SUgrađani: Dragan Stokin - "Svaka škola se plaća, ona najbolja - najskuplje"

Za njega tvrde da je otac u savremenom svetu, a nakon razgovora i sami smo se uverili u to. E, sad, da li je savremen on ili svet, nije ni važno, činjenica je da rečima, razmišljanjem i delovanjem drži korak sa vremenom. I da će to što zbori i čini, savršeno razumeti i mladi i stari. A to je i cilj – da dešifrovana poruka stigne na pravu adresu. Vernika, nevernika, Čoveka. Sa velikim Č. On ne čuva ljubomorno tajnu za sebe, već je deli – i sa onim koji mu je zatraži, ali i sa onim koji ne - pa još ne zna šta je dobio na dar... Otac Dragan Stokin, starešina Hrama svetog vaznesenja Gospodnjeg, danas sa svešteničkim činom protojereja, na svojoj koži osetio je šta znači prava reč u pravo vreme. Uteha, savet, smernica... Jednu takvu, nakon burnog perioda mladosti, uputio mu je mitropolit Porfirije.

- Smem da kažem šta sam sve (po)grešio jer nikad nije kasno da se vratiš na pravi put – zbog toga to i pričam! Ne hvalim se nekim stvarima iz svoje mladosti, i kada bih mogao da obrišem taj period života, period stradanja... Životnu energiju možete da investirate ili da je uništite – saspete u ništa. Taj period mog života bio je sasipanje života u ništa! Hvala bogu da se desilo to što se desilo - da sam se promenio. Pošto sam mu kukao na ispovesti da mi je žao što sam tako živeo i da ne mogu da oprostim sebi, vladika Porfirije mi je rekao: “Čoveče božiji, svaka škola se plaća! Ona najbolja plaća se najskuplje. E, sad to što imaš, taj kapital, da znaš kako izgleda zlo iznutra, možeš jako dobro da koristiš u tom smislu da druge odvraćaš od toga, a i sam da se više ne vraćaš tamo...”. Znate, kada jednom opečete ruku na ringlu, vi više nećete da je pipate sto posto! A sa druge strane, svakom ko bi hteo, reći ćete – nemoj, vidi kakva je moja ruka!

Ipak, dok priča o toj nazovi stranputici koja je prethodila preobražaju koji mu se desio, svešteničkom pozivu i jednom novom i drugačijem životu, ne pronalazimo ništa što bi posebno trebalo osuditi. Muzika koju je slušao, cigarete koje je konzumirao, časovi sa kojih je bežao... – zvuči kao manje-više uobičajena tinejdž priča.

- Rodom sam iz Zrenjanina, gde sam završio i osnovnu školu. Sa 11 počeo sam da cunjam, da tražim sebe, kao i svi ostali – deca na početku puberteta počinju da tragaju za identitetom... Bilo je tu kojekavnih turbulencija, pozajmljenih identiteta: “Otpisani”, Brus Li... Svi smo mi kao deca nešto glumili, igrali se. Tada sam se prvi put zaljubio u neku devojčicu koja je slušala rok, a ja - narodnu muziku! I moje društvo iz škole tada je već slušalo rok, hevi metal, i da ne bih bio papak ili talambas (kako se to tada zvalo), odlučio sam i ja da postanem neki roker. To su bile male smešne epizode - sećam se da sam od nekog drugara dobio kasetu AC/DC, tonski zapis nekog koncerta, i išlo mi je na živce da sedim i slušam to, stvarno mi uopšte nije prijala ta muzika, ali sam prisiljavao sebe. Naravno, posle izvesnog vremena kada se čovek na nešto usredsredi i kad mu drugi kažu – e, to vredi, onda i on počne da konzumira pa se i privikne, kao na cigarete. Nema pušača kome je odmah prijala cigareta! Tako i meni taj život na početku nije prijao, ali sam kasnije počeo da se naslađujem tim stvarima – između ostalog i cigaretama. Sada ne pušim već 26 godina i ne pada mi na pamet jer smatram da je to duboko suprotstavljeno smislenom životu – za te pare možete da kupite hranu i date nekom ko je gladan... Ali dete koje je u pubertetu želi da se dokaže, a to je bilo jedno od sredstava da pokažeš da si mangup, faca, kako bi sad rekli mladi. I naravno sve što ide uz taj život bilo je poprilično prisutno... Posle tih ludih provoda budio sam se u jednom ambijentu koji liči na pustinju, vi nemate ništa od života! Ne privlači vas uspeh u školi, uspeh u životu uopšte, nemate zdrav odnos, tu zdravu nit koja vas vezuje za život, nego živite za uživanje i onda vas jednostavno taj ambijent plaši i vi morate da pobegnete u novi provod da biste se osećali dobro! Bukvalno, trčite iz fatamorgane u fatamorganu.

Možda ne vrhunac, ali svakako jedna od stožernih tačaka te stranputice bio je trenutak kada su ga, zbog toga što je, kako kaže, napravio neki cirkus, tačnije, posvađao se sa profesorkom od autoriteta – izbacili iz srednje škole! Zato je prvo završio gumarski zanat, a potom, vrativši se (u pravom smislu te reči) i Hemijsku školu u Zrenjaninu. Zatim su stvari krenule drugim tokom...

- Krstio sam se '87, sa 17 godina, a sa 18, čitajući Dostojevskog – “Braću Karamazove”, desio se klik! Tada sam poželeo da živim onu autentičnu ljudsku prirodu. Oduševili su me starac Zosima i Aljoša Karamazov, i to je ono što me opredelilo – ja sam posle toga hteo da budem monah i otišao na Svetu Goru sa željom da tamo ostanem. Međutim, s obzirom na to da sam se tek bio opredelio za hrišćanski život, počeo da postim, da se pričešćujem, odlazim u crkvu... što bi rekli tek novorođenče, otac Rafailo, moj dugogodišnji duhovnik, koji je tada ispovedao bratstvo, vratio me je rečima: “ Kada stasaš u veri, vratićeš se ti. Idi da odslužiš vojsku pa posle dođi”.

I taj ponovni odlazak na Atos sigurno bi se desio da po povratku u rodni grad, nije upoznao i ubrzo zavoleo lepu Zrenjaninku Sandru, sa kojom danas ima desetoro dece.

- To leto upoznao sam devojku koja me je oduševila! Rano je ostala bez oca i još kao dete formirala se u odgovornu osobu, vrednu. Jako puno knjiga je pročitala, živela vrlinskim životom, bila odličan đak, zajedno sa majkom starala se o mlađoj sestri, čitav raspust provodila radeći, i sve pare koje je zarađivala davala u kuću! To nije bila samo ljubav muško - žensko, nego zaista spoj ličnosti, srodna duša. Kada sam otišao u vojsku, shvatio sam koliko mi znači i odlučio da se oženim čim se vratim! Imao sam 21 godinu, ona 19. Ja tek upisao fakultet (Bogoslovski u Beogradu), nisam imao stalni posao, ona završila medicinsku. Bilo je prilično teško. Ali ni u jednom momentu se ne kajem! Studirao sam, i uz roditeljsku pomoć, radio raznorazne poslove – pleo brojanice, radio kao portir, fizikalisao na kamionima... Zajedno smo podizali decu - ja se bavio decom uglavnom noću da bi ona danju mogla da funkcioniše.

ČOVEK VREDI KOLIKO JE VREDAN - “Odrastao sam u porodici gde nije bilo sveštenog lica, ali gde su ljudi živeli tradicionalnim životom, držali se hrišćanskih životnih vrednost, da čovek bude čestit, pošten radan, da se kloni onoga što ne valja, da ne bude pokvaren... To je bilo vreme komunizma, socijalizma, gde je sistematski građen direktno suprotstavljen stav u odnosu na crkvu, a ja se sećam da je moja baka imala sestru koja je bila pobožna, vodila nas u crkvu, što je meni tada delovalo jako strano... I moja rođena baba, mamina mama, bila je verujuća žena u smislu da se uvek pred spavanje pomolila i učila nas da se i mi pomolimo, ali na tome se sve završavalo. Moj otac, majka, jedna i druga baka bili su veoma požrtvovani, pogotovo moje mame mama koja nikad nije sela da ruča dok mi svi ne ručamo, pa pokupi iz naših tanjira i pojede to što je za nama ostalo. Čitav svoj život išla je u “borosanama” koje je sledovala u firmi. Zimi nosila gumene čizme i štrikane čarape, naftašku bundu, radila kao čistačica iako nije morala jer imala veliku maturu, ali nije htela zato što je bila udovica pa da ne ispadne da je “neko u kancelariji štipa”. To su bile njene filozofije! Jako je čuvala svoj obraz, ali i obraz moje majke i bila muška glava u našoj kući jer otac je otišao u Nemačku gde je radio u valjaonici čelika kao pečalbar, jako oskudno živeo i sve pare slao kući. Znate, čovek vredi samo onoliko koliko je vredan – ne vredan u smislu da puno radi, nego da je koristan za svoje bližnje...”.

U Suboticu je došao 2002. godine, sa ženom i šestoro dece, odlukom vladike, kada je rukopoložen za sveštenika. Danas ovu brojnu ali složnu porodicu čine: Isidora - doktorand književnosti, Krstinja, koja završava medicinu, Ljubiša - apsolvent Bogoslovskog fakulteta, Radmila koja sa zvanjem akušerske sestre planira da nastavi studije i radi paralelno, bliznakinje Anđelija (studira biologiju) i Anastasija koja momentalno pauzira jer zbog korone nije uspela da pripremi prijemni za muzičku akademiju, ali će na jesen to učiniti; Rafaila koja ide u Medicinsku školu, bliznakinje Teodora i Marija su sedmi razred osnovne škole, dok najmlađi Mihajlo ima osam godina. A tu su i dva unuka – najstarija ćerka ima dvoje dece. Iako sam ne potiče iz velike porodice (ima samo jednu sestru), njemu se baš takva, mnogobrojna – desila.

- Ja to poredim sa zlatom. Što imate više zlata, to ste bogatiji čovek. Ali što imate veću količinu, teret koji nosite je i u fizičkom smislu mnogo teži, a i briga i strah za to blago srazmerno je veći količni zlata. Tako je i sa porodicom. Društvo u kom živite poriče vas na to da je ta vaša odluka dobra, i svaki put kada dobijete račun, bez obzira da li je za vodu, komunalije, struju, vi zapravo plaćate “kaznu” zato što imate toliko dece. Jer ja ne mogu da ne potrošim četiri puta više struje od prosečne porodice! Odrastao čovek može da pazi da se ne isprlja, da ne baci odmah odelo na pranje, ali deca to ne mogu...

ŽONGLIRANJE - “Ja moj Zrenjanin volim najviše na svetu! A Suboticu na neki način volim isto koliko i Zrenjanin. Ona ima strašnih potencijala u pozitivnom smislu, samo čovek mora da bude dorastao da sve to prepoznao i na pravi način se prema tome odnosio. U nekom smislu morate da budete stamen kamen da se ne priklanjate ni tamo ni vamo, da ne dozvoljavate ni jedan vetar da vas oduva ni na jednu stranu... To je svojevrsno žongliranje (savladao sam tu veštinu u detinjstvu sa ski rolom koji mi je tata kupio) i jednostavno ne dozvoljavam da me situacija obori. U Subotici se javljaju podele - međunacionalne, verske, političke, unutarpolitičke, interesne... i kad se čovek nađe u svemu tome, ima ona pesma od Džonija Štulića: “Ja sam tu slučajno i prokleto sam ljut!“. Čovek je neprijatelj čoveku samo zbog greha, zbog zla koje prebiva u čoveku. Zlo vas pokvari kao što karijes pokvari zube”.

Ne možemo da ga ne pitamo za prozivke pojedinaca u smislu “lako je njemu jer ima dobre prihode”...

- Moj vladika kao istinski roditelj (to podvlačim!) razmišlja o svojim sveštenicima i njihovim porodicama – ja imam 130 evra dečijeg dodatka po detetu. To je ono što čini moju platu većom. Crkvene opštine daju sveštenicima dečiji dodatak. I to je tako dok se dete školuje. To je moja baza, a na to imam još otprilike 360 evra platu. Ali moja deca retko izlaze, i kad izlaze, izlaze da se druže, a ne da troše pare; moje nijedno dete nije slavilo 18-ti rođendan, ne zato što nisam hteo da im proslavljam, nego zato što oni nisu hteli jer to je za njih besmislen rashod. Kada deca rastu u mnogočlanoj porodici, ona se spontano formiraju u zdrave ličnosti sa realnim sistemom vrednosti. Dete kad je malo, u mnogočlanoj porodici uči da mora da sačeka, da mama ne može baš uvek da posveti njemu pažnju, što kod deteta stvara jednu vrstu sposobnosti da se koriguje u želji... Moja deca kada dođu iz škole, skinu nove stvari, slože, i obuku stare za po kući. Pa nauče da se odriču u korist onog mlađeg - nije se desilo da dobiju bombone u školi, a da ne donesu mlađem bratu ili sestri! Tako da smo u tom smislu u prednosti i onda samo po sebi to ne iziskuje neke velike finansijske rashode, abnormalne cifre.

MUZIKA JE – MUZIKA! - “U mojoj kući sluša se etno, autentična narodna muzika, volimo klasiku, rokenrol, bluz, džez... apsolutno ravnopravni su svi muzički žanrovi, naravno ne bez naknadne analize i svesnog odnosa – muzika je muzika i ona je tu da upotpuni ljudski život”.

Na pitanje kako mu izgleda jedan radni dan, odgovara da - nijedan nije isti! Uz smeh. Vidi se da je istinski zaljubljenik u svoj poziv.

- To je 365 dana puta 24 sata. Kako će da izgleda zavisi od toga koji je period godine, koji dan, svaki je za sebe. Ustajem oko 6 pa molitva, sredim kandila koja imam u kući. Zbog zdravstvenih problema koje sam imao, radim vežbe što preporučujem svakom čoveku koji živi u savremenom društvu – pola naših fizičkih tegoba proizilazi iz naše fizičke neaktivnosti. Pre sam pio sedam vrsta lekova, sada ne pijem nijedan, a i prestao sam da se nerviram zbog stvari zbog kojih ne moram. Shvatio sam da smo počeli da funkcionišemo kao kompjuter koji da bi mogao da radi, mora da ima razvrstane particije, foldere, fajlove. Tako i čovek, da ne bi bagovao, mora da napravi folder sa prioritetima - muž obavezno jedan sa ženom (bez dece) pa folder gde su deca i da sve to sortira. I naravno folder koji služi da odbacite ono što vam ne treba, gde ćete ubaciti sve ono što je nevažno, nebitno, samo guši, smeta, a pritom nikakve nade nema! To stavite tamo i praznite što češće!