SUgrađani: Dragutin Miljković - "Nikada ništa i nikome nije išlo glatko!"

Za sebe kaže da je dve trećine Palićanin. Tamo radi (pre stalan posao, danas pisanje), ima vikend-kuću i, jednostavno - voli. “To je za dve trećine dosta!” – dodaće, uz smešak, i odmah stati u odbranu Palića na našu konstataciju da je zimsko doba i da fotografije (za intervju) pored jezera sada i ne bi bile toliko lepe – “Palić je uvek lep!”. Moramo da se složimo sa njim jer ko bolje poznaje Palić od čoveka koji se kao direktor JP ”Palić Ludaš” punih 20 godina radovao i tugovao sa jezerom! Ipak, Dragutin Miljković trezveno i realno sagledava situaciju, svestan činjenice da se ispod mirne površine krije uzburkano more problema...

- Obavljajući svoj posao, u nekom trenutku pomislio sam - daj bože da oni koji vole Palić i koji dolaze na Palić, nikada ne zavire u njegovu unutrašnjost! Ima mnogo delikatnih detalja u toj palićkoj priči - otkad postoji, on je izvor najrazličitijih benignih i banalnih konflikata, ali takvih koji ga koče i uvek iznova mu kvare i šanse i razvoj i imidž. Pod jedan, to nikada nije postavljeno tako da ima čvrste temelje za opstanak, za egzistenciju, za održivost. Grad se od osnivanja do današnjih dana pojavljuje kao gazda, ali je tek nekoliko primera dobrog gazdinskog ponašanja. Neko ko nije tu svaki dan, nego sa strane gleda, ima osećaj da je sve u redu i ne treba ništa, i tako se ta pažnja i ta briga i to što je potrebno Paliću sistematski zanemari i odjednom mi konstatujemo da je štošta propalo! Turistačka destinacija ne može da bude stalno atraktivna ako se bar desetogodišnje bitno ne revitalizuje - ovaj pojam sam namerno upotrebio jer ne mora da znači da uvek treba graditi nešto novo i radikalno, ali se moraju davati znaci novoga! Palićka ponuda u osnovi je luksuz, a luksuz traži ambijent da bi došao do izražaja, da bi bio aktraktivan.

AKVAPARK – UTOPIJA ILI REALNOST? Na pitanje da li je Palić konačno dočekao neke lepše dane i da li će Akvapark o kojem se priča (i koji je počeo da se gradi, ali...) konačno ugledati svetlost dana, sledi oprezan odgovor: “Nakon što sam otišao u penziju, ponekad su me zvali da nešto pitaju, a onda je to prestalo, a ja ne spadam u one koji idu da se nude i u one koji svoj hleb jedu, a tuđu brigu vode! Saučestvujem sa njihovim mukama i neću da im otežavam. Kada bi me pitali, kada mi me zvali, kada bi trebalo nešto da pomognem, vrlo rado bih. Ali nikakva konkretna saznanja u vezi sa tim šta se sada na Paliću dešava – nemam”.

Njegov posao bio je, kako kaže, dnevno “rvanje” sa najrazličitijim stvarima.

- Često ne znate gde je ubodeno ovo, zakopano ono... to je manir rada na oruk! Kada bi god na Paliću trebalo da se desi nešto krupno, naiđu neke ekipe i oni spreme kako znaju i umeju – povežu cevi, povežu žice... sve se to desi, prođe, i odjednom ostaje pustinja! I to traje neko vreme, onda popuca i vi sada treba da nađete, da popravite cevi, da dovedete u red, a nit’ imate papire, nit’ imate svedoka, nit’ nekog ko to zna gde je! Znači, vi odgovarate za jezero, a nemate nikakvog uticaja ni na šta od onog što se njemu temeljno dešava. Ne možete da menjate vetar, ne možemo da kažemo gradu - ne možete da, izvin’te, piškite i puštate vodu zato što to kvari jezero... U svemu tome naša je borba bila da u okviru datog, to što imamo, izgleda pristojno za posetioce, za onoga ko dolazi. Da ono što je na korišćenju posetiocima bude ispravno: da ne polome noge na molu, da se ne satru deca na igralištu, da se ne povrede na stazi, ne padnu sa klupe... Ta vrsta elementarne ispravnosti i, naravno, uljudnosti.

Master plan njegovo je, kaže, životno delo vezano za Palić. I sa potpunom odgovornošću tvrdi da sve dotle Subotica nije znala šta će sa Palićem! Vermeš je u vezi sa tim bio jedna svetla tačka, a veliku pomoć pri “savladavanju” prošlosti Palića pružio je i rukopis Aurela Štadlera, bivšeg palićkog apotekara, kojem je neko dao zadatak da napiše istoriju Palića...

- Mi smo štampali tu knjigu i nadao sam se da će ona da proizvede pompu, da će ljudi da se oduševe, ali ništa se nije desilo. A iz aviona se vidi šta treba! Moj posao je u prvom redu bio da to savladam, da na neki način vidimo na kojoj logici je to funkcionisalo onda kada je to bilo slavno mesto, a onda da iz toga izvlačimo šta možemo danas. Grad je usvojio Master plan, skupština ga je usvojila. Tog trenutka priča o Paliću bila je završena i idealni trenutak da se napravi jedan neverovatni skok! Nažalost, desilo se ono što prati Palić od početka – grad ne oseća bilo procesa koji se odigravaju u njegovoj dislokaciji. Palić je osam kilometara daleko od Gradske kuće, zaboga! Naprosto nije bilo osnova da se vidi koliko je strašno važno da se to uradi tada i to najhitnije moguće jer je posle godinu dana počela kriza i bilo je kasno.

Ostavljajući palićku priču po strani, selimo se dalje u prošlost, u trenutak kada se kao svršeni srednjoškolac, sa diplomom Ekonomske škole u Raški, u ranim jutarnjim časovima, 8. oktobra 1965. godine, obreo na željezničkoj stanici u Subotici, gradu kog je poznavao samo sa karte.

- U Suboticu sam stigao u četiri sata “danskim kraljevskim vozom” - ide danju i iz Kraljeva! Kada sam izašao na peron, čuo sam samo strašnu vrevu dživdžana. Pun Lenjinov park (kasnije sam saznao ime) vrabaca i cvrkuću neverovatno! Kažem - sjajno, ovo je kao raj! Međutim, eto i nevolje! Šta god dolazi do ušiju, to je mađarski! Kažem, gde sam ja ovo, da nisam promašio?! Pogledam malo bolje, vidim Subotica  – dobro je.

Kako kaže, putevi Gospodnji učinili su da dečak poreklom sa Golije (Opština Raška), iz sela Brkuše,  koji je želeo da bude učitelj ili izuči zanat, na kraju završi Ekonomski fakultet u Subotici, bez da je od roditelja tražio i dobio i dinar!

Bio sam dobar đak, ali je ’63. donet novi Ustav sa idejom reforme, a u našoj terminologiji reforme su uvek jednako – kriza! I mi smo, nažalost, na neki način bili zahvaćeni – završili smo ekonomsku školu, ali niko nije mogao da dobije posao! Nekolicina se zaposlila u gradskom saobraćajnom, gde su radili - kao kondukteri. To pominjem zato što je mesec dana nakon što je počeo da radi kao kondukter, poginuo čovek sa kojim sam 12 godina bio u razredu. Nažalost, desila se saobraćajka... To su strašne stvari – detalj sudbine, dokaz da nikada ništa i nikome nije išlo glatko! Ponekad pokušavate da učinite nešto od svog života, a okolnosti vam nisu naruku...

U porodici sa tri sina, gde se samo u osnovnom nije oskudevalo, za studiranje nije bilo novca. Ali zahvaljujući činjenici da je njegov sedam godina stariji brat kao policajac radio u Subotici, stekli su se uslovi bar za početak studija. Stipendija koju je primao od Opštine Raška bila je solidna i uredno stizala, terajući ga da sve četiri godine vredno uči i ispite polaže na vreme. Ali i pre nego što je počela da stiže, obavljajući poslove u studentskom privrednom društvu, imao je zaradu dovoljnu da pokrije troškove za koje stipendija nije “dobacivala”. Disktribuirao je i bonove za studentski ručak u tadašnjoj “Beloj lađi”, te se, kako kaže, njegov život u Subotici stabilizovao.

- Kao student druge godine, postao sam predsednik fakultetskog odbora Saveza studenata, i za to vreme uređivao novine – Studentski informator. Iz tog posla ostalo je nešto što bi se danas zvalo političkom borbom, ali mi smo se bavili stvarima kao što su: loša hrana u “Beloj lađi”, rđavi uslovi u domu studenata, kriterijumi kod ocenjivanja pojedinih predmeta... Usledili su studentski nemiri ‘68 godine, koje sam u Subotici ja vodio. Tada smo izdejstvovali da se donese odluka o gradnji studentskog restorana kod Ekonomskog fakulteta i da se dom u Dudovoj šumi dovede u red. U jesen su bili studentski izbori u Novom Sadu i izabran sam za potpredsednika Saveza studenata Vojvodine. Bilo je to jedno lepo iskustvo i tada sam se malo više primakao politici i video kako to izgleda iznutra – stvarni političari, kabineti, štabovi, komiteti...

SVAKIH STO GODINA - “Kao da se svakih sto godina subotička sudbina određuje nekakvim skokovima. Godine 1779. dobija status slobodnog kraljevskog grada; 1884. prošla je pruga Pešta - Subotica – Zemun, a 1984. imali smo najveći broj zaposlenih, primera radi. To su neke stvari koje kao da deluju u nizu...”.  

Već kao apsolvent, postao je upravnik Studentskog centra, pa prelazi na tadašnji Radnički univerzitet, gde radi kao stručni saradnik za samoupravljanje. Njegov rad nije prošao nezapažano i sindikat ga bira za funkcionera, gde je kao član predsedništva zadužen za društvene delatnosti. Njegov entuzijazam primećuje i partija, pa postaje izvršni sekretar opštinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine.

- U reči “izvršni” na S ima kvačica, a mi smo je izbrisali, pa sam postao IZVRSNI sekretar! I to sam radio pet godina – to su najbolje subotičke godine, ne zbog mene, već je jednostavno tako bilo. Za tih pet godina, od 1982. do 1987, Subotica je od jedne relativno učmale sredine izbila u vrh jugoslovenskog interesovanja – ljudi su dolazili na studijske boravke, to je vreme uređivanja centra, ulaska “Spartaka” u prvu ligu, pozorišta, “Madač komentara”... Postojao je jedan sjajan projekat odbrane grada od čamotinje, od učmalosti, zaostajanja, ne daj bože propadanja! Godine ‘84 imamo apsolutni rekord zaposlenosti u Subotici ikad! Ljudi su dobro raspoloženi, dobra je atmosfera, išlo je nekoliko samodoprinosa: za uređenje grada, za bolnicu, za mesne zajednice, za ulice... Gradskim parama se štošta i kvalitetno rešavalo.

ŽIVELI! – UZ KEVIDINKU - “Moje omiljeno vino je Kevidinka. Dobra Kevidinka može da se pije u svako doba, uz svako jelo, i da prija. Ovdašnje je, nikako pretenciozno, i ja se ne libim da ga poklanjam i najprobranijim vinarima jer pravi vinar ne meri vino po tome koliko je izvikano, već kako mu godi!”

Iako je, kako kaže, rad u partiji zanimljiv posao, “ne treba to dugo raditi jer čovek može da se deformiše”. Poželevši da se vrati struci, dolazi na upražnjeno mesto direktora Službe društvenog knjigovodstva - platni promet. To su njegove dobre “ekonomske” godine, kojima je kraj došao ubrzo nakon što je Subotica označena kao sredina u kojoj postoje takozvani centri otuđene moći, i 6. jula ’99. godine kažnjeno je 18 partijskih ljudi. “Ja sam bio u tom timu” – priznaje... Iako ima dovoljno materijala, mogao bi napisati i knjigu o tome, ipak odlučuje da se posveti nekim lepšim temama. Napisao je nekoliko knjiga, baveći se Palićem i njegovom istorijom, a poslednjom u nizu (“Brkuše mog detinjstva”) odužio se svom rodnom selu i unucima kojima ju je posvetio. 

- U mom kraju jedino piće koje se poznaje je rakija, a ja sam osnivač i član Reda vitezova vina “Arena Zabatkiensis”. To je paradoks! To je moje podetinjenje... U osnivanju reda pomogla mi je saradnju sa Nacionalnim parkom Kiškunšang iz Mađarske - ja sam odlazio kod njih i oni su dolazili ovde. Jedne godine pozvali su me da budem gost na nekom susretu i bio sam zapanjen kada su doveli tridesetak vinskih redova, koji su u tim odorama paradirali... Meni se to dopalo jer smo mi ovde počeli da se susrećemo sa fenomenom da se sa jedne strane “Podrum Palić” gasi, a sa druge, pojavljuje se mnogo novih vinara koji uspešno proizvode vino. To je najlogičnija proizvodnja na ovim prostorima jer pesak ne može ništa tako da da kao grožđe! Primicalo se i moje penzionersko vreme, trebalo je da razmišljam o tome čime ću da se “zabavljam” kad budem dokon, i tako se rodila ideja o formiranju reda. Nas petorica: Đorđe Dragojlović, Ištvan Valihora, Laslo Hupert, Alojzije Stantić i ja dobili smo agremane da napravimo red koji je ustoličen 22. janura 2001.

Osim Svetog Vinka, kao zaštitnika vinara, vitezovi vina tokom godine  obeležavaju još neke značajne datume, slaveći božanski nektar, berbu, zdravlje... - život uopšte.