SUgrađani: Dragana Dženopoljac - "Sedite, kucate, i kroz prozor vidite more..."

Njena (uvek puna) ordinacija u Razvojnom savetovalištu subotičkog Dispanzera. Deca i roditelji ulaze na svakih pola sata - po zakazanom rasporedu. Nema nervoze, grubih reči... Neko crta, prelistava „Politikin zabavnik“... Crtež kači na pano, a na njemu – devojčica, cvet i drvo. I naznaka: „Za Draganu“. Jedan od mnogih... Za punih trideset godina, koliko logoped Dragana Dženopoljac radi sa decom, kroz njenu ordinaciju prodefilovalo je hiljade mališana. I njihovih roditelja. Decu učila, roditelje savetovala. I sa svakim našla zajednički jezik - ponosna je na to.

- Nisam rođena Subotičanka, rođena sam u Zagrebu - moj pokojni otac bio je vojno lice, dobio prekomandu, i '78 godine se moja porodica doselila u Suboticu. Tata je tražio Vojvodinu pošto su babe i dede, sa obe strane, živeli u Banatu pa da im budemo bliži. Ja sam ovde krenula u peti razred (moj brat u prvi) u OŠ „Ivan Goran Kovačić“. Imala sam jedanaest godina, bila je to velika promena u mom životu. Prvo i najlepše sećanje je način na koji sam prihvaćena - došla iz Zagreba, govorila kajkavski; u početku je bilo mnogo nesporazuma, ali razred kao razred bio je divan! Za nekoliko meseci išla sam na operaciju slepog creva; probudila sam se, i na krevetu je bilo bezbroj poklona i čestitki za brz oporavak – drugari su došli u posetu! I dan danas sam u kontaktu sa njima. I kada se sretnemo, osećate bliskost, neku vrstu pripadnosti bez obzira na to što su godine među nama. Mi smo stalno bili zajedno, družili se u školi, van škole, na sekcijama, izlazili zajedno, sve smo radili zajedno i mislim da nama ta škola tada uopšte nije bila nikakvo opterećenje – ne mogu da se setim nekih teških školskih trenutaka... Sećam se samo našeg druženja, odmora na kojima smo igrali trule kobile...

Usledio je deveti i deseti razred („Ni danas ne znam zašto nam je to trebalo!“ – dodaće), i upis u Srednju medicinsku školu u Subotici.

- Iako sam imala dilemu šta i kako dalje, opredelila sam se za logopediju. Želela sam da pomažem ljudima, želela da radim sa decom. Ovo zanimanje je i tada i sada deficitarno. Drugačije. I tek sada, u ovim vremenima, kada je jako velika potreba za logopedom, ljudi prepoznaju naše zanimanje. Nekada je to bilo ono kada ne znaš da kažeš R! Ili kada mucaš... A naš posao je mnogo širi, mnogo ozbiljniji - radimo sa decom od rođenja, a maltene može da se radi do kraja života.

DA MOGU TAMO DA SE VRATIM... - „Imam najlepše sećanje na detinjstvo i mladost, zajednička proživljavanja raznoraznih školskih i vanškolskih situacija... Mi smo jako puno čitali – i oni koji nisu čitali književna dela, čitali su stripove, ljubavne vikend romane (krišom!); mi smo mnogo izlazili, odlazili na koncerte, slušali muziku, družili se na „Majmunu“, u „Agrosu“, proživeli otvaranje prvih kafića, diskoteka, i sve to zajedno! Lepo mi je kada razmišljam o tom periodu. Da mogu tamo da se vratim...“.

Na Defektološkom fakultetu u Beogradu bila je više nego dobar student, i vrlo brzo po diplomiranju se zapošljava. Prvo radno mesto čekalo ju je u Zavodu za gluvu decu (današnji Školski centar „Dositej Obradović“), da bi već nakon tri mesecaa, u januaru 1992. došla u Dispanzer, i tu ostala do danas.

- Ponosna sam na to što sam svih ovih godina nekako uspevala da uspostavim kontakt sa decom i sa odraslima - na obostrano zadovoljstvo, i to je rezultiralo uspehom. Divno je kada idete gradom i zaustave vas rečima – da li nas se sećate? Mi se VAS sećamo, mnogo ste nam pomogli!

A deci koja nisu imala prilike da je sretnu uživo, puno su pomogle i pomažu njene knjige, praktikumi, koje izdaje u saradnji sa koleginicom Danijelom Rodić.Do sada su napisale i izdale sedamnaest naslova, a dve knjige su trenutno u pripremi. „Logopedove pesmice za progovaranje“, „Logopedove pitalice za pričalice“, „Logopedove pesmice za pravilan izgovor“ i mnoge druge, sublimacija su decenijskog rada sa decom.

- Nas dve smo radile korak po korak, sa prvim praktikumom krenule iz proste, stručne potrebe za adekvatnim materijalom koji možemo da koristimo u radu jer ga nije bilo. Krenule smo u avanturu 2015, ne znajući kako se piše i izdaje knjiga. Prvobitna ideja bila je da pravimo samo materijal koji će koristiti logopedima, ali vrlo brzo odlučujemo da pišemo knjige od kojih će imati koristi opšta populacija, naročito deca, knjige koje će pomoći roditeljima da stimulišu govorno-jezički razvoj svoje dece, neku vrstu vodiča, ali na prvom mestu knjige koje će se dopasti deci. Nas dve smo osnivači Udruženja „Logopraktika“, sa registrovanom izdavačkom delatnošću, a cilj nam je da jednoga dana postanemo izdavačka kuća.

Kako naša sagovornica naglašava, iza ovog projekta stoji čisto prijateljstvo, koje datira od pre dvadesetak godina i upoznavanja u Dispanzeru. A poklopilo se i mesto stanovanja...

- I Danijela i ja živimo na Prozivci - zajedno smo se vraćale i, tako, reč po reč, postale velike prijateljice. Spojile su nas i zajedničke ideje, viđenje i predanost poslu, što je rezultiralo i ovim knjigama.

ŽIVOTNA ULOGA - „Jako sam srećna i ponosna na titulu tetke – moj brat ima troje dece - to je meni veoma važna uloga. Životna. Anđela, Anja i Aleksa su glavni likovi u svim mojim knjigama, moje knjige su posvećene njima (i Danijelinoj devojčici Uni)“.

U Subotici nema više od deset logopeda, a potreba za njima mnogo je veća.

- Nekada davno, u Bolnici na rehabilitaciji radio je logoped za odrasle, danas ga nema. To je specifična patologija, za koju je potrebna dodatna edukacija. Retko ko to prihvata jer ima jako puno posla, a malo rezultata. Zato je najbolje obratiti se logopedu u najmlađem uzrastu, tačnije - nikada nije rano! Čak i ako roditelji imaju neku nedoumicu, a sve je u redu što se govorno-jezičkog razvoja tiče, i onda mogu da se obrate za savet - šta i kako dalje, na šta da obrate pažnju... Što ranije, to bolje.

OBRATITE PAŽNJU, MOLIM VAS! - „Ja se osećam kao Subotičanka, bez obzira na to što nisam tu rođena. Subotica je moj grad, ona me je na neki način oblikovala kao osobu. Ali moram nešto da primetim - Subotica je uvek bila grad avangarde: u umetnosti, u muzici, u kulturi, u estetici... Ljudi su ovde lako prihvatili novo, savremeno, ali sada nekako... Pre nekoliko dana doživela sam šok – prolazila pored „Maksija“ (bivša Robna kuća „Centar“ – tamo sam nekada živela), i bila šokirana skalamerijom dograđenom pored kafića ispod stubova. Kako to ružno izgleda, barake, najloni, grozno! Moja poruka je da bi valjalo ponekad grad gledati očima turiste, stranca, i onda ćemo primetiti koliko je nešto zanemareno, prljavo - redovi kontejnera pored igrališta, tamo gde im nije mesto... Centar grada, divna zgrada Gradske biblioteke i budućeg Pozorišta, a pored - zgrada gde je bio „Ravel“ - obratite pažnju, molim vas, ona je išvrljana do temelja! Mi mahinalno prolazimo pored toga, ali stranac će primetiti“.

Tokom višedecenijskog rada, kroz njenu ordinaciju prošlo je hiljade dece sa roditeljima.

-;Proživela sam i različite stilove u vaspitanju. Roditelji imaju neki svoj stil, svoju viziju, svoj način kako vaspitavaju svoje dete, kako ga uče i šta im je konačni cilj. Ono što sam poslednjih desetak godina primetila, jeste popustljivo vaspitanje - vaspitanje bez discipline, bez zahteva, jer primarni cilj i želja svakog roditelja jeste da njegovo dete bude srećno i to pokušavaju da ostvare tako što će detetu sve dozvoliti i što pred njega neće uspostaviti nikakve zahteve. A ljubav? Ljubav je briga, ljubav je disciplina. Ljubav je i kada detetu kažemo: NE! NE MOŽE! SAČEKAJ! Ljubav jednako disciplina. Jer na taj način ćemo pomoći detetu da razvije svoje optimalne sposobnosti i da funkcioniše u svetu, među ljudima, u skladu sa svojim sposobnostima. To je velika razlika u odnosu na nekad. Deca su pametna i imaju sposobnosti, ali ih ne koriste, ne funkcionišu u skladu sa njima...

Iako je gužva velika, pritisak veliki, istaći će koliko voli svoj posao.

-    Mi radimo i savetovanje i stimulaciju i terapiju, sistematske preglede... Raznoliko je. S obzirom na gužvu, zakazujem na svakih pola sata - tada u ordinaciju dolazi drugo dete, drugi roditelj, druga problamatika, drugi način rada. Ovaj posao nikada nije dosadan, monoton jer morate da se prilagodite svakom detetu i svakom roditelju da bi bilo rezultata. Gužva jeste, ali mogu da kažem da se ne čeka dugo – ako se pozove, prvi pregled može da se obavi u roku od nedelju dana do dve. Naravno, svi traže poslepodnevne termine, a prepodne uvek može da se nađe neki! Potrebno je samo malo strpljenja... Posao je lep, ali naporan, dinamičan. Roditelji često kažu – pa oni se samo igraju – da, zato što je igra za decu jedini pravi način učenja...

Slobodno vreme ispuniće čitanjem, odlascima na zumbu, dugim šetnjama i druženjem sa porodicom i prijateljima. Na pitanje gde i kako vidi sebe za dvadesetak godina, uz osmeh će reći - u penziji! Ali i dodati:

- Volela bih da svake godine izdamo bar dve-tri nove knjige, i kao u američkim filmovima – sedite, kucate tekst na mašini, i kroz prozor vidite more! Da li volim more? Volim i more, volim planine, Zlatibor posebno. U Subotici sam poslednjih dvadesetak godina stanovnik Prozivke i tamo mi je jako lepo – ne mora da se ide do grada, to je grad u gradu koji je planski izgrađen i uređen. Divno mesto za šetnju i svakodnevni život uopšte.