SUgrađani: dr Siniša Trajković - "Nisam imao vatreno, nego vodeno krštenje"

Bez obzira na to šta piše u diplomi, i koje mu je trenutno zvanje – zanimanje, on je humanitarac u pravom smislu te reči! Ta lepa, a danas možda i ređa crta, javila se rano, u prvom razredu osnovne škole - sa željom da jednog dana postane lekar, a do izražaja došla već u srednjoškolskim danima – učešćem u brojnim akcijama Crvenog krsta. Da li na prvi, drugi ili neki treći način, on je uspevao i uspeva da pomaže ljudima – na početku karijere kao lekar, specijalista urgentne medicine, a danas sa pozicije sekretara Gradske organizacije Crvenog krsta Subotica, na čijem je čelu od 2014. godine.

- Većina male dece, kada ih pitate šta će da budu, najčešći odgovor je - biću lekar ili učiteljica. Većina se vodi nekim uzorima, a ja u porodici nisam imalo lekare (uglavnom su ekonomisti i pravnici), ali velika želja mi je bila da budem lekar, i to specijalista sportske medicine, budući da sam uvek voleo da sam u pokretu i aktivan... Ali ispalo je da sam svega trećinu staža proveo radeći sa pacijentima. I danas, kada vidim rotaciju i čujem kola hitne pomoći, neki adrenalin je u meni jer, naravno da sam za deset godina imao prilike da spasem nečiji život i taj osećaj je nezamenjiv! Tu je isplaćeno sve vreme i sav trud uložen u završavanje tog fakuteta i bavljenje tim pozivom.

TAJNA VEZA - “Naravno da mi je žao što nisam ostao u lekarskoj praksi, ali to ne znači da mi nije drago što sam danas sekretar Crvenog krsta jer postoji veza između te humanosti lekara i čoveka koji se bavi ljudima kojima je potrebno ublažiti patnju i pružiti pomoć, što je isto tako veliki čin kao i baviti se konkretno njihovim lečenjem”.

Nakon završenog fakulteta u Beogradu i specijalizacije u Novom Sadu, zapošljava se u Službi hitne pomoći u Subotici, gde provodi punih deset godina, da bi narednih deset proveo u Ministarstvu zdravlja kao republički sanitarni inspektor, pa načelnik granične sanitarne inspekcije za Vojvodinu, a od 2013. profesionalno je zaposlen u Crvenom krstu u Subotici. Međutim, prvi kontakt sa ovom organizacijom desio se mnogo ranije.

- Volonter sam od ‘92, tridesetak godina praktično sam u Crvenom krstu, od toga poslednjih sedam profesionalno angažovan. A sve je počelo od srednjoškolskih dana, kada sam, kao i većina srednjoškolaca u ono vreme, učestvovao u akcijama Crvenog krsta – da li je to bilo prikupljanje sredstava ili takmičenje u pružanju prve pomoći ili davanje krvi... Nakon završenog fakulteta i početka rada u Hitnoj pomoći, privukla me je ta priča o prvoj pomoći u Crvenom krstu koji je tada na neki način imao “ekskluzivu” u toj oblasti. Kao lekaru - specijalisti urgentne medicine, ta prva pomoć bila mi je bliska i priključio sam se Crvenom krstu, vrlo brzo postao instruktor i predavač, počeo da pripremam ekipe i imao zapažene rezultate.

Bio je u trenerskom timu ekipe Subotice koja je bila prvak tadašnje Jugoslavije. Na evropskom takmičenju zauzeli su peto mesto od 34 ekipe, što je bilo prvi put da se naša zemlja na jednom takvom takmičenju pojavi u vrhu, među prvih deset!  Nakon toga još dva puta bili su prvaci države. Zato, kada je počeo njegov profesionalni angažman u Crvenom krstu, praktično sve što je znao, bilo je vezano za prvu pomoć. Naravno, nisu mu bili strani ni socijalni i zdravstveno-preventivni programi, dobrovoljno davalaštvo krvi... ali, kako kaže, nije se udubljivao u te priče. Danas ih, sticajem okolnosti, zna napamet. A najsvežiji su podaci vezani za pandemiju – Kovid 19.

PRIJATELJSTVO NA TERENU - “Za vreme vanrednog stanja pozvao me je jedan sugrađanin - budući da je koristio naše usluge, imao je moj broj telefona. Radi se o penzioneru kojem je bilo zabranjeno kretanje. Zamolio je da mu dođe naš volonterski tim, da mu kupe neophodne namirnice. Budući da sam redovno pratio timove po terenu, primetio sam da se nakon tog prvog poziva više nije javio. Sedmog dana sam ga pozvao i pitao da li je moguće da je snabdeven – možda je došao komšija, sin... A ne, kaže on, onaj tvoj dečko volonter je zlatan! I nastavlja - On mene sada svaki dan obilazi kada završi radno vreme kod vas!”.

- Već prvih dana proglašenja vanrednog stanja, na gradskom štabu za vanredne situacije, stavili smo sve raspoložive kapacitete na raspolaganje! Sa otvaranjem pozivnog centra za sugrađane starije od 65 godina, prihvatili smo da oformimo volonterske timove i sa njima obilazimo strarije sugrađane i kupujemo im neophodne namirnice. Već prvog dana imali smo prijavljenih 80 volontera, mahom mladih ljudi. Gradski pozivni centar je do 6. maja zabeležio 6.110 telefonskih poziva – od toga je Crvenom krstu iz gradskog centra prosleđeno 1.388, a direktno Crvenom krstu javilo se 1.546 sugrađana – znači, oko 3.000 naših sugrađana, tačnije domaćinstava, imalo je kontakt sa Crvenim krstom i pružena im je neka vrsta pomoći, bilo u dostavi namirnica, lekova ili pružanju “samo” tople reči - psihološke prve pomoći. Na terenu je bilo 1.282 intervencije, u smislu nabavke hrane i lekova. Naši volonteri bili su angažovani kada se pojavila potreba da se ispisuju rešenja o karantinu sugrađanima koji su ulazili u zemlju. Njihovim ulaskom i izolacijom, pred našim mobilnim timovima javio se novi problem – pomoć nije trebala samo sugrađanima starijim do 65 godina, već i ljudima koji su bili u izolaciji! Sledeća naša aktivnost bila je intervencija na graničnim prelazima. U vreme uvođenja policijskog sata, autobusi, kola, kombiji... stizali su na granični prelaz i dalje im je bilo onemogućeno kretanje. Vrlo često su ti ljudi pre toga provodili u autobusu po 20 i 30 sati dok su stigli do granice i ovde je trebalo da stoje još 24 ili 36 sati!  Snabdevani su lanč-paketima – oko 600 kilograma hrane podeljeno je našim građanima na graničnom prelazu. U nekoliko navrata bili smo angažovani i u prihvatnom centru za migrante koji su u jednom momentu bili razmešteni u druge prihvatne centre jer je taj naš prihvatni centar trebalo privremeno da bude karantin za ljude koji dolaze iz inostranstva, a dalje ne mogu da se kreću. Pred kraj vanrednog stanja migranti su vraćeni - njih 109 kojima je bilo zabranjeno kretanje i izlazak, tako da su i oni snabdevani neophodnim životnim namirnicama, higijenom, lekovima.... i to angažovanje iziskivalo je jednu ekipu dnevno.  Za sve to vreme programi Crvenog krsta nisu mogli da stanu - narodna kuhinja, briga o socijalno ugroženim sugrađanima koji nisu korisnici narodne kuhinje i koje sistem socijalne zaštite ne prepoznaje, ali koji su ostali bez svojih privremenih - povremenih poslova i bez sredstava.

S neskrivenim ponosom u glasu, naš sagovornik ističe da je period za nama odlikovao pravi voloterski rad - potpuno poklonjeno vreme Crvenom krstu, odnosno, kako više voli da kaže - vreme i energija poklonjeni KORISNICIMA USLUGA Crvenog krsta, ma ko to bio.

- Presrećan sam što je tih 53 dana prošlo bez ijednog incidenta! Rad su nam olakšala i mnoga fizička i pravna lica svojim donacijama, a pohvalio bih i sve hiper-markete i Gradsku apoteku i privatne apoteke jer naši volonteri nisu nigde čekali! Zahvalio bih se i sugrađanima koji su zaista imali razumevanja i puštali naše volontere preko reda da obave kupovinu i snabdeju najstarije sugrađane. To je bio jedan lep momenat kada smo se ponovo pokazali kao human grad – imaju naši ljudi to, ali nekad je potrebno malo više da se ponukamo da ta humana crta proradi u nama. Ali kad god su bile situacije kao ova, pokazali smo se u pravom svetlu!  

U nadi i želji da se u bližoj ili daljoj budućnosti ipak neće ponoviti situacija poput ove (ili neka gora!) kroz smeh, ostavljamo trunku sumnje jer, izgleda ne bez razloga, aktuelnog sekretara pojedine kolege zovu – Nesreća.

- Kada sam došao u Crveni krst, nisam bio zaposlen ni nepunih mesec dana, a zadesili su se smetovi na auto-putu, i na nivou grada bilo je proglašeno vanredno stanje. Zatim, 15. maja 2014. zasedala je skupština Crvenog krsta Subotica na kojoj sam ja u 16 časova izabran za sekretara, a u 17 je proglašeno vanredno stanje u Srbiji zbog poplava! Tako da nisam imao vatreno, nego vodeno krštenje! Dolazi 2015. godina kada eskalira migrantska kriza i opet je Crveni krst u centru pažnje! Godine 2016. i dalje se borimo sa istim problemom. Kapacitet prihvatnog centra je bio 75 ljudi, a 1.400 ljudi je te godine boravilo u njemu! To su bili šatori na sve strane, a migranti nisu više u samom objektu, nego i oko objekta... Sa lokalne nesreće, preko regionalne (kada pričam o poplavama), i migrantima - pitanjem evropskog karaktera, došli smo do pandemije koja je zaista kriza na svetskom nivou!

I dok strahujemo od međugalaktičkog sukoba, još uvek smo čvrsto na zemlji, u razgovoru sa sagovornikom koji finim manirima, biranim rečima i odmerenim pokretima – odaje utisak pravog gospodina. U pozitivnom smislu reči. Da li su takvi i ostali pripadnici njegove generacije?

- Subotičanin sam poreklom i pripadam prvoj generaciji takozvane “Šuvarovke”, koja je završila deveti i deseti razred. Moja generacija imala je tu sreću ili nesreću da budemo prva generacija koja je deset godina išla u neku osnovnu školu, pa smo usmereno imali dve godine srednje škole. To se nije pokazalo pa je vrlo brzo i ukinuto, ali mi sebe često nazivamo - Šuvarova promašena generacija. Ali nismo sigurno!

A da promašaja nema ni na polju karijere, ni na privatnom planu, dokaz su i tri ćerke, fakultetski obrazovane, od kojih jedna polako ali sigurno korača i očevim stopama:

- Najstarija je farmaceut, srednja je završila engleski i italijanski, sada je na masteru, a najmlađa je na četvrtog godini bezbednosti i kriminalistike u Novom Sadu - ona je i volonter Crvenog krsta i mislim da je i sada tamo, ne mogu da je izbacim! Kažem najmlađa, ali ona ima već 21 godinu...