SUgrađani: Đula Mešter - "Izabrao sam partiju nauke, ne politike"

Njegova biografija je fascinantna. Toliko titula, visokih mesta na rang listama, članstvo u akademijama, citati, publikovani radovi, učešće u naučno-istraživačkim projektima… Prostor koji imamo na raspolaganju mali je da u njega stane sve što je do sada i za sada uradio doktor tehničkih nauka Đula Mešter, čovek čije je ime prepoznatljivo u svetskim naučnim okvirima. Njegov “jedinstveni matični broj” za istraživače (takozvani ORCID), koji otvara klik na Google, svedoči (samo) o rezultatima naučnika, a ovim tekstom pokušali smo da malo otkrijemo i - čoveka. Onog koji osim titule doktora, poseduje i neke druge, ne manje važne titule: oca, supruga, kolege, prijatelja, sugrađanina… Subotičanina.

- Rođen sam u Debelječi (opština Kovačica), a sa familijom se u Suboticu doselio ’63, gde završavam Srednju tehničku školu mašinskog smera (sadašnji “Ivan Sarić”). Završio sam studije na Mašinskom fakultetu u Beogradu i dobio zvanje diplomiranog mašinskog inženjera. Magistrirao sam na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, doktorirao na Univerzitetu u Novom Sadu...

FASCINANTNE BROJKE - Na rang-listi istraživača Srbije Đula Mešter zauzima dvadesetu poziciju; na listi istraživača Univerziteta u Novom Sadu je drugi; na svetskoj listi istraživača (samovozeći automobili) nalazi se na šestom mestu. Publikovao je 314 naučnih radova; učestvovao na više od 160 naučnih konferencija. Broj citata na njegove naučne publikacije do danas iznosi 4.236; h-indeks mu je 50. Član je čak pet akademija u zemlji i inostranstvu (Akademija inženjerskih nauka Srbije, Hungarian Academy of Engineering, World Academy of Science, Engineering and Technology, New York Academy of Science). Proglašen je za Čoveka godine (Man of theProglašen je za Čoveka godine (Man of the Year) 1997. i 2011. (u oblasti istraživanja).U izdanju Marquis Who’s Who, njegova biografija (delo) uvrštena je među 5.000 najvažnijih u svetu.

Podsticaj da nakon osnovnih studija nastavi školovanje i zaradi titulu magistra i doktora, stigao je na mestu gde se to možda i najmanje očekuje – u vojsci.

- Godina 1972, grad Sombor i 7.000 novih vojnika! Gledam ljude, tražim nekog za druženje... Bilo mi je važno da ima bar srednju školu... Vidim jednog - visok, pametan pogled, bistre oči. I priđem mu. Kažem - ja sam Đula Mešter iz Subotice; on - ja sam Ratko Jankov iz Beograda. I doda - ponosan sam na to da se moje ime na svim jezicima sveta isto piše! Pri prvom kontaktu bio mi je simpatičan pa postavljam osnovno pitanje – bilo mi je nezgodno da pitam da li ima srednju školu, nego - u koju si srednju školu išao? Kaže - u gimnaziju, sve godine završio sa odličnim uspehom! Ja mu čestitam, pitam - kad izađemo iz vojske, da li ćeš studirati? Kaže – čim sam završio srednju školu, upisao sam hemiju. Kako napreduješ sa ispitima? Kaže - sve ispite dao sam na vreme, završio fakultet za četiri godine, diplomski rad - deset. Ja mu čestitam. Sad postavljam sledeće pitanje – da li misliš da kreneš sa magistarskim studijama? Kaže – diplomirao sam u junu, na jesen upisao magistarske studije i završio za dve godine; magistarski rad ocenjen ocenom deset. Ja mu čestitam i pitam – da li misliš da doktoriraš? Kaže - čim sam magistrirao, počeo sam da radim disertaciju i 1. septembra (ovaj razgovor se obavlja prve nedelje oktobra) doktorirao! Ja mu zadnjim automom snage čestitam i pitam – Ratko, kaži mi šta si radio od septembra dok nismo došli u vojsku? Kaže - imam sportski auto Renault Gordini, žute boje, seo sam u njega sa suprugom i otišli smo na Azurnu obalu da proslavimo. Našao sam garažu, ostavio auto, uzeli smo dve karte za brod za Alžir i otišli u glavni grad Alžir gde moja majka i otac rade kao profesori! Taj razgovor mi je dao takav elan da sam, čim sam izašao iz armije, upisao postdiplomske studije i završio, ne za dve godine, nego za 18 meseci!

Doktorsku disertaciju odbranio je 1977. Godinu dana kasnije dobija zvanje docenta, pa vanrednog i redovnog profesora. Iz različitih predmeta (mehanika, robotika, inteligentni roboti...) predavao je na fakultetima u zemlji, ali i u inostranstvu (Univerzitet u Segedinu, “Obuda” univerzitet u Budimpešti). Bio je rukovodilac “ERUDIT”centra, rukovodilac Instituta za elektro i mašinsku automatiku u Subotici. Najduži staž, ukupno 37 godina, vezuje ga za Višu tehničku školu u Subotici (danas Visoka tehnička škola strukovnih studija), gde se zaposlio kao asistent 1974, radio kao profesor, 13 godina bio direktor, da bi 2010. odatle i zvanično otišao u penziju.

- Bio sam u poziciji da pokrenem nastavu na mađarskom jeziku; uveo sam robotiku; 1996. uspostavili smo internet – akademsku mrežu u školi, a 1997. pokrenuli obrazovanje informatičkih inženjera - ranije toga nije bilo. To su moji globalni rezultati. U to vreme Viša tehnička u Subotici bila je jedna od najboljih u Jugoslaviji. I tada sam bio aktivan u nauci, predstavljao školu kao istraživač... Kao profesor, sa studentima nikada nisam imao problema, na prvom času prijema kandidata uvek smo im objašnjavali šta ih čeka, naglašavali da je celoživotno učenje vrlo važno i da onaj ko želi, posle više škole može da nastavi studije na fakultetu... Većina mojih asistenata je doktorirala, postali su profesori, i na to sam ponosan. Što se kvaliteta studenata tiče, ne vidim neku veliku razliku, ali jedno je zanimljivo – kada sam počeo da predajem robotiku, još nije bilo interneta (kraj 80-tih) i ja sam studentima bio jedini izvor informacija. Kasnije, kada su imali pristup internetu, shvatio sam da drugačije prate moje predavanje, često su znali unapred da pogledaju temu koju ću na časovima izlagati. I, bogami, morao sam paziti šta pričam! To je bitna razlika u odnosu na ranije generacije i to i sad stoji.

VAŠ AUTO DOLAZI PO VAS! - “Kako prepoznajete samovozeće vozilo? Nema volan i nema pedale! Samo ukucate gde želite ići ili ukucate u mobilni i auto dolazi po vas. Samovozeći automobili kontaktiraju sa drugim samovozećim automobilima - prosto rečeno, razgovoraju međusobno o tome kakva je situacija u saobračaju, da li je vreme dobro... Samovozeći auto ima svoje senzore za detektovanje okoline i na bazi tih podataka donosi odluku o vožnji. A u “pametnom” gradu ne koristi samo svoje senzore, nego i senzore tog grada...”.

Da krv nije voda, odnosno da njegov sin, poznati odbojkaš Đula Mešter nije “tek tako” postigao fantastične rezultate, već da je sport tekao (u) njegovim venama, dokazuju i očevi rezultati.

- U mladosti sam se bavio sportom – bacanjem diska. Bio sam omladinski prvak Jugoslavije u Sarajevu 1962, u Zagrebu 1963. i Beogradu 1964, nastupao u reprezentaciji Jugoslavije... Verovatno je i Đula nasledio neke moje sportske gene. Osim Đule, imamo još jednog sina Tibora, završio je mašinstvo – mehatroniku, živi u Budimpešti. Oženjen sam Gizelom, ove godine nam je 57 godina braka. Ona je isto iz Debeljače, išla je sa mnom u osnovnu školu. Imamo unučad, dolaze povremeno. Ranije sam se bavio skijanjem – išli smo svake godine porodično – zimi skijanje, leti more. Ja sam vrlo srećan čovek – i iz aspekta porodice i iz aspekta karijere.

Ipak, grad kao da nije imao sluha za njegovu karijeru i u moru silnih nagrada i priznanja koje su stizale na njegovu adresu, izostale su one najbliže – koje se ne šalju poštom.

- Bio sam začuđen što me iz Subotice niko ne zove, a ovi rezultati su na svetskom nivou! Ako se ne varam, 2014. trebalo je da budem počasni građanin, ali nisam. Nisam član partija, izabrao sam da radim u nauci! Veliki sam lokalpatriota, volim Suboticu i sve što je subotičko! Tu živim, imam prijatelje... Odgovaralo mi je što je na pola puta između Beograda i Budimpešte. Kada sam bio mlađi, očekivao sam da će grad više da se razvija… Žao mi je što nema tramvaja…

Da li se graniči sa fantastičnim ako zamislimo da će ulicama Subotice, umesto nekadašnjeg tramvaja, jednog dana voziti – samovozeći automobili?!

- To je moja oblast – inteligentni mobilni roboti, samovozeći automobili... Prelomna godina bila je 1996, kada smo na svetskom kongresu na Havajima japanski robotičari i mi dobili zadatak da rešimo problem nezgoda na putevima. Jedno moguće rešenje bilo je širiti mrežu autoputeva, ali to nije izlaz. Drugo rešenje –“likvidirati” čoveka to jest vozača, i mi odlučimo da taj pravac počnemo razvijati... Razvoj mobilnih robota je osnova za razvoj samovozećih automobila (self-driving robotic cars), gde je čovek samo putnik. Prema poslednjoj statistici, milion i po ljudi u svetu godišnje umire od saobraćajnih nesreća, a tri i po miliona se povređuje. Oko 90 posto tih nesreća prouzrokuje vozač (radio sam i kao saobraćajni sudski veštak, pa mi je ova tematika dobro poznata). Ako sva vozila budu samovozeća, onda ovaj procenat neće biti takav. Nekada su vozila bila “glupa”, kao na primer Zastava 101. Danas, vaš Nissan Qashqai kada pada kiša, počinje sam da briše, daje signal kada je vozilo ispred vas, kada izađete izvan okvira saobraćajne trake... Ova vozila već imaju neke elemente automatike i tih će elemenata biti sve više. To vodi ka tome da će jednog dana čovek uživati u samovozećim automobilima...

Proputovao je pola sveta, držao predavanja na engleskom i nemačkom jeziku. Maternji mu je mađarski, za kojim srpski ni najmanje ne zaostaje. I dalje uči. Aktivan je psihički i fizički – prati konferencije onlajn, uključuje se, komentariše. Pitamo ga – odakle snaga, gde je crpi.

- Ja sam u nauci, to me interesuje! A sve je počelo od jedne posete bratu moje majke u Budimpešti – zvao se Janoš Mešter, bio je mašinski inženjer. Video sam da ima prostran stan, lepu biblioteku, Wartburg (što je tada bilo pojam!). Kod njega sam prvi put bio u dvanaestoj godini i već tada odlučio šta ću biti...