SUgrađani: Dražen Marić - Mogao da bira geografsku širinu i dužinu, a ostao
Iako poreklom Hercegovac, pravi je Subotičanin. Lokalpatriota. Voli grad u kom je rođen i odrastao. I dodaće: “Od prelepog imena, preko arhitekture, do onih subotičkih običaja - ranog nedeljnog ručka i porodičnih šetnji Palićem”. U tim običajima se, vidimo, pronalazi. I prijaju mu. A prija mu i posao kojim se bavi – vanredni je profesor na Ekonomskom fakultetu u Subotici, za naučnu oblast marketing i trgovina. Ali prof. dr Dražen Marić ima i drugu ulogu - koordinator je fakulteta za promotivne aktivnosti i odnose sa medijima, pa priča kreće od institucije koja ove godine slavi 62. rođendan. Nije malo.
- Na fakultetu postoji pozitivna energija, započeti su brojni projekti, nove akreditacije studijskih programa koje smo, ne prilagodili, nego bukvalno kreirali prema potrebama tržišta! Zadovoljni smo interesovanjem, mada se fakultet poslednjih nekoliko godina susreće sa jednim fenomenom, a to je da je Subotica kao grad, kao mesto za studiranje, postala manje atraktivna. Subotička deca koja studiraju na odeljenju Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, a centrala u Subotici! Razumem decu, ne razumem roditelje. Odeljenje u Novom Sadu je po svojim kapacitetima zamišljeno da tu budu studenti iz Novog Sada i okoline. Troškovi (studiranja, života) u Novom Sadu daleko su veći – prvo, skuplji stan plaćate, drugo, veće su udaljenosti stanova koji su većini cenovno prihvatljivi, a mnogo je manja mogućnost da budete na budžetu i upadnete u studentski dom! Ako je logika da su veće šanse za posao, to možemo takođe argumentovano da raspravimo s obzirom na to da u Subotici fukcioniše Slobodna carinska zona, da postaje centar razvoja softverske industrije... Prema podacima sa tržišta rada, Subotica vapi za stručnim kadrovima svih profila, a Novi Sad je po broju stanovnika nekoliko puta veći, pa su i šanse da budete zamenjeni - daleko veće. I uvek ću reći da je Subotica bila i ostala evropski grad! I grad u kojem postoje fantastični preduslovi da se gradi profesionalna karijera i zasniva porodica.
NE VERUJEM U HOROSKOPE, ALI VERUJEM U GENETSKI KOD - “Moj prvi čas podrazumeva upoznavanje u smislu da me student zanima ne samo kao ime i prezime, nego kao ličnost. Centralni predmet koji predajem - ponašanje potrošača, obuhvata i psihologiju i sociologiju i druge discipline. Zato pitam studente ko su, šta su, odakle su... Ne verujem u horoskope, ali verujem u genetski kod! I verujem u ambijent odrastanja”.
Ipak, posao ga često sa krajnjeg severa vodi na krajnji jug zemlje, u Bujanovac, gde već jedanaest godina postoji odeljenje Ekonomskog fakulteta u Subotici – projekat od nacionalnog interesa u sklopu integracionih procesa naše zemlje.
- Mi iz multikulturalne sredine prepoznati smo kao institucija koja će dole pokrenuti proces visokog obrazovanja, baš iz oblasti ekonomije, s akcentom na to da se kroz to visoko obrazovanje pokušaju približiti ljudi koji žive na toj teritoriji, i koji su, hteli to sebi da priznaju ili ne, usmereni jedni ka drugima. Pohvale koje smo dobili od šefa misije OEBS-a u Srbiji (najuspešniji projekat za prošlu godinu) zaista ohrabruju.
Kao dobar PR menadžer, o instituciji koju zastupa i u kojoj radi, mogao bi da priča satima! I mi bismo ga rado (sa)slušali jer dobar je govornik, elokventan i odmeren. Naglašava suštinu, rečima slaže kockice... Baš kako pravi univerzitetski profesor i treba da zvuči. I znači. Ali, prostora je malo, a tema – više. Jedna od njih je i (neminovno) poređenje severa i juga zemlje.
HVALA BOGU I MEDICINI - Novembar 2006. godine ostaće urezan u sećanju našeg sagovornika. Ne krije da je, posle teške saobraćajne nesreće u kojoj je skoro izgubio ruku, na život počeo da gleda drugim očima. Vernik u njemu zahvaljuje se Bogu, a intelektualac – medicini: “Krenem iz Sombora za Suboticu, sam u kolima. Pao mrak, prve magle... kada sam uleteo u ogroman neosvetljen traktor sa pokvarenom tanjiračom koja visi... Veštaci su utvrdili da sam u trenutku udara vozio 47 kilometra na sat. Da nisam želo da studiram medicinu i da nisam išao na takmičenja iz prve pomoći, iskrvario bih na licu mesta jer sam imao šest otvorenih dislociranih preloma... Došli su neki ljudi, govorio sam im šta da rade, a sebi - samo izdrži, samo to.... Pa hitna pomoć, u Somboru su hteli da mi rade amputaciju ruke, rendgen je pokazivao da nema kostiju! Tu noć su me dr Vaso Kecojević, sa dr Ristićem i dr Joviševićem, od jedanaest uveče do pola 6 ujutru, sastavljali i spasili mi ruku!”.
- U Bujanovcu držimo nastavu, ali smo smešteni u Vranju i mogu da kažem da su Vranjanci poseban soj ljudi. Taj njihov mentalitet, smisao za humor, ali pre svega – govor, svakog mora da fascinira! Šale se i kažu da imaju jedan padež koji koriste, i drugi kada im dođu gosti sa severa! Ukupno – dva. Slobodno možete da budete pored dva Vranjanca, ništa ih nećete razumeti! To je grad Bore Stankovića, ima svoj duh koji nama severnjacima prija i ono što preporučujem svim sugrađanima kada budu čitali ove redove, ako putuju dole na jug u Grčku na more, obavezno planirajte da odmorite u Vranju! To je grad koji gaji kult hrane i jednom kada probate dole roštilj – nikada ga više van Vranja (eventualno Niša i Leskovca), nećete poručivati!
Iako je pao na šarm juga, i, kako kaže, za svoj život mogao da bira neku drugu geografsku širinu i dužinu, Subotici se uvek vraća. Ostaje i ostaće. Koreni su nevidljivi, ali duboki.
- Rođen sam leta gospodnjeg 1975, u tipično jugoslovenskoj porodici: otac Hrvat, majka Srpkinja, pa volim za sebe da kažem da sam Hrvat kojeg je rodila Šumadinka (smeh)! Rođen sam u neko sretnije i lepše vreme i to što kažem nema veza sa klasičnom nostalgijom ljudi koji ulaze u neke zrelije godine - govorim o nostalgiji za jednim sistemom vrednosti, za jednom pozitivnom energijom koja je postojala u to vreme i koja se po meni najviše prepoznavala u prihvataju i radovanju različitima. Mislim da je ta Jugoslavija od Vardara pa do Triglava bila toliko specifična po svojim različitostima koje su funkcionisale - svako ko je živeo u to vreme, zna o čemu pričam. Subotica danas nije ona Subotica u kojoj sam rođen i u kojoj sam odrastao, ali je opet sličnija onim nostalgičnim vremenima nego bilo koji drugi grad u Srbiji!
Iako ne krije koliko je vezan za Suboticu, Hercegovac u njemu priznaće da se najbolje oseća “kada vidi neku stenu, neki krš, neku vodu, neku tišinu, divljinu...”. Sa suzama u očima, toplo i rado, pričaće i o svom ocu, pravom Hercegovcu, genijalnom čoveku, kojeg je nedavno izgubio...
- Naš “pater familias” - diplomirani mašinski inženjer, znao je Ciceronove govore napamet, na latinskom, u životu nije koristio digitron, izračunavao u glavi, logaritanske tablice... I tata je bio taj koji je u startu sasekao moju ideju (i prvu želju svakog dečaka) da budem policajac ili vojno lice! Negde krajem osmog razreda u meni se javila želja da budem lekar – hirurg, jer smatram da je profesija lekara, uz profesiju učitelja, nastavnika - božanska profesija. Učitelji, profesori, učestvuju u stvaranju čoveka, a lekari tom čoveku spašavaju život! I srednju školu, Gimnaziju u Subotici (prirodno-matematički smer, odsek fizika) upisao sam sa željom i ambicijom da studiram medicinu. Većina mojih drugara iz odeljenja danas su vrlo uspešni lekari, ali kada vam život zagorčava profesorka latinskog, idete protiv celog sveta, inatite se i prelomite - nećete da studirate medicinu! Samo da biste se nekome “osvetili”... Razmišljanje nezrelo, ali karakteristično za jednog šesnaestogodišnjaka koji misli da je ceo svet pred njim!
OSTVARENI CILJEVI I BEZ VIMBLDONSKE TRAVE - “Ceo život sam hteo da imam psa. Pošto su moji iz Hercegovine, najsurovijeg dela stare Juge, sav u kršu i kamenu, gde su vukovi domaće životinje i gde ljudi žive od ovaca koje čuvaju ovčarski psi, od malih nogu, kod dede i bake, okružen tim velikim, snažnim, hrabrim i plemenitim psima, molio sam roditelje da mi dozvole da u ravničarskoj Subotici, u stanu, dozvole da imam takvog psa, što je, naravno, odbijeno. A ja sam ceo život maštao da živim u kući, da imam troje dece i psa. I te sam ciljeve ostvario. Engleski buldog po imenu Čiko danas je član familije, i u najtežim mesecima gubitka voljenih, šetnja sa njim dala mi je energiju, ali pre svega mir. Uz njega i deca lepše odrastaju, jedino što trpi jeste trava u dvorištu koja je nekad bila vimbldonska, a danas - ne postoji. Od ostalih ciljeva ostalo je još samo da steknem zvanje redovnog profesora...”.
U to vreme njegova velika, najveća, ljubav bila je – košarka. Talentovan, mogao je da postigne lepe rezultate, ali u jednom momentu odustaje, računajući na to da će košarka “mene zvati da se vratim”... A to tako ne ide.
- Po završetku srednje škole odlučio sam da idem u vojsku, da odslužim svoj dug državi. Bio sam u Tivtu, u mornarici (114. klasa) i tih godinu dana bilo je ključno za moje sazrevanje i za sve što ću kasnije, u životu, postići i ostvariti. Za vojsku me vezuju najlepše i samo najlepše emocije i uspomene, uživao sam! Sa 18 godina biti mornar na najdaljoj tački od Subotice u tadašnjoj državi, mene je od jednog razmaženog mlađeg brata, derišta, učinilo muškarcem koji zna i shvata da sve što želiš da postigneš, moraš zaslužiti! Zaslužiti čestitošću i radom. Verujem u rad, i verujem da samo rad donosi vrhunski rezultat. Vojska, mornarica, disciplina, uz jedno more, sunce, jedan brod i sjajne drugare, učinila je da to shvatim. To mi je bio prelomni trenutak u životu.
Ekonomiju je upisao pre odlaska u vojsku, “dok ne smislim šta ću da radim u životu”...
- Po prirodi sam buntovan, iako jako volim red, i meni je neegzaktnost ekonomije kao nauke fantastično prijala! Zanimljivo je kako me je na samom početku studija, na fakultetu koji mi u tom trenutku apsolutno nije bio zanimljiv, tata motivisao. Bilo je to vreme hiperinflacije, a on mi kaže da ću za svaku desetku od njega dobiti 20 maraka (prosečna plata tada je bila pet). Tata je imao neku ušteđevinu koju je čuvao možda baš zbog toga da ja ne bih postao loš student, pa sam u prvom roku položio sve ispite sa desetkama. Četiri ispita – 80 maraka (potrošio sam ih na garderobu i muzički stub koji mi danas stoji u kabinetu). Onda je tata rekao – vidim, sine, možeš ti to, dogovor više ne važi jer ću bankrotirati! A posle prve desetke svaka sledeća bila je lakša od prethodne...
Kao pravi sportista (uticaj košarke još je jak u njemu) studije shvata kao utakmicu i vrlo brzo postaje najbolji student na fakultetu, dobija nagradu, prima stipendiju i postaje finansijski nezavistan od roditelja, u međuvremenu koristeći sve benefite koje studiranje na Ekonomskom fakultetu podrazumeva (prvo član, posle predsednik studentske organizacije “Ajsek” – AIESEC).
- To mi je donelo putovanja, poznanstva sa kvalitetnim mladim ljudima, i ono najvažnije - upoznavanje sa onom koja mi je negde bila suđena, predodređena, mojom sadašnjom suprugom Anom.
Tada - on na trećoj, ona na prvoj godini studija. A danas - troje dece. Dom. Najstarija Iva završava osmi razred, i tatina je pametnica. Sin Vanja - dedin unuk! Ima deset godina, svira gitaru, voli košarku... Najmlađa je Dina, ima pet godina, i, kako tata kaže, mali je tasmanijski đavo, džambas koji je od malih nogu navikao da “sve što hoće da ima, mora da otima, i da kao najmlađa mora da koristi inteligenciju”.
- Pošto svo troje vole slatkiše, ona prvo pojede svoj pa dođe kod brata i kaže – znaš, bata bi trebalo da deli sve sa svojom mlađem sekom! I šta reći na to... Iskonska ljubav za mene je porodica: moja deca i supruga, kao i moja sestra i dve sestričine. Na njih sam, uz lična dostignuća na planu obrazovanja i karijere, najviše ponosan.
