. Društvene - ne. Nema od toga ‘leba i zavisite (puno) od drugih! Ima jedna anegdota - moj otac, koji je bio lekar opšte prakse, svojevremeno je mog brata od strica, koji je mogao da studira šta je hteo, pitao – šta ti studiraš, Dimitrije? A on svirao klavir, harmoniku... Istoriju umetnosti – odgovori. Dobro, to je za poslepodne, a šta ćeš da radiš prepodne?! Ja tu priču “prodajem” mnogim kolegama i to je zbilja jedna istina. Mislim da prirodne nauke daju mogućnost slobode...

Ipak, nije potpuno okrenuo leđa društenim naukama, umetnosti. Naprotiv.

- I ćale je negovao tu lepu reč, i ja jako volim da čitam i puno sam knjiga pročitao. I deci objašnjavam da je sve u knjigama zapisano, i da će jednog dana doći neka situacija koju će rešiti iz – knjige! Sve u knjigama piše, samo treba pronaći i prepoznati. Čitao sam Radomira Konstantinovića, omiljeni pisac mi je Pekić, ali i Mihiz. Slušao uživo, išao na tribine... Danas volim i Dušana Kovačevića da slušam.

Ljubav prema knjizi bila je velika, ali ne i dovoljna da ga privoli da “promeni stranu”. Položio je prijemni, upisao medicinu u Novom Sadu, upoznao posao, grad i ljude.

- Na trećoj godini posećivali smo Institut za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici - bukvalno danju i noću boravili na Institutu i gledali doktore kako rade. Video sam hirurga Radovanovića na delu, i poželeo da i ja budem kardiolog. Specijalizaciju sam započeo u subotičkoj bolnici pa otišao u Novi Sad i tamo u Kamenici, “slučajno” došao na jedno odeljenje. Kada dođeš kao specijalizant, ti si kao levo smetalo i nikom ne trebaš – to je naš sindrom. Tražeći da li trebam nekome, ja sam “zalutao” na odeljenje hemodinamike, i upoznao puno lekara, ali najjači utisak na mene ostavio je dr Mifa Obradović koji je tada radio kateterizaciju srca, glavni saradnik dr Ninoslava Radovanovića za dijagnostiku. On me je uputio u to šta čitati, kako čitati... Bilo je puno razgovora, pružio mi je profesionale koordinate. Položio sam internu medicinu, došla je porodica, mali profesionalni zastoj, i kao internista počinjem da radim u Poliklinici “Megalab”. Dve godine paralelno radio sam i išao u Kamenicu, na specijalizaciju iz kardiologije.

KAKVO NAM JE SRCE - “Izreka kaže – da bi se veliko delo ostvarilo, mala se dela moraju činiti! Sa zdravljem je isto. Ako pušite, ako ste debeli, ako se ne krećete, ako ne slušate doktore i imate neke svoje istine, mala je verovatnoća da će sve biti u redu. Moramo se naći na pola puta - lekar sa svojom predanošću i strpljenjem, i pacijent. Zdravlje se ne kupuje, zdravlje se ostvaruje. To bi bio odgovor”.

Drugo radno mesto bilo je (i ostalo) – “Kuća zdravlja”.

- Nastala je 2010. godine i sastoji se iz poliklinike, gde sam vlasnik ja; poseban pravni deo jeste očni, i laboratorija. I to je neka priča koja vodi poreklo iz Bajmoka jer su moji partneri i drugari i kumovi bili zajedno sa mnom kada smo krenuli - inženjer Branislav Ivošević u tom oftamološkom delu, i pravnik Dragan Trklja i supruga u laboratoriji. Tako svako radi svoj deo, a tu smo, pod istim krovom. Strpljenje u radu i strpljenje u građenju ustanove, u odabiru lekara, saradnika, zaposlenih... tako se radi. Bez čitave ekipe koja učestvuje u ovom procesu ne bi bilo ništa, a sa druge strane vrlo je važno da naše porodice stoje iza nas, da su tu sa nama. I to je i u prethodnom periodu, i u ovoj svakodnevici, meni velika potpora.

UMESTO VIŠANJA - KNJIGA - “Moj ćale imao je jednu filozofiju – išao sam u osnovnu školu i hteo da radim nešto, na primer da berem višnje kao i svi. Pita me – a koliko ćeš zaraditi, i nudio duplo samo da - ne idem! Ali - pročitaj ovu knjigu! I ti sad nema da ideš, tebi je zabranjeno. Dobiješ knjigu, čitaš! To je letnji raspust. Sada znam da je to bila beneficija, ali tada sam bio u polutragediji...”.

Nekoliko puta u toku razgovora naglasiće koliko mu znači podrška porodice - supruge Biljane, zaposlene u subotičkoj bolnici, magistra kliničke psihologije, i njihova tri sina. Najstariji Dušan završava elektrotehniku u Novom Sadu; Nikola je četvrta godina medicine, a najmlađi Ivan – gimnazijalac (drugi razred), naravno - prirodni smer. Očevim i dedinim stopama... A otac će biti tu da ih bodri, baš kao što su i njega svojevremeno.

- Kada je nastajala “Kuća zdravlja”, Bane Ivošević i ja bodrili smo se međusobno! Stalno su se postavljale dileme da li ovde, u ovoj zemlji, može nešto da se uradi... Rekli smo – ako nećemo da se selimo, ako nećemo da bežimo, daj da sami probamo. Šta MI možemo? To je sistem malih koraka... Poznanstvo Branislava Ivoševića sa prof. Gabrićem, oftamologom, i druženje sa njim pomoglo mi je u tom smislu da skratim priču, da ništa ne čekam i da skapiram neke stari koje sam do tada samo napipavao u mraku... Nikica Gabrić sve je to prošao i mogu da budem ponosan što sam stekao njegovo poverenje.

Čovek čije ime takođe rado spominje, od kojeg je mnogo učio i naučio (u jednoj drugoj oblasti), jeste Vasile Sanduljak, profesor matematike po struci, a šahovski velemajstor, kojeg je iz Moskve doveo u – Bajmok.

- Petnaestak godina finansirao sam šahovski klub u Bajmoku - desetine dečaka i devojčica pošli su tim šahovskim putem i danas su ostvareni građani. Pola godine sa njima radio je ruski profesionalni trener, od kojeg sam puno “ukrao” i druženje sa njim izbistrilo me je u mnogim stvarima. Spoznao sam, opet kroz šah, šta je sistem igre, šta sistem stvaranja. Koliko u šahu treba strpljenja da se izborite za jedno polje, toliko treba u profesiji da se izborite prvo za sebe kao pojedinca pa onda uspete nešto da stvorite. I lagao bih kada bih rekao da sam pre deset godina verovao da ću ja u profesionalnom smislu uspeti da napravim ovo što je sada - bez neke lažne skromnosti...