SUgrađani: Dražen Racić - "Meni nema goreg šefa od mene samog!"

„Sjajan, odličan advokat!“ – u trenutku su se složile kolege kada smo ih zamolili da nam kažu nekoliko reči o njemu. Naoružani ovom „pripremom za razgovor“, u koju staje i godina kada je rođen i diplomirao, datum kada je postao član Advokatske komore Vojvodine, i podatak o tome koje jezike govori, odlazimo u Zajedničku advokatsku kancelariju „RVM“, i u udobnoj kožnoj stolici nasuprot njegove, upoznajemo i Čoveka, a ne „samo“ advokata. Čoveka sa velikim Č - Dražena Racića, koji je u ovaj grad došao kao beba, a danas krupnim koracima gazi po njegovim pločnicima...

- Nisam rođeni Subotičan, ali u duši jesam! Obično kažem da sam u Suboticu DONET jer sam imao samo šest meseci kada su se moji roditelji doselili. Rođen sam u Brčkom, majka mi je odatle, a otac došao na neko školovanje - tamo su se upoznali, rodila se ljubav, ubrzo i ja. Otac je poreklom iz Krajine, u ove krajeve došli su '42. godine, živeli na Bikovu. U Brčkom su se venčali, i na proleće '64. došli u Suboticu, mesto gde sam sebe spoznao!

Detinjstvo, osnovna i srednja škola, mladost... sve je vezano za ovaj grad.

- Išao sam u OŠ „10. oktobar“, a kada smo se preselili, završio „Ivan Goran Kovačić“, pohađao deveti i deseti razred, pa dve godine usmereno - pravni smer u Gimnaziji. Kako sam se opredelio za pravo? Prosto, radi se o nekom instinktu! Strašno sam voleo književnost, čak imao ideju da je studiram, ali moj je otac jako pragmatičan čovek pa smo došli do toga da je možda najbolje neko srednje rešenje - studije prava, koje daju neku širinu, opšte obrazovanje... Čovek sebe nađe. Nisam talentovan za matematiku i prirodne nauke, pravo mi je išlo i nikada nisam imao problema sa učenjem. Fakultet sam završio za manje od četiri godine, položio i usmeni magistarski rad na međunarodnom pravu, međutim, usledio je raspad države, profesori su se razišli po belom svetu. Oženio sam se, došla je ćerka, i magisterij nisam završio. A imam čak i rad koji nikada nisam stigao da branim...

NE POSTOJE ADVOKATI ČUDOTVORCI - „Čini mi se da je ona klasična advokatura u nekakvoj transformaciji, možda je pregrubo da kažem izumiranju. Jednostavno, stvari se menjaju. Mislim da je u svakoj struci tako. Mi smo više naslonjeni na privredno pravo, dosta radimo sa bankama, sa firmama, postajemo nekakav pravni servis. Pratili smo trendove koliko smo mogli. Uvek kažem - ne postoje advokati čudotvorci, sad ću ja tebi rešiti ne znam šta... Mi nikome ništa ne obećavamo, ne možete da kontrolišete situaciju uvek i na svakom mestu, ali ono što garantujemo je rad, trud i borba za interes klijenta“.

Studirajući u Novom Sadu, gde su mu tada živeli i roditelji (koji su se u međuvremenu odselili iz Subotice), ipak ni u jednom momentu nije pomislio da bi za njega bilo bolje da ostane u većem gradu. Razlog je – ljubav. Više nego dovoljno.

- Već tada sam bio u ozbiljnoj vezi sa sadašnjom suprugom Nevenom. Ta velika srednjoškolska ljubav bila je jedan od bitnih momenata da odlučim da se posle studija vratim u Suboticu. Iskoristio sam prvu priliku i došao za pripravnika u tadašnje Više tužilaštvo, gde sam bio dve godine, položio pravosudni ispit, a moj prvi posao u struci bio je u „29. novembru“. To mi je jedno od najboljih životnih i profesionalnih iskustava - veliki kolektiv, preko 2.500 zaposlenih i prosto, posao vas natera da uđete u sve segmente, tokove dokumentacije, ljudske odnose, radne odnose... Posle odlazim za zamenika opštinskog tužioca (kako se to onda zvalo), gde sam radio do '93. godine. Plata sedam maraka, a cipelice za ćerkicu 50! Shvatili smo da nešto mora da se menja. Uvek sam planirao da ću otići u advokaturu, ali mislio sam možda za pet -šest godina. Složile su se kockice i bilo je - ako ne odem sada, neću nikada! Tako da sam u novembru '93. otišao u advokate. I danas sam tu.

Tom potezu „kumovao“ je i tast, advokat Franjo Vujkov.

- Pozvao me je moj pokojni tast (više bih mogao reći prijatelj), divan čovek, predloživši da radimo zajedno. Jako lepo smo radili i sarađivali sve do njegove, po meni, prerane smrti. Negde u to vreme, na preporuku koleginice, kao mladi pripravnik kod mene dolazi moj dragi kolega Nemanja Vitomirović. Bio je to jako dobar izbor, odmah se osetila pozitivna hemija, i on i ja upustili smo u posao da ovo razvijamo u pravcu nekakve veće kancelarije...

NIJE VAŽNO ŠTA SI, NEGO KAKAV SI - „Za mene je Subotica pre svega jedan lep grad, najlepši u Srbiji! Jako mi se sviđa mentalitet ljudi. Iako smo poslednjih 30-40 godina prošli i lepoga i ružnoga u nekom širem okruženju, taj mentalitet Subotičana, taj kosmopolitski odnos da nije važno šta si, nego kakav si - meni je jedna od jako bitnih stvari. Taj visok stepen tolerancije. Druga stvar, pošto sada polako već ulazim u neke godine kada nisam željan neke trke, frke i gužve, Subotica ima taj mirni ritam života i mislim da je idealan grad za porodični život. Ona je bila moj životni izbor i nikada se nisam pokajao! Tu sam odrastao, tu su meni dragi ljudi i jednostavno, tu se dobro osećam“.

Kancelarija danas nosi naziv „RVM“, što je skraćeno od: Racić – Vitomirović – Mrkić.

- Pre sedam-osam godina udružili smo snage sa kolegom Đorđem Mrkićem. Sticajem sretnih okolnosti, imao sam priliku da sa predstavnicima „Euro-petrola“ obavljam poslove u Kini, Italiji, Poljskoj, Nemačkoj... gde vidite kako se to radi na nekom drugom mestu. Ovu formu rada kancelarije sa više članova nisam ja izmislio, već video da je to dobra stvar, da se čovek može lakše organizovati, što kažu - više glava, više pameti! Išli smo u pravcu da napravimo jedno jezgro gde će biti nas nekoliko starijih, iskusnijih kolega, a opet, sa druge strane, da imamo i mlađe. I uvek kažem da ja tu nikome nisam šef, nisam ni najbolji, ja sam samo, na moju žalost - najstariji. I mogu samo da kažem da se trudim, ali meni nema goreg šefa od sebe samog! Sam sebe ganjam na poslu...

Kao jedan od najvećih kvaliteta Kancelarije, koju danas čini sedam advokata i tri pripravnika, navešće – međuljudske odnose.

- Stvarno imamo sjajne koleginice i kolege, jako lepo sarađujemo i niko od nas ne bi postigao to što je postigao, da nije (bilo) onih drugih. Ovo je timski rad. I svi ti mladi su bili naši pripravnici pa ostali kod nas. Ja to ne krijem - meni je srce puno kada vidim kako se šale, kako se druže... I nikada nije bilo svađe! Retko i lepo. I ne kažem da smo za to zaslužni mi stariji, prosto - imamo više sreće nego pameti (smeh).

TEŠKO JE ZAMISLITI ŠTO U PRAKSI BIVA - „Jedan od najbizarnijih predmeta koji sam imao bio je vezan za primopredaju jedne nove stambene zgrade na Prozivci, ima tome godina... Neko je namerno zamenio pločice sa brojevima stanova na jednom spratu! Razlika između dva stana bila je sedam-osam kvadrata, ali kad uđete, vi ne vidite tu razliku. Posle više od deset godina ustanovilo se da neko ne živi u stanu u kome bi po dokumentaciji trebalo da živi, u stanu koji je platio više! Onda smo to ganjali, borili se da se situacija uskladi sa stanjem i to smo ostvarili. Ono što život stvori kao činjenično stanje, mislim da ljudski um ne može da zamisli! Ono što život namesti...“.

Da li sreća, pamet ili nešto treće, nije ni važno šta, uticalo je i na ono najvažnije.

- Supruga i deca moja su najveća podrška u životu! Prioritet. Porodica, zdravlje – ono suštinsko, najvažnije. Reći da novac nije bitan je neozbiljno, ali ne sme da bude primarni cilj niti preduslov za nekakvu sreću u životu. Sreća i ponos je moja porodica. Imao sam 18, a supruga (danas nastavnica solfeđa u Muzičkoj školi) 14 godina kada smo krenuli u vezu. Iz tog braka izašlo je dvoje dobre dece: ćerka Nina, psihoterapeut u Novom Sadu, i sin Nikola koji je krenuo očevim stopama. Ne smatram sebe ni pozvanim ni kvalifikovanim da dajem neke životne savete, ali mislim da živimo u jako turbulentna vremena i da u postojećoj situaciji, kada je neki zdrav poredak u društvu narušen, čovek treba da čuva svoje psihofizičko zdravlje, svoju porodicu.

Dok priča, iz zvučnika dopire tiha, opuštajuća muzika. Jedan od čuvara psihe. Ali ne i jedini.

- Prosto ne mogu da živim bez muzike, ne gasim ni kada stranke uđu! U kancelariji slušam laganu, a privatno - od roka do klasike. I još niko nije ušao i rekao da ugasim, da mu smeta... I knjige jako volim. I naravno, šetnje sa suprugom, vožnja biciklom do Palića - to su stvari koje me mentalno resetuju. Ne mogu da kažem da je ovaj posao fizički težak, ali ako ga radite korektno, mentalno vas jako iscrpljuje. Nisam od ljudi koji mogu doći popodne kući, isključiti mozak i reći - ja sad ne razmišljam o poslu! Mislim da to niko od kolega ne može. Takva je vrsta posla, to smo birali, i to nam je što nam je.

PISAĆA MAŠINA – PRAVI BISER - Od prve stare pisaće mašine koju mu je poklonio klijent, stigao je do ukupno osam koje u pravom smislu reči krase njegovu kancelariju. Nešto je dobio, nešto kupio u antikvarnicama, a dve su posebne – jedna je njegova prva mašina, ona na kojoj je počeo da radi, a druga - mašina pokojnog dede (dide!) supruge Nevene - književnika Balinta Vujkova. Pravi biser – ne samo po brendu koji nosi („Biser“), već i po rukama koje su po njoj kucale...

A teške trenutke na poslu ublažiće ručak koji mu supruga svakodnevno donosi (još topao!) i kafa koju sa njom redovno pije. A tu su i zajednička putovanja – da razbiju monotoniju, da učine život lepšim.

- Moram da pohvalim suprugu koja fantastično kuva i ne želi da naručujem hranu, pazi me. Jedna od naših strasti su putovanja. Gde god da odemo, kupimo slike mesta koja smo posetili (vidite ih na zidu kancelarije) – one nemaju ekonomsku vrednost, ja to zovem - emotivna kolekcija kiča, ali kada vidim tu sliku, odmah se setim grada, zemlje: Pariz, Amsterdam, London, Lisabon, Porto, Sevilja, Njujork... Putovanja su neko nematerijalno dobro koje vam ostaje. Mi smo i decu tako vaspitavali da odu - kad god mogu i gde god mogu. Ne radi se tu uvek o novcu - otići u Segedin, na primer, nisu neki novci. Čovek, pogotovo mlad, treba da putuje, da vidi druga iskustva i shvati da kod nas nije ni najbolje ni najgore.