SUgrađani: dr Zoran Dukić - "Ništa se ne podrazumeva!"

Ispred imena stoji titula – mr sci. dr. Lekar je, specijalista otorinolaringolog, magistar medicinskih nauka. Ime – Zoran. Prezime – Dukić. Ali on je mnogo više od zvanja, titule i belog mantila. Umetnik. Muzičar koji publiku uči kako se komunicira zvucima, razgovor vodi tonovima. A kada “uđeš” u priču, sve je kristalno jasno. Kao pod jakim svetlima operacione sale, u kojoj sluša kalifornijski “Radio Paradise”. Muzika i Medicina – dva “M” koja se prepliću u jednom čoveku.

- Okrenutost medicini seže do samih rubova mog sećanja. Otkad je počela neka vrsta osvešćivanja, privlačila me je biologija, medicina. Možda je rani gubitak oca, njegova rana smrt, delom doprinela tome. Sve u svemu, ja sam od ranog detinjstva osećao neku vrstu afinititeta prema ovoj oblasti i ciljano išao prema tome. Nisam lutao levo desno, nego išao svojim putem i sada sam tu gde sam.

Senćanin poreklom, došao je u Suboticu u proleće 1993, nakon što je sklopio brak sa Bajmočankom Mirjanom. Već sledeće godine zapošljava se na ORL odeljenju Opšte bolnice Subotica, gde je ostao do danas. Bez prekida.  

- U Subotici sam završio i dva razreda Srednje medicinske škole, Medicinski fakultet u Novom Sadu, i sve je išlo brzo i lako. Samo tri dana nakon polaganja državnog ispita, bez protekcije i “korena”, zaposlio sam se u Hitnoj pomoći, a sledeća sreća desila mi se odmah sledeće godine, kada sam se obreo na ORL odeljenju.

“NANOSEKS” ZA NOS? - Na molbu da izdvoji neku anegdotu sa radnog mesta, priseća se smešnih grešaka koje se dešavaju pri izgovaranju naziva lekova: “Jedna dobrano sredovečna gospođa dolazi na kontrolni pregled. Kako ste? Dobro sam. Pošto nije donela prethodne nalaze, pitam je šta uzima od lekova. Uzimam onaj za nos bezobraznog imena! Prebiram, ne mogu da se setim koji je taj. Onaj, ne možem vam reći! Kako ne možete?! Onaj ‘Nanoseks’! – kaže. Umesto ‘Nasonex’!”.

Nakon što je magistrirao, počeo je ozbiljnije da se bavi endoskopskom hirurgijom nosa, paranazalnih sinusa i prednje baze lobanje. Putuje po Evropi, uči tu operativnu tehniku i kreće da je primenjuje kod nas. Ova oblast postaje predmet njegovog užeg interesovanja i u njoj nalazi neku vrstu svoje pune stručne afirmacije, naravno, ne zapostavljajući ni opštu otorinolaringologiju. Zanimljivo je da danas poštovani lekar, izuzetan stručnjak u svojoj oblasti, nekada student sa izuzetno visokim prosekom na jednom od najtežih fakulteta, u porodici nije imao nikoga ko se bavio medicinom. Naprotiv.

- Moji roditelji bili su agronomi. Mama se bavila stočarstvom, svinjarstvom, radila je u Bogarašu na svinjarskoj farmi, ceo svoj radni vek je tamo provela! Ja sam odlazio ponekad, sećam se, bili su mi jako interesantni prasići pa sam išao da se malo igram, da ih mazim... Otac se bavio ratarstvom. To je moj bekgraund, nije bilo lekara u porodici, ni babe ni dede ni sa jedne strane.

Osim sklonosti ka medicini, od ranog detinjstva osetio je i afinitet ka – muzici.

- Slušajući neke melodije, osetio sam duboku dirnutost muzikom u smislu emotivnih reakcija, a muzikom sam u praktičnom smislu počeo da se bavim sa 15 godina. Sasvim slučajno došao sam u posed jedne pozajmljene gitarice - današnjim očima gledano, više ukrasni predmet, da ne budem grub ako kažem - jedno veslo! Više neupotrebljiva nego upotrebljiva, ta gitara nije baš bila instrument koji je bilo lako savladati, ali je entuzijazam u jednom tinejdžeru toliki da mu nije bilo problem ako mu se na prstima pojave žuljevi i plikovi i posle to otvrdne, bukvalno pretvori se u kopita - kada sam prstima kuckao po stolu, čulo se kao da kuckam noktima! Namučio sam se, ali krenulo je. Dugo sam bio potpuno samouk. Uz gramofon, skidajući po sluhu neke melodije, praveći neki svoj sopstveni repertoar, postajao sam svestan činjenice da sam jako interesantan u društvu. To je bio period pre interneta, pre elektronskih medija, kada su analogni vidovi zabave bili na ceni. I kada se sedne na klupu sa društvom i počne da se svira, da se peva, onda to deluje kao magnet!

Došao je i prvi bend, doživljaji na bini i neka nova, do tada nepoznata, vrsta uzbuđenja. A prvi nastup pamti i danas.

- Bilo je to u restoranu “Kiosk” u Senti, ’81. godine, kada sam već bio dovoljno spreman (ili sam bar tako mislio!), da mogu da izađem na binu i pred nekoliko stotina ljudi izvedem nešto sa bendom. Naravno, istog momenta kada se to desilo, ceo koncert pao je u vodu zato što je nastupila trema koja me je skoro ugušila! Izveo sam to što je trebalo, ali kako sam se osećao... Razmišljao sam o tome da li ja treba to da radim, možda ipak ne... Ali đavo ili ne znam ko, vuče te da to doživiš ponovo i vremenom je postajalo sve bolje.

MUZIKALNA PORODICA - “Porodica je jedno od mojih postignuća! Mi smo se krvavo pomučili da to bude tako. Imam sina i ćerku Aleksandra (18) i Teodoru (15), oni su srednjoškolci. Saša je izuzetno muzikalan, završio je Nižu muzičku školu – saksofon, a sada nešto “namiguje” u pravcu bubnjeva. Teodora je završila prvi razred Gimnazije - društveni smer, i ona možda i više želi da se ostvari u muzici – pevuši i stalno je u kontaktu sa muzikom...”.  

Ne krije da je i danas, mnogo godina kasnije, kada nastupa bilo gde (“Mojo” klub u Senti, “Samo pivo” u Subotici, festivali u Mađarskoj...) trema i dalje prisutna. Ali razlika postoji.

- Po mom shvatanju, trema ima dva elementa. Jedan je mobilišući, drugi je parališući. Sada je mobilišuća. Moraš imati izvesnu hemiju, adrenalin, neku vrstu dešavanja u glavi, da bi bio bolji, ubedljiviji, da bi mobilisao te neke svoje resurse, da bi mogao da proizvodeš i emituješ tu vrstu emocija u takvom kvalitetu u kakvom to treba da se desi. Znači, ne možeš da odeš sa “svejedno mi je” stavom. To će se odmah osetiti. Ako sviraš preko volje, ako to radiš loše, ne bude dobro.

Foto video studio "Dobai"

Nakon “Etnokora” i “Kadabre”, i jednog specifičnog žanrovskog faha koji su ovi bendovi negovali, usledila je tišina koju je prekinuo njegov sadašnji sastav “Blue”, sinonim za slobodno muziciranje sa elementima džeza. Ta potpuna sloboda, potpuna nepredvidivost, jako mu prija i ne krije koliko uživa u klupskim svirkama. A za vreme korone i dve nedelje samoizolacije u koju je poslat nakon što se supruga vratila sa Jahorine, našao je načina da uživa i ispred – kamere. I svoju emociju podeli sa drugima.

- Posle nekoliko dana osetio sam neku vrstu socijalne deprivacije. Nisam komunicirao ni sa kim i onda sam našao način da komuniciram putem muzike! Radio sam te dnevne snimke na “Fejsbuku” i to direktno, sa čašom rakijice u ruci, svirao i pevao. Radio sam to zbog sebe, ali ljudi su odlično reagovali, i kada sam video kakav to odjek ima i koliko to ljudi prate, nastavio sam i to je trajalo sve dok sam bio zatvoren, čak i posle toga, samo ne sa dnevnom učestalošću, nego malo ređe. I danas povremeno.

Kada nekad, kako kaže, dođe kući “otrovan životom”, muzika je opet njegov lek, a muzička soba koju je u potpunosti opremio, njegova “escape room”.

- Rad sa ljudima nije lak i kada izdržiš u bolnici ceo radni dan i posle odeš još dva-tri sata u polikliniku (“Sente”) i dođeš kući, kada te iscrpi taj deo posla, da ne bih režao na familiju, skuvam sebi kafu, odem i sednem u tu muzičku sobu. To je jedna mala prostorija, a ja sam želeo da imam neki svoj mali “no mans land” gde mogu da se povučem - ne zato što familiju ne volim, nego upravo suprotno, da bih ih i dalje nastavio da ih volim! I oni mene. Onda se tamo sklonim i nekad sviram, a nekad se desi da mi misli odlutaju na drugu stranu... Onda samo držim gitaru u ruci, ali je uopšte ne sviram - pijem kafu, blejim kroz prozor i razmišljam.

“ŠANDOR KONEKŠN” - “Volim da odem u Šandor, tamo mi živi prijatelj koji takođe radi u Bolnici, ali nije kolega, već biolog, bavi se genetikom. On mi je najbolji prijatelj, intimus, i kažem mu - Gde si meni, brate moj blizanče! A oni koji nas znaju, znaju da je između nas dvojice razlika u konstituciji ogromna, ali interakcija fantastična! On je čudo jedno od čoveka i zahvalan sam sudbini što nas je spojila”.

Uhvativši se za reč “razmišljam” kao dobar uvod u sledeće pitanje, interesujemo se da li, kao velika većima njegovih kolegsa, RAZMIŠLJA o tome da ode u inostranstvo – trbuhom za kruhom, ili jednostavno – zato što su plate za lekare mnogo veće?

- Prošao sam tu vrstu evolucije potencijalnog emigranta! Nakon bombardovanja, seo sam i uložio ozbiljan trud da naučim norveški jezik. Imam srednji kurs iz norveškog i bio spreman da odem u Norvešku. Ta mogućnost mi se otvorila 2004. godine, kada sam učestvujući na jednoj “Mensinoj” konferenciji, u Oslu, sredio da odem u Bergen i budem gost bergenske ORL klinike. Bilo je to neverovatno korisno iskustvo za mene! U smislu bolje samospoznaje. Kada živimo ovde, skloni smo da vidimo ono što nemamo i skloni da zanemarimo ono što imamo. Jako korisnu vizuru pruža to kada odeš i stvar sagledaš iz neposredne blizine. Mi stalno smatramo da se ono što imamo podrazumeva, a u stvari se ništa ne podrazumeva! Da budem konkretniji, ta vrsta gubitka socijalnih odnosa koju sam tamo doživeo (a koja na mojoj top listi ima visoko mesto i bez čega otežano funkcionišem), u celoj priči odvratila me je, ne samo od Norveške, nego generalno od inostranstva. Mislim da čovek može najkvalitetnije da živi (naravno ako ne računaš ekstremene okolnosti), tamo gde je rođen - pod uslovom da su mu zadovoljene neke druge potrebe, materijalne.

Radeći i privatno, ne krije da je i tu materijalnu stranu zadovoljio, ali daleko od toga da  oko sebe ne bi ništa menjao. Osećajući neku vrstu odgovornosti za one koji dolaze posle nas, ne želi da sedi skrštenih ruku. O politici ne razmišlja, ali o nekoj vrsti društvenog aktivizma – i te kako: “Da umesto partokratije zavlada meritokratija! Da bude najbolji onaj koji najviše zna i najbolje radi, a ne onaj ko je najpodobniji. E, to”!