SUgrađani: dr Viktorija Aladžić - "Džaba pričam, tako da više ne pričam!"

Nije lako. Pred vama je sagovornik – obrazovan, intelektualac, lucidan i rečit, u struci par excellence. O arhitekturi, graditeljskom nasleđu, dokumentaciji, arheološkim iskopavanjima u mladosti, i edukativnim putovanjima na koje je „potrošila“ pola života, može da priča satima, ali sam pomen na lične teme, zatvore je kao školjku! Ukopa se i – ne mrda. I vi sad pogađajte da li se i gde krije biser... Tako je i doživljavamo – spolja tvrd orah, malo manje zbog sebe, malo više zbog drugih. Pogled strog, reči birane – ni jedna suvišna. A opet – bogatstvo u znanju, grad koji voli i dok ga kritikuje, ljubav prema studentima koji pred njenim očima stasavaju u odrasle ljude... Sve to, i više od toga, sadržano je u imenu dr Viktorije Aladžić, arhitekte i stručnjaka – borca za zaštitu graditeljske baštine, vanrednog profesora na Građevinskom fakultetu u Subotici, na modulu za arhitektonsko inženjerstvo.

Fotografije sagovornika sastavni su i neizostavni deo svakog intervjua. Zato pristaje na fotografisanje, ali već na početku saznajemo njen stav.

- Ne volim fotkanje! Jednostavno, sebe ne doživljavam kao medijsku ličnost, ne volim te stvari. Odeš kao turista u Milano, postaviš se ispred Duoma i celu fotografiju zauzimaš ti, a u pozadini nešto malo katedrale... Profesori su nam govorili da se ni slučajno ne fotografišemo ispred objekata, nego da slikamo arhitekturu jer to je istorijska dokumentacija. I ja sam to usvojila kao sveto pravilo – fotografišem arhitekturu, imam gomile fotografija, ali mene nigde!

MINUS - „Nerazumevanje toga kako stvari funkcionišu i kako bi mogle da funkcionišu – to je minus. Imamo Letnju pozornicu, a celo prošlo leto nismo mogli nigde da idemo – zašto nije mogla ta otvorena pozornica na Paliću da radi, da ljudi sede na pristojnim rastojanjima i non-stop budu na otvorenom?! Zašto se Velika terasa ne da nekome da se organizuju programi - ogroman je trošak za budžet da održavate objekat koji je uvek prazan...“.

Ipak, poslaće jednu iz Amsterdama, jedinu koju ima – obećava fotoreporteru. I spontano kreće uvertira u razgovor... Saznajemo da je u Holandiji bila pre tri godine, a poslednje (ne i zadnje, što bi rekli Englezi) putovanje odvelo ju je u Tursku, na prag drevne Mesopotamije.

- Bilo je fantastično i moja je preporuka ako hoćete da vidite nešto sjajno i upoznate korene naše civilizacije, otiđite na tu turu! Ja inače stalno putujem, čak i za vreme korone - sa planinarima! Već nekoliko godina član sam planinarskog društva, a nedavno završila osnovnu obuku (sada su uspeli da je realizuju) i zvanično sam punopravni član. Meni se uvek nametao izbor – da li priroda ili urbani svet? Studirala sam arhitekturu, ali sada sve više idem u pravcu prirode! I kada sam završila studije, nije me uopšte impresioniralo projektovanje, nisam htela da uđem u ovu investitorsku priču. A u toku studija išla sam na arheološka iskopavanja pet godina zaredom po Srbiji (Viminacijum, Gomolava, Kladovo, Pribojska banja...) i oduševila se razmišljanjima o nasleđu bilo koje vrste! Tokom studija učili smo o svoj arhitekturi osim arhitekture XIX veka, za koju su nam profesori govorili da je bezvredna. A kada sam se vratila u Suboticu, shvatila sam da ovde nema ništa od onog što sam videla u Beogradu i po Srbiji i na arheološkim iskopavanjima - ima samo XIX vek o kome ja ne znam ništa! I onda je počela avantura istraživanja, sedenja u arhivu, mesecima, godinama, ceo život!

Tako se rođena Subotičanka vratila svom gradu, sa diplomom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu u rukama (doktorirala na Geografskom fakultetu prostorno planiranje, sa temom – Uticaj zakonodavstva na prostorni razvoj Subotice od XVIII veka do druge polovine XX veka), i počela da prikuplja dokumentaciju o arhitektonskom nasleđu grada, izrađuje baze podataka, obavlja ogroman posao čija je kruna bila knjiga „Gradotvorci“, koju objavljuje zajedno sa Gordanom Prčić Vujnović i Mirkom Grlicom. Piše i dalje, ali danas je, kako kaže, teško objaviti knjigu. Zato su tu novine, češće sajtovi, društvene mreže. Upravo zbog toga što se ne libi da javno kaže šta misli, uputi kritiku, bori se PROTIV i ZA, često se i sama našla na udaru kritika, bila osuđivana i osporavana.

- Pričam ono što mislim i što znam i što sam naučila o istoriji Subotice jer smatram da je to moja obaveza. A ako te napadaju, moraš da se braniš! Da sediš, ćutiš i samo trpiš udarce?! Da nemam taj napadački stav, kako bih uopšte mogla da izađem i govorim o tome da recimo nije u redu rušiti subotičko Pozorište, da nije u redu... To je struka, to je moj poziv, moj posao. Delujem nepristupačno zato što sam mnogo puta bila zloupotrebljena, ali ja u suštini sve, ceo svoj život, od kada sam završila studije ’85. do današnjeg dana, istražujem Suboticu i sve podatke pišem, objavljujem, delim, radim sve te žive kampanje, niko me ne plaća, ja sam odlučila da to radim jer to MENI čini zadovoljstvo. To je moj život! Subotica me fascinira, kao fenomen, ali fasciniraju me i drugi gradovi - zato putujem, i uvek me je privlačilo da nađem za sebe neke odgovore. A šta će ovaj grad iskoristiti od onoga što ja radim, ili kako će se ponašati prema meni, to je njegova briga, nije moja!

Pitamo je šta bi u tom svom gradu, koji tako dobro poznaje ali i dalje upoznaje (i dosta mu toga zamera), ipak izdvojila kao svetao primer.

- Restauracija Sinagoge. Bez diskusije! Ali Sinagoga treba da bude regionalni kulturni centar, da svako božije veče u njoj neko nešto radi, izvodi. A ona se drži zaključana, turisti se puštaju sa strahom da će ne znam šta da se desi. Morate da se najavite. Toliko sam učinila za tu Singaogu, i u ponedeljak molila da me puste sa studentima – prosto, htela sam da ih vodim po gradu, ali padala je kiša i, hajde, bolje ući negde. Nisu me pustili, okej, mi smo šetali dva sata i bilo je fenomenalno, ali to je veliki problem. Molim, hoću besplatan pristup i ulaz za studente Građevinskog fakulteta koje dovodim! Ne tražim ni spomenik ni nagrade, uopšte me ne interesuje to, ali mislim da je neki osnovni nivo pristojnosti da se kaže – evo, Viktorija Aladžić neće zloupotrebiti Sinagogu, ona će dovesti studente da ih NAUČI. Ali ako gradu nije stalo da ja to radim, ja to onda neću raditi.

SVE MI JE HOBI - „Ja sam u ovoj sredini uspela sve što sam htela. I kreiram svaki svoj dan da bude zanimljiv, da se nešto dešava. Zato ne mogu da opišem jedan - svaki je drugačiji! Rutina je samo u onim segmentima koji su zdravstveno značajni. Meni je sve hobi, sve što radim. I sve je zabava. Pokušala sam da organizujem život tako da radim ono što volim, i uspela, ali nije lako. Nisam dozvoljavala da se kompromitujem bilo kakvim političkim situacijama ili bilo čime, mene to ne interesuje, fokusirana sam samo na ono što JA želim da radim i to radim najbolje što mogu“.

Podsećamo, Sinagoga je godinama bila zapuštena, a njen angažman u vezi sa restauracijom jevrejske bogomolje, počeo je krajem devedesetih godina, nakon učešća u jednoj radionici u Pragu, koja se bavila zaštitom nasleđa.

- Tu sam napravila koncept fondacije kao ideje na koji način bi se prikupljala sredstva i organizovala njena restauracija. Vrativši se sa značajnim kontaktima, učestvovala sam u osnivanju Fondacije SOS Sinagoga i bila u prvom upravnom odboru, u tu svrhu napisavši hronologiju radova, kao i molbu da Sinagoga bude uvrštena na listu sto najugroženijih spomenika kulture u svetu, i putovala na bezbrojne konferencije, a vrhunac je bila svetska konferencija o secesijskom nasleđu u Barseloni, kada sam govorila o arhitekturi Subotice pred stotinu stručnjaka iz svih krajeva sveta - od Južne Amerike do Japana.

Na pitanje da li je to jedan od najsvetlijih momenata u njenoj karijeri, reći će:

- Nema najsvetlijeg, svake godine je najsvetliji momenat! Evo, sad sam u potpunom transu zato što pripremam zadatke za studente za ovaj semestar i zbog toga trenutno prevodim jednu knjigu – vodič za uređenje urbanih sredina u Velikoj Britaniji uz pomoć zelene infrastrukture, povećanja biodiverziteta itd. Ima osamdesetak strana i na tome intenzivno radim, da mogu studentima da dam kao literaturu da odatle izaberu temu koju će da primene na Suboticu.

BAŠTA, A U BAŠTI... - Oko prizemne kuće u kojoj živi – dvorište dovoljno veliko za baštu, ali ne preveliko. A u bašti - autohtone vrste, ne hibridi. Stare sorte voća i povrća mnogo su otpornije na štetočine – saznajemo, i eto nove informacije – naša sagovornica bavi se permakulturom, granom ekološkog dizajna, filozofijom koja podrazumeva stvaranje spoljašnjeg prostora tako da biološki procesi teku neometeni... „Ali mi volimo da stvari kupimo, a ne da uberemo sami! Izresirani smo na potrošnju!“ – i dok ističe kako oko nas ima puno jestivih biljaka, hvali čičoku i koprivu, dodajući da je prvo zdravije od krompira, a drugo dostupnije od spanaća, saznajemo da kuva od 14. godine: „Mama je radila, neko je morao da kuva...“.

Čuli smo da je studenti vole. I da ona voli njih.

- To mi je profesija, životno opredeljenje koje nisam znala da će biti – ja sam postala profesor odnosno asistent, tek 2001. godine. Ali onda sam otkrila da je to ono što me zanima i gde sebe nalazim. Mislim da mi baš leži edukovanje dece! A ono što je fantastično na našem fakultetu jeste da je mali, a ja predajem predmete na prvoj, trećoj, četvrtoj godini i masteru, pa mogu da vidim te klince koji dođu na prvoj godini i još ništa ne znaju o svetu, beže sa časova i gledaju me kao da sam neka ludača (smeh), a onda do pete godine, odnosno mastera, oni postanu inženjeri i rade tako fantastične diplomske radove - uvek biramo teme koje imaju neke veze sa stvarnošću.

BILA I OSTALA - VIKICA - „To mi je nadimak iz detinjstva. Ja sam bila Vikica dok nisam otišla iz Subotice na studije u Beograd gde su me zvali Viktorija. Ali ovde, u Subotici, moji drugari iz gimnazije, osnovne škole, obdaništa, prijatelji... za sve njih sam bila i ostala Vikica“.

A pokušaj da se iz stvarnosti, iz sadašnjice, preselimo u prošlost, i to onu ličnu, privatnu, nije bio preterano uspešan. Mada – ne sasvim.

- Potičem iz skromne i siromašne porodice. Priznajem da sam devedesetih godina istrenirala tehniku zaboravljanja prošlosti jer su se toliko ružne stvari dešavale i mislim da bih se slomila da to nisam uspela da uvežbam! Tako da je meni sve, znači i jučerašnji dan - mrak! Zato i dan danas imam problem prisećanja, to je negde u mozgu, ali trebalo bi da razmišljam ili možda pogledam pošto imam neku hronologiju svog životnog puta kod kuće...

A najznačajnija stranica na tom životnom putu svakako su njena deca kojih ima troje. I trostruka je baka.

- Kada su deca bila mala, stalno su htela da šetaju po Zelenoj fontani i uvek sam govorila – nemoj, pašćeš! Naravno, tolika je ta dečija želja i toliko su ubeđeni u svoju sigurnost, kao neću pasti, a svako dete mi je upalo u fontanu i sa svakim sam posle potpuno mokrim jurila kući! To je taj deo kada pustiš dete da mu se nešto desi, a gde će shvatiti da postoje neke granice koje ako pređeš, možeš da nastradaš. I onda, kada su porasli, pitala su – kako, mama, ti sve znaš unapred?! E, tako ja gledam danas na urbanistički razvoj grada i na ove intervencije koje se dešavaju – ja vidim šta će biti, ali ne vredi ništa govoriti! Dok ne napravimo sve žive greške, nećemo shvatiti da smo ih napravili. Dok ne budemo iskusili posledice svojih grešaka. Džaba pričam, tako da više ne pričam...