SUgrađani: Dragan Krstić, profesor filozofije - "Tri boje jedne nauke"

Iako penzionisan (ove godine), mlad duhom, britkog uma i promišljenih reči, poput Platona, Aristotela i Kanta, profesor filozofije Dragan Krstić, i u penziji ne miruje, već – umuje. I to ne sam. Svakog utorka, od 19 i 30, u prostorijama Fondacije za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš“, okupljaju se ljubitelji filozofije, muzike i filma, u istoimenom klubu, čiji je pokretač i osnivač,  spiritus movens – naš sagovornik. Ulaz je slobodan, stav obavezan, a replika poželjna. I sve u duhu tolerancije, dijaloga.

- Svako ko dođe, odmah se uveri koliko se poštuju pravila dijaloga, koja se inače ne poštuju ni u televizijskim emisijama, ni na sastancima, pa čak ni na nastavničkim većima! Ovde se drugi slučaju, svako svakoga sasluša i onda replicira - ukoliko ima potrebu za tim. Svakom je dozvoljeno da kaže svoje mišljenje. - poziva profesor Krstić - Iako je klub prvenstveno namenjen mladima, u njemu su ljudi različitih godina, uglavnom moji bivši đaci, ali ne samo oni. Najmlađi član ima 18 godina, ali klub je otvoren i za one koji nisu omladinci - nekolicina njih nešto je mlađa od mene. To je jako bitno jer ljudi koji imaju više od 40 godina, naročito oni koji su preko 50 ili čak 60 godina, ne znaju gde su – nisu za gerontološki centar, a nisu ni za omladinske klubove! Tako da ovaj klub jeste namenjen mladima, ali je otvoren i za one koji nisu u tom užem značenju mladi. Bitno je da se tu okupljaju ljudi mladog duha.

DIJALOG - U cilju popularizacije filozofije u srednjim školama, osnovao je tribinu „Dijalog“, koja mu je, između ostalog, donela i nagradu „Dr Ferenc Bodrogvari“, i koja je ušla u istoriju srpske filozofije kao jedno od najznačajnijih filozofskih događaja u Republici Srbiji. Na njoj, su, u periodu od 1992. do 2018. govorili naši najznačajniji filozofi, filmolozi, filmski kritičari i mnogi poznati umetnici.

Ne krijući koliko mu je bilo teško kada je napuštao radno mesto u Gimnaziji „Svetozar Marković“, gde je proveo gotovo čitav svoj radni vek, profesor se sa radošću i setom priseća svojih početaka, prvih đaka i onih od kojih se tek nedavno oprostio.

- U Gimnaziju sam došao 1990. godine i to je bilo moje prvo stalno zanimanje. Prethodno sam, kao profesor marksizma, radio u tadašnjoj srednjoj školi „Lazar Nešić“. Sa preporukom direktora te škole, Grge Franciškovića, kome sam zahvalan, odlazim u Gimnaziju - tadašnji direktor bio je Bela Futo. Sećam se svoje prve ili druge generacije – razred od tridesetak đaka, a svi toliko dobri, uče. Kao studenti! Ako pogledamo školu nekad i sad, razlike ima. Problem je u tome što kriterijumi padaju u svim školama, počevši od osnovne, preko srednje, gimnazije, do fakulteta. Kada čujem od svojih bivših đaka kako polažu neke ispite, prosto ne mogu da verujem! A zašto je to tako? Nismo mi to izmislili, tako je verovatno i u razvijem zemljama, u Zapadnoj Evropi. Međutim, pogrešno bi bilo kada bismo rekli da među ovim novim klincima nema jako talentovanih u svim sferama – i dobrih matematičara i fizičara i muzičara, i naklonjenih filozofiji, sa kojima se moglo lepo i uspešno sarađivati. Mislim da je škola sada postala takva da, ako hoćeš da učiš, onda će profesori da ti pruže onoliko koliko oni znaju, koliko mogu, i ti ćeš da se usavršavaš u tome. Ako nećeš da učiš, možeš sa minimumom znanja da završiš sve te razrede i to je ono što nije dobro, ali je tako. Ranije je bilo ponavljanja razreda. Kada sam ja bio gimnazijalac, bilo je normalno da učenik ponavlja u četvrtom razredu!  Toga više nema. Kada sam počeo da radim u gimnaziji, bio je lom đaka na popravnom ispitu, a poslednje tri godine ne sećam se da je uopšte neko išao na popravni među maturatima! I ne samo među maturantnima, čak i među mlađima. Nema popravnih i to je neprihvatljivo! Današnja deca misle da sa dve prostoproširene rečenice mogu da dobiju peticu, a ja im kažem – ne, treba da znaš celu lekciju!

Ipak, dodaće da je optimista  i da veruje da i dalje ima dobrih đaka. A oni će naći svoj put...

- Pravi kvalitet će da ispliva. Ta intelektualna elita uvek je postojala i postojaće. Onaj ko je naklonjen nauci, umetnosti, filozofiji, razvijaće se u tim sferama, tražiće od svojih profesora ono što je njemu potrebno. Kasnije, na fakultetu, sam će da čita, da se usavršava, i kad-tad će biti i profesor univerziteta, možda i akademik. A masa ljudi koji će da prođu tako kako prolaze, verovatno će tokom života raditi bilo šta, neki posao koji nije naročito vezan za opštu kulturu, za znanje u smislu neke erudicije, a ne u smislu praktičnog znanja. Jer da biste mogli da napravite bilo šta, da popravite auto, treba znanje, ali to je jedno određeno, praktično znanje. Ja jesam za to da deca (mada to više nije u igri u školstvu!), imaju širinu znanja, da budu svestrano obrazovana. Zašto, recimo, jedan radnik ne bi slušao ozbiljnu muziku ako rođenjem ima tog senzibiliteta u sebi?

Iako rođenjem ne potiče iz muzičke porodice, muzika je od malih nogu bila deo njega. U toj meri da je poželeo da se njome bavi – celog života. Ljubav prema filozofiji, toj kraljici svih nauka, kao i svaka velika ljubav, došla je neočekivano i ostala do kraja u njemu.

- U mojoj porodici bilo je nadarenih, talentovanih muzičara koji se nisu profesionalno bavili muzikom, i ja sam kao mlad čovek, želeo da upišem muzičku akademiju i budem nastavnik muzike. Međutim, pošto sam živeo u mestu u kojem nije postojala muzička škola (Batočina kod Kragujevca, gde sam rođen), nisam mogao da je upišem i zbog toga sam bio jako nesrećan. Odlučio sam se za gimnaziju i u četvrtom razredu slučajno sam pronašao jednu knjigu u biblioteci u Kragujevcu, sećam je se dobro – bila je to „Istorija novije filozofije“ Branislava Petronijevića. Listajući knjigu, naišao sam na Šopenhaurea gde on otprilike kaže ovako: „Kada bi se pojavio neki čovek kome bi pošlo za rukom da pojmovima objasni ono što muzika izražava tonovima, on bi nam dao i sliku filozofije, odnosno on bi nam otkrio tajnu sveta i života“. Tu sam se prvi put kao klinac (bio sam maturant) susreo sa tom idejom da zapravo muzika otkriva istinu bića, odnosno suštine kao takve, i to me je oduševilo, i onda sam našao svoje buduće zanimanje – aha, upisaću filozofiju! I još za vreme studija, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u nekim seminarskim radovima bavio sam se filozofijom muzike.

ČITAM, GLEDAM, SLUŠAM - „Kada je film u pitanju, tu bih mogao kao iz rukava da izdvojim „Amarkord“ od Felinija, „Dvadeseti vek“ od Bertolučija, Čaplinova „Moderna vremena“, „Sedmi pečat“ od Bergmana. Od novijih mislim da će preživeti Kšištof Kišlovski i njegova trilogija “Tri boje: Plava, Bela i Crvena”. Što se književnosti tiče, Servantesov „Don Kihot“ proglašen je za delo milenijuma, mislim s pravom, a od modernijih svakako Kafkin „Proces“ i ne smem da zaboravim Ruse – Dostojevskog, Tolstoja. Veliki sam ljubitelj muzike i to takoreći svih žanrova, ali ozbiljna muzika se ne može meriti ni sa jednim drugim žanrom! Muzika Baha, Betovena, Mocarta, Šopena... je neprevaziđena“.

Zato spoj u fantastičnom trouglu koji definiše njegova interesovanja, a čije su stožerne tačke: muzika, film i filozofija – nije slučajan.

- Profesionalno sam filozof, ali to su tri oblasti duha kojima se bavim. Moj hobi je muzika, a što se filma tiče, to više nije hobi, to je i više od toga! Ta dva centralna kulturna fenomena 20. veka - film i rok muzika moja su preokupacija. Time se ne bavim samo teorijski, već i praktično, u tom smislu što sam još sa svojim učenicima osnovao filozofsku filmsku sekciju gde smo počeli da stvaramo jedan novi žanr - filozofski edukativni film. I ove godine, u septembru, imali smo premijeru prvog filma - „Kratak film o lepoti“, i nisam mogao da verujem da će toliko ljudi da dođe! I radeći u gimnaziji, u pokušaju da se orijentišem prema umetnosti, počeo sam da razvijam novu metodiku u nastavi filozofije, koju sam izložio u svojoj šestoj knjizi „Kako predavati filozofiju u srednjoj školi“, i čitavu knjigu koncipirao sam na stavu da je, u cilju popularizacije filozofije u srednjoj školi i veće zanimljvosti časa, ponekad poželjno poći od konkretnog umetničkog dela i estetičkog problema koji to delo otvara i postepeno ići kao filozofiji...